Претражи Живе Речи Утехе

Трибина „Шекспир: Жена, мајка, краљица“, која је одржана у Клубу “Трибина младих” новосадског Културног центра изазвала је велико интересовање младих. О енглеском песнику и драмском писцу, Вилијаму Шекспиру, говорили су уредник сајта Видовдан и Поуке, Жељко Ињац и предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду, др Даница Игрутиновић *, такође, један од уредника портала Поуке.орг. Вилијам Шекспир (1564 – 1616), енглески песник и драмски писац живео је у тзв. Елизабетанском периоду када глумачка професија није била нарочито омиљена међу протестантским верницима који су преовладавали у Енглеској. Јунакиње његових драма биле су често одважне, прерушене јунакиње, али ретко и мајке. У том периоду, навео је Ињац, одсуство мајчинске фигуре у Шекспировим делима може да се тумачи и објашњава управо историјским околностима. У Лондону је у том периоду постојало седам активних позоришних трупа и оне су углавном биле под протекторатом вишег или нижег племства. Шекспирова трупа била је под тим протекторатом, а занимање за позориште било је велико упркос религијском и друштвеном ставу да су глумци неморалне особе. Већ после смрти краљице Елизабете I, 1603. године, пуританци су порушили скоро сва позоришта и глумачка професија је била практично забрањена. У наставку трибине, др Даница Игрутиновић која је докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, са тезом из области шекспирологије, говорила је о женама које су приказане у Шекспировом опусу као „беспрекорне и ничим умрљане“. – Постоји седам женских фигура које ни на који начин нису проблематичне, а то су: Јулија, Џесика, Порција, Розалинд, Виола, Имоген и Нериса. Оне су се током представе, у једном тренутку, без икаквог разлога, пресвлачиле у мушко да би или побегле од некога ко их прогони или без неког посебног разлога – навела је Игрутиновићева. По мишљењу Игрутиновићеве, Шекспир је шири од сваке могуће идеологије и од сваког могућег доба. Шекспир, другост, идентитет: да ли је Калибан „ми“ или „они“? „Другост“ – лакановски одраз без кога сопство не постоји – означава све оно што нисам „ја“. У правоверним монотеизмима, Други у односу на субјективитет сваке особе јесте Бог, јер се једини јаз поставља између створења и творца. За разлику од тога, у дуалистичким системима Бог има свој одраз у воденом огледалу материје, која је другост у односу на Њега, али и на сваку божанску искру духа која се налази у људским бићима. У ренесансном неоплатонизму, дуалистичком филозофском систему који је испуњавао ваздух који је Вилијам Шекспир удисао, материја је све оно што „ми“ нисмо – тамна, ирационална, хаотична, флуидна, анимална – а оно што у себи признајемо за своје (свест, разум, савест) има то „друго“ довести у ред, бар у прокосмичким варијантама неоплатонизма, које су изнедриле концепт теургије. Док је теологија наука и говор о Богу, теургија је чињење божанских дела, а теург/маг/алхемичар својим делаљем уноси ред супериорног духа у инфериорну хаотичну материју која га окружује. С једне стране, хијерархија се овде потврђује: краљ Лир, рецимо, тврди да сме да кује новац, да утискује свој лик у безобличну материју света, јер је краљ; али, с друге стране, дуалистичка метафизика неоплатонизма субверзивно, без обзира на друштвени положај, сваком субјекту – искри духа, суштински једнакој Богу – даје право и обавезу да по свом лику уређује „ниже“ и материјалније сфере космоса. Без овог коперниканског обрта у филозофији и теологији, с једне стране, тешко би било замислити успон хуманизма, али и подршку развоју науке, технике, медицине – које су у раном модерном добу неретко биле доживљене као покоравање природе. Оно је било у најмању руку сумњиво за правоверје које природу види као створену добром од Бога, али похвално за прокосмички настројене дуалистичке системе, које цео свет виде као вишу божанску природу која уређује нижу као што вртлар уређује врт. С друге стране, теургија као концепт уграђена је у неколике дискриминаторне идеологије: маг може, рецимо, фигурирати као кротитељ ирационалнијих, телеснијих жена, али и као колонизатор који цивилизује инфериорније, тамније, материјалније „дивљаке“. У Шекспировој Бури јасно се виде оба ова процеса: маг Просперо са острва које заузима изгони „злу“ вештицу Сикораксу (којој се не може јасно утврдити кривица, па ни разлика у односу на Проспера, осим по полу – обоје управљају елементима, али он, као мушкарац, „натприродно“, а она, као жена, „неприродно“) и поробљава њеног сина Калибана, кога назива „отровним робом“, „вештичиним семеном“ и „створом мрака“, али о концу и признаје „за свог“. Гневан, лењ, незајажљив, па и силоватељ у покушају, Калибан је, може се рећи, Шекспиров анахронистички одговор Русоу: дивљак не може бити племенит – и мора бити зауздан одозго. Калибан је живописна представа ирационалних нагона материје којима мора управљати и цивилизовати их над-ја духа. Ова неоплатоничарска дихотомија дух/материја извршила је трајни утицај на развој цивилизације коју називамо „западном“ и коју можда стога пре можемо назвати постнеоплатоничарском него постхришћанском. Та дихотомија никада није сасвим нестала, мада се повукла са површине и сада је можемо уочити испод ње, у разним имплицитним поређењима. Очитава се тренутно, рецимо, и у извештавању о избегличкој кризи: мигранти тамније боје коже представљају се као „други“ и приказују изразито флуидно и анимално. Тако наилазимо на новинске наслове у којима се имамо уплашити зато што наилази „река“, „талас“, „поплава“, па и „најезда“ миграната. Избеглицама се такође у катастрофичним чланцима (пре)лако приписују претерано телесне, незајажљиве, криминалне, па и силоватељске тенденције. Калибан је враћен у живот, али Шекспир му је свакако бар дао право да говори у своје име – за разлику од многих савремених новинара. Са Шекспировим Калибаном је лако саосећати – острво које Просперо колонизује поробљавајући га заиста јесте његово по његовој „мајци Сикоракси“ и до краја Буре остаје недоречено шта тачно даје Просперу право на то да га претвори у свог роба. Он можда јесте варварин, али није сасвим јасно због чега нема право то и да остане на сопственом острву. С тим на уму, занимљиво је и погледати одговор етничке скупине назване „Срби“, која се почесто налазила у улози „другог“ разних „западних“ цивилизација, на ову присилну идентификацију са Калибаном. С једне стране, то је довело до једног готово трагичног обрта: у неким је супкултурама неотесани, насилни варварин постао симбол бунта и „мужевног“ националног идентитета, често, чини се, просто у инат. С друге стране, саосећање које су многи припадници српске етничке скупине упутили избеглицама, савременим „Калибанима“, „другима“ западне цивилизације, далеко је од трагичног. Даница ИГРУТИНОВИЋ, ПОЛИТИКА-Културни додатак, 23. април 2016. године * Др Даница Игрутиновић докторирала је на Филозофском факултету УНС са тезом из области шекспирологије. Објавила је више радова на разне теме везане за књижевност, медијски дискурс, религију, филозофију, род и сексуалност. View full Странице