Претражи Живе Речи Утехе

Астрофизичар, астробиолог, космолог и филозоф проф. др Милан М. Ћирковић дипломирао је теоријску физику на Физичком факултету у Београду, докторирао је на Државном универзитету Њујорка у Стони Бруку (САД). Ради као научни саветник у Астрономској опсерваторији у Београду, као професор на Департману за физику Универзитета у Новом Саду и као сарадник Института за будућност човечанства при Оксфордском универзитету. Објавио је више од стотину научних радова и неколико књига, међу којима „The Astrobiological Landscape“ (за Cambridge University Press) и „Global Catastrophic Risks“ (са Ником Бостромом) у издању Oxford University Press-a (српски превод је у издању издавачке куће „Хеликс“ из Смедерева). Зашто су истраживачи усмерили пажњу на звезде, црвене патуљке, ниже температуре од Сунца? Каква је звезда ТRAPPIST -1? – Разлог је врло једноставан: у питању су далеко, далеко најчешће звезде. Негде између три четвртине и четири петине свих звезда у свемиру су црвени патуљци, па је њихов астробиолошки значај већ самим тим очигледан. У том погледу, TRAPPIST-1 је типична звезда, заправо знатно типичнија од нашег Сунца. TRAPPIST-1 је типична звезда Откриће је изазвало велико узбуђење због тога што прорачуни показују да би маса барем шест од ових седам планета више одговарала стеновитим него гасовитим световима. Поред тога, три планете се налазе у „настањивој зони“ – на удаљености од матичне звезде која допушта да вода буде у течном стању, шта нам то говори? – Још увек не превише, с обзиром на то да има много параметара који дефинишу настањивост, а које није лако измерити са међузвезданих удаљености. То што вода може бити у течном стању не говори нам још увек да ли воде заиста тамо има – врло је могуће да је сва изгубљена током првих неколико милијарди година еволуције тог планетског система. Такође, није јасно да ли су и које од новооткривених планета у синхроној ротацији, односно показују увек једну исту страну матичној звезди (слично као што је Месец у синхроној ротацији у односу на Земљу). Када говоримо о црвеним патуљцима, као што је звезда у систему TRAPPIST-1, синхрона ротација има и предности и мане: иако је на једној страни планете вечити дан, а на другој вечита ноћ, те температуре сходно томе екстремно варирају; могуће је пронаћи умерене области око руба осветљене стране које би имале повољне температуре за оне врсте хемијских реакција које очекујемо у живим организмима. Све Кеплерове егзопланете Захваљујући напредној посматрачкој технологији, астрономи су до данас открили више од 3.000 егзопланета. О каквим инструментима је реч? – У новије време то су највећим делом орбиталне опсерваторије, као што су Кеплер или Спицер, мада наравно не треба потцењивати ни широки распон нових и моћних земаљских уређаја, на челу са VLT телескопом Европске јужне опсерваторије у чилеанским Андима или Keck-овим десетометарским телескопима на Хавајима. Не треба заборавити да откривање планета путем транзита преко диска матичне звезде може да открије само мајушни подскуп планетских система који су геометријски повољно постављени у односу на Сунчев систем. За остале је неопходно и даље користити далеко сложеније методе – као што су спектроскопске детекције које су ограничене бројним факторима (шумом или посматрачком необјективности). Које могућности пружа наш телескоп Милутин Миланковић? – Свакако јако велике за ову средину и незанемарљиве управо у домену дугорочних студија, какве су оне које доводе до открића екстрасоларних планета. Телескоп Миланковић свакако отвара нову епоху астрономских наука на овим просторима и треба се надати да ће за тај велики пројекат, који би без племените и обимне помоћи Европске уније био потпуно неостварив, наћи више разумевања; домаће институције треба да подрже његово одржавање и ефикасно коришћење. Телескоп Миланковић на Видојевици Колико је значајна свака међународна сарадња за нашу научну заједницу? – Апсолутно кључна. Сведоци смо да се за науку, истраживање и развој, делове просвете који имају истраживачки потенцијал, издваја екстремно мало. По добијеним средствима из буџета, налазимо се, нажалост, на самом дну Европе. Не постоји наука без интензивне међународне сарадње, не постоје вредни научни резултати који немају глобални значај. Сведоци смо да наука невероватно напредује и даље резултате. Колико су друштва спремна да се прилагоде том прогресу? – То је централно питање од којег понајвише зависи опстанак човечанства и свих његових вредности. У буквалном смислу речи се остварује пророчанска реченица великог Херберта Џорџа Велса: „Историја човечанства је све више трка између образовања и катастрофе“. Милица МОМЧИЛОВИЋ, РТС