Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags '„твоје'.
Found 4 results
-
„Твоје од Твојих“ - Поводом 1. септембра Дана творевине Божје
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
„Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24) Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић: Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. Приредио катихета Бранислав Илић Извор: Православље -
„Твоје од Твојих“ - Поводом 1. септембра Дана творевине Божје
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
„Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24) Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић: Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. Приредио катихета Бранислав Илић Извор: Православље -
Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква -
„Твоје од Твојих“: Православље и екологија
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Тешко да је претерано говорити о „спасавању земље“. Међутим, услед глобалног загревања потоп прети пространим приморским пределима. Процељује се да је десет од сто свих врста угрожено до истребљења. Ненадокнадиве шуме нестају по један хектар сваког секунда. Велике реке не дотичу више до мора, јер им се вода одузима за наводњавање, индустрију или вештачка језера и базене. Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.