Претражи Живе Речи Утехе

Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања? — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе. — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете? — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље. — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине? — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично. — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате? — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини. Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“. Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол. Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка. — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе? — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком. Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака. — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови? — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу? Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога. Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију. Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света. Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16). Извор: Православие.ру