Претражи Живе Речи Утехе

У среду 5. фебруара 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, служен је парастос поводом 25-годишњице од упокојења блаженопочившег Епископа нишког г. др Јована Илића. У присуству породице и потомака блаженопочившег владике Јована парастос су служили протојереји-ставрофори Благоје Станковић, Мирољуб Стојановић, Јован Илић, Ненад Микић, протојереји Владица Савић и Миодраг Павловић и протођакон Далибор Мидић. Блаженопочивши владика др Јован Илић столовао је Православном Епархијом нишком 42 године. Његов гроб налази се у крипти Саборног храма у Нишу. Животопос блаженопочившег Епископа нишког Јована (Илића) У броју знаменитих нишких Епископа који су остали упамћени по свом раду и времену проведеном на катедри Епископа нишких убраја се и Епископ Др.Јован Илић. Рођен је 27. децембра 1883. Године на дан Светог Стефана (по старом календару), у подножју Старе планине, у селу Дојкинцима, од честитих и побожних родитеља мајке Марије и оца Апостола. Иако слабог и нежног телесног здравља он је био Богом дарован духом снажним и јаким. У храму Светог Николе у Дојкинцима, на Богојављање 6. Јануара 1884. године он добија на крштењу име Јордан. Основну школу учио је у свом родном месту, где су му учитељи били Љуба Балтић, Недељко и Наталија Петровић, али посебан ауторитет за њега у детињству био је његов отац Апостол, који је иако земљорадник био писмен , што је за оно време била реткост . Жељан даљег образовања Јордан уписује гимназију у Пироту а потом и Богословију у Београду. Иако најмањег раста и слабе конституције, сам је себе издржавао као и многи богослови у то време. Београдску Богословију завршио је 1902. године као један од најбољих ученика у својој класи. Иако је био смерни богослов и идеалиста Јордан, није имао подударност духа са тадашњим нишким епископом Никанором Ружичићем, који је био врло учен али и експлозивног духа и жестоке нарави. Тако да је у почетку службовао као учитељ и то у најзабаченијим селима пиротског округа. Када је напунио 25 година, оженио се Љубицом, девојком из познате и угледне трговачке породице. У међувремену, долази до промене на катедри нишких епископа и уместо дотадашњег епископа Никанора, на трон епископа нишких долази Доментијан Павловић. Он рукополаже дотадашњег учитеља Јордана у ђаконски а затим и у свештенички чин, и поставља га за пароха Рсовачког, где је он иначе претходно радио као учитељ. На овој парохији остаје све до 1913. године. Епископ Доментијан је обилазећи болеснике и рањенике у нишкој војној болници оболео од тифусa и упокојио се 1913. године, тако да за епископа нишке епархије долази Епископ Доситеј Васић, са чијим благословом Јордан одлази на даље школовање на Старокатолички теолошки факултет Универзитета у Берну-Швајцарска. Његово школовање прати ратни пламен који је захватио Европу и свет, почиње први светски рат што је доводи и до нових околности у животу и раду свештеника Јордана који се налазио ван своје отаџбине . У жељи да се врати у Србију, долази до Солуна 1915.године, али пошто су сви путеви прекинути, он по налогу српске владе одлази у Нешател, где се среће са Јованом Цвијићем, који му поверава старање и учење избегле српске деце из ратом захваћене државе, што он и чини све до 1919. године. Истовремено прикупља добровољне прилоге за српску војску, пише о страдању српског народа и правом стању војно-политичких и етничких прилика у Србији. Заједно са својим братом од стрица Јорданом П.Илићем објављују текстове у Швајцарским медијима о улози православне Српске Цркве у борби за ослобођење и независност. По ослобођењу 1918.године, свештеник Јордан се враћа у Србију , на Рсовачку парохију на којој остаје све до 1920. године. Исте године остаје удовац и са малолетним сином Војиславом као државни стипендиста враћа се у Швајцарску у Берн ради пријаве доктората на тему: „Богумили у свом историјском развоју“ ( “ Die Bogumilien in ihrerge schichtlichen Entwicklung”), који је успешно одбранио 1921.године. Вративши се у Србију нови доктор теолошко-философског факултета остаје на Рсовачкој парохијисве до краја 1921.године, када добивши канонски отпуст прелази у Београд где је постављен за референта Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве у Београду. Наредне године постављен је за секретара Светог архијерејског синода и на овој служби остаје до избора за Епископа захумско-херцеговачког 5. децембра 1925. године. Његов рад у Патријаршији није остао непримећен и незапажен, и поред његовог противљења, Свети Архијерејски Сабор предлаже га за Епископски чин. На заузимање тадашњег Патријарха Димитрија а такође и Епископа Јосифа битољског, Николаја охридског као и Јефрема жичког , он се мимо своје воље , повинује вољи Божијој и бива изабран за епископа светосавске епархије захумско-херцеговачке, са седиштем у Мостару. Замонашен је у манастиру Раковица, монашки постриг обавио је Епископ шабачко-ваљевски Михаило а на монашењу добија име Јован. Рукоположен је за Епископа захумско-херцеговачког у Београду од стране Патријарха Димитрија марта 1926. године. \ Дошавши на катедру Епископа ове Светосавске епархије Он преузима енергичне кораке, служећи и обилазећи и најзабаченија места, беседећи, разговарајући са верним народом, сузбијајући самовољу појединаца који су били навикнути на народни избор свештеника као и Епископа, издаје „Споменицу епархије захумско-хецеговачке“ и ради на издавању периодичне штампе. Због свог елегантног стаса у епископском руху и достојног држања, уживао је велико поштовање како интелектуалаца тако и обичног народа. На овој епархији остаје до 1931.године. У периоду од децембра 1927.године до 1929.године он је администрирао епархијом зворничко-тузланском. Од 1931. године одлуком Светог Архијерејског Сабора прелази на катедру Епископа браничевског. Устоличен је у Пожаревцу за Епископа браничевског 1932.године. Убрзо је и овде као и на претходној катедри покренуо велики рад на пољу мисије и живота и рада Цркве Христове. Уз помоћ свештенства, међу којима је било и његових школских другова, епископ Јован покреће часопис „Браничевски весник“, организује курсеве црквеног појања, са радом почиње и Верско добротворно старатељство, основано је неколико црквених хорова. Такође је осветио и неколико новоподигнутих Цркви као и парохијских домова. На овој епархији остаје до 1933.године. Нишка епархија остаје упражњена 1933.године, јер дотадашњи Епископ нишке епархије Доситеј Васић прелази у Загреб, за митрополита Загребачког. На епископску катедру епархије нишке избором Светог Архијерејског Сабора од 13.јуна 1933.године, изабран је Епископ браничевски др.Јован Илић . Епископ др. Јован Илић долази на трон нишке епархије 24.септембра 1933. године он и даље остаје да буде администратор браничевске епархије све до 7.октобра 1934.године. Доласком у нишку епархију Епископ др. Јован почиње марљиво да ради на њеном уређењу. Стотине црквених општина у епархији једнообразно је уредио, упутивши их на праћење законских и уставних одредби. Искуством из предходних епархија на којима је пуно урадио, он сада обилази намесништво за намесништвом, служећи, беседећи и разговарајући са свештенством и народом . Он уочава потребе и проблеме у својој епархији и обраћа им се пишући пастирске посланице. Свом свештенству умео је да каже: “Речју учи а примерним животом доказуј“. Верном народу упућивао је очинске поуке и савете да чувају своју веру, да пазе на последице које собом носи сујеверје и нехришћански живот.Својим присуством на братским сабрањима свештенство покреће на активан рад дајући им савете и упућујући их као искусан пастир. Знајући какав је проблем школовање ван места становања, покреће питање збрињавања свештеничке деце која су се школовала у граду, сирочади као и деце са посебним потребама. Његова активност се огледала и у посетама болесницима по болницама, старих и изнемоглих лица у геронтолошким центрима, а није заборављао ни осуђенике којима је давао утеху и очинске савете са молбом да по изласку из затвора буду на корист себи, својој породици и својим ближњима. Када се наша Црква нашла у сукобу са државом око конкордатске кризе 1937.године Епископ Др.Јован се са свештенством и верним народом успротивио овоме и отворено показао незадовољство против таквог уговора са Ватиканом. Против оних који су били пристали на конкордат он доноси решење којим се народни посланици и министри који су из нишке епархије, лишавају свих свештенорадњи и посете свештеника њиховим домовима. До доласка Епископа Др.Јована Ниш је био без епископског двора. До тада су Епископи становали у приватним кућама ,тако је и он становао и плаћао кирију. Схвативши да је потребна зграда за потребе епархије нишке он одмах преузима рад на изградњи и подизању исте. До 1940. године зграда је озидана али нажалост други светски рат прекинуо је започете радове .По завршетку другог светског рата успео је да исели раднике -зидаре који су се ту бесправно уселили и настави са радовима на завршетку зграде, да би се већ 1947. године у њу уселио Црквени суд и Епархијски управни одбор. Иако је новца понестало он не посустаје већ успева да обезбеди новац и завршава започето зидање епархијског двора у коме данас столује и ради Епископ нишки. Свакако не треба заборавити и његов допринос на уређењу и живописању Саборне цркве у Нишу. Исто тако и велики број Цркви и парохијских домова су са његовим благословом подигнуте и освећене. Рукоположио је и велики број нових посленика на њиви Господњој.Старао се на уређењу и очувању манастирских имања и самих манастира,водио бригу о монаштву и монашком подмлатку. У току другог светског рата он испољава сву своју способност и храброст достојнуједног пастира Цркве Христове. Као члан Светог синода и као познавалац немачког језика и културе, он одлази команданту немачких снага за град Београд и успева да издејствује да се из Патријаршијске зграде иселе војници који су је били окупирали и узурпирали.Како у Београду ,тако он и из свог стана у Нишу успева да исели немачке војнике. Оно што свакако заузима значајно место у његовом ангажовању у време рата јесте рад на спасавању невино ухапшених и одвођених на стрељање, за које је он лично гарантовао својом чашћу. Он је поред Немаца водио разговоре и са бугарским окупаторима и од њих тражио да не убијају невине и поштеде недужне. У исто време, њему је од стране Светог синода дошла одлука да се у Нишу отвори привремена богословија“Свети Сава“.У ратним приликама то није било нимало лако јер је требало организовати наставу , требало је обезбедити смештај и храну за наставнике и ђаке. Када је све то обезбеђено богословија у Нишу одпочиње са радом 23. Јула 1943. године у основној школи „Коле Рашић“.Било је295 богослова, већином из старијих разреда , из свих богословија.Неки од њих су имали смештај а 217 су били лично збринути од стране Епископа Др. Јована .Ректор богословије био је Епископ Др. НектаријеКруљ.Богословски испит зрелости одржан је од 7. до 18. септембра 1943. године а изасланик на испиту био је Епископ Др. Јован. Рад ове богословије ускоро је прекинут од стране Бугара који су заузели просторије школе. По завршетку рата, одмах наставља са својом службом првојерарха , служећи по свим местима епархије нишке и залечујући ране које је рат донео Цркви и повереном му верном народу. Доласком нове власти и идеологије у којој није било места Богу и онима који Му служе , на мети се нашао и Епископ Др.Јован. Напади на њега билу су како преко медија, тако и на бројним скуповима, нарочито на скуповима омладине, на којима је прозиван као народни непријатељ,издајник и лопов . На сваки могући начин настојала се омаловажити Црква Христова и њен значај за државу и народ који је она вековима напајала и хранила водом Живом. Иако нападан од нове државне власти, он је свој крст носио достојно као Епископ и ниједном није устукнуо и поклекао пред нападима и клеветама које су биле уперене против њега као човека и Епископа нишког. О његовом богословском раду потребно јепосветити посебно поглавље . Доста је писао и објављивао ,како своје научне радове тако и своје беседе и посланице. Такође је преводио исарађивао у многим часописима. Са његовим благословом излазе часописи“Преглед епархије нишке“,“Духовна стража“ покреће се и лист за децу „Српче“а од 1967. године излази и лист“Глас православне епархије нишке“. Упокојио се је својој 92. години живота,после 49. година епископског служења Христу Богу и стаду Господњем.Сахрањен је у Саборној Цркви у Нишу. Протонамесник Миодраг Павловић Извор: Епархија нишка