Претражи Живе Речи Утехе

Има ли ћирилица алтернативу? - др Никола Кнежевић преузето са http://www.religion-and-peace.com// Podjednako se osećam kao Srbin i kao Hrvat. Srbin po nacionalnoj pripadnosti - po majci i po ocu, a Hrvat jer su mi svi preci iz Like i Dalmacije. Zato Hrvatsku osećam i volim kao svoju drugu domovinu. Kao i većina Vojvođana, pišem ćirilicom i latinicom i uvažavam sve različitosti koje ujedno smatram i najvećim bogatstvom naše pokrajine. Ipak, posmatrajući proteklih nekoliko meseci agonalnu situaciju oko pokušaja da se uvede ćirilično pismo u zvaničnu upotrebu u Vukovaru, postavljam sebi pitanje, da li bih isto osećao da živim u tom gradu? Pitanje višejezičnih natpisa u Vukovaru nije puko pitanje regulativa Evropske unije, prava manjina ili hrvatskog zakonodavstva, to je pitanje ljudskih prava par exellence, upravo što su ona indikator problema sa kojima se suočava svakodnevno srpska manjina u Hrvatskoj. Višejezičnost je u ovom slučaju lakmus papir na kome prikazuje zrelost jednog građanskog društva i njegova spremnost da prevaziće konfliktnu prošlost i pruži ruku pomirenja dojučerašnjem neprijatelju. Uvažavajući u potpunosti pijetet žrtava koje su stradale prilikom opsade tog grada i stravičnih zločina koje su počinili pripadnici moga naroda jasno je da do istinskog pomirenja može doći jedino izgradnjom međusobnog poverenja i jednakim pravima koje treba da uživaju sve nacionalne manjine a to svakako uključuje i pravo da te manjine koriste svoje pismo. Ništa manje nije važno ni pitanje suočavanja sa prošlošću i katarze, o kojoj nažalost u ovom momentu postoje često dijametralno suprotna gledišta. Vukovar je simbol patnje i slovo srpskog srama, na žalost on je i simbol podela koje traju do današnjeg dana. Frojd je bio u pravu. Srbi i Hrvati, ne dele samo zajedničko kulturno i istorijsko nasleđe, jezik i geografski položaj, već i onaj čuveni frojdovski narcizam malih razlika, po kome se sličnosti prikrivaju a naglašavaju razlike. Pitanje upotrebe ćirilice u Vukovaru i tenzije koje su nastale oko toga pokazuju koliko su zapravo odnosi i dalje poremećeni i pored jasne odluke hrvatskih vlasti da ispoštuje i sprovede zakone. Nažalost, to pokazuje da su prava srpske manjine i dalje ugrožena. Bez sumnje, jedno pismo, u ovom slučaju ćirilično, za neke predstavlja personifikaciju zla, ali treba naglasiti i to da su takvi pojedinci manjina, koja nažalost smatra da je iznad zakona i da je nasilje način da iskaže svoje nezadovoljstvo. Svesno ili nesvesno, njihov čekić kojima su razbijali višejezične natpise udara istom silinom kojom je udarala i zloglasna odredba o zabrani ćirilice u NDH. Ono što uliva nadu i optimizam da je većina naroda u Vukovaru ipak za dijalog i suživot koji nema alternativu. Pitanje nacionalne i verske pripadnosti, kao i pitanja latinice ili ćirilice jesu pitanja nijansi između dva naroda koji dele istoriski, kulturni i geografski indentitet, ili bi bar tako trebalo da bude naročito ako sebe smatramo delom evropske porodice i hvalimo se našom vekovnom hrišćanskom tradicijom, a toga, složićete se, ne nedostaje na ovim prostorima. Ćirilica dakle nema alternativu, ne zbog Srba, čak ni zbog zakona, već zbog elementarnog poštovanja drugog i drugačijeg, zar to nije ono na čega nas poziva Христос ili Krist, ili ćemo i njega podeliti? Autor članka je doktor teoloških nauka, politički teolog, profesor teologije i direktor Centra za istraživanje religije, politike i društva.

Књижевник Мухарем Баздуљ за "Новости" О национализмима, Косову и Метохији, интересима великих сила на Балкану, заштити нашег писма... ПОСЛЕ распада СФРЈ, елите у новонасталим државама нису успеле да успоставе ниједну алтернативу осим националне. Национализам је у овом делу Балкана константа већ 30 и више година. Истовремено, не треба се заваравати, није то само наша особина. Национализам постоји и у Западној Европи и у другим земљама. Оно чему ми треба суштински да тежимо је избегавање насиља у најширем смислу као политичке праксе. Говори овако, у интервјуу за "Новости", књижевник Мухарем Баздуљ (40). Овај аналитичар, са травничком крштеницом, дипломом из Сарајева Филозофског факултета и београдском адресом, који врло често ускомеша страсти на свим странама постјугословенског региона, сматра да, ако се људи и боре за националистичке циљеве, они као такви нису нелегитимни. - Докле год се за своје политичке циљеве боре демократским средствима, то је у реду. Мислим да је ту важно поставити једну врсту ситуације у којој ће се насиље и радикализам одбацити као политичке опције. * Имате ли визију расплета "балканског политичког чвора" у којем се Србији и Македонији прети "великом Албанијом", а стижу и све отвореније претње тзв. Исламске државе? - То је, по мом мишљењу, резултат велике збуњености на глобалном нивоу. Ми, на југо-простору, са завршетком свих сукоба, имали смо идеју да ће уласком читавог овог простора у Европску унију та напетост да ослаби. Чланство у ЕУ није изгледало претерано далеко и људи су се уздали у то. Ето, Србија је успела да постане кандидат и да отпочне преговоре, али због "брегзита" и због тога што се ЕУ у последње време све више бави собом, та преспектива се чини све мање реалном, рецимо у идућих пет година. Још је на дугом штапу. * Шта би нама било најбоље да чинимо док се ЕУ бави сопственим проблемима? - Ова прича о царинској унији, која се, не чекајући ЕУ али и даље се надајући пуноправном чланству, у последње време завртела на овом нашем простору, чини ми се добром. Из перспективе коментатора и посматрача без стварне политичке моћи, ја не бих одбацивао као идеју не само царинску, него и монетарну унију. Стварање једне врсте потпуно заједничког економског простора на којем би доминантна земља била Србија било би добро економско решење. * Како видите расплет ситуације у вези са Косовом и Метохијом? - Проглашење независности КиМ било је потпуно у супротности са међународним правом и апсурдно је од Србије очекивати да она каже "да, узмите нам ову територију". Мислим да ће ту морати да дође до решења типа две Немачке или као што је Кина имала са Хонгконгом, а то је нека врста преседана да се де факто призна стање на терену, а де јуре да се Србији остави право да тај део територије сматра својом. Због целог низа историјских и других околности тешко је замислити да би неки српски политичар био спреман да направи ту врсту "реза" и да призна независност Косова. * Европа се мање-више прави да не чује ратнохушкачке изјаве албанских вођа са Космета... - Био је занимљив разговор Вучића и Хана, недавно у Београду, када је Хан рекао да су изјаве Харадинаја последица предизборне кампање, а Вучић казао да то није само у питању предизборна кампања. Наравно, ако људи у Србији осете да у Бриселу постоје различити аршини, да се изјаве из Београда осуђују јаче него изјаве из Приштине, то у Србији мора да изазове једну врсту револта. Али, када се гледа политика, увек је здравије доносити одлуке на нивоу рационалног елемента него на основу сентименталности. * Све више аналитичара сматра да ће тзв. балканско питање компромисом решити Путин, Трамп и Кина... - Балкан је почетком 21. века био виђен као европска зона интереса. Падом снаге ЕУ у тај простор је ушао руски, кинески, па и турски утицај, и ту се сада више играча бори за неку врсту симболичне хегемоније на Балкану. Али мени се чини да је географија судбина. Када погледате да су Грчка, Бугарска и Румунија с једне, и Хрватска с друге стране већ пуноправне чланице ЕУ, а сада је и Црна Гора ушла у НАТО, видите да је овај простор који данас обично зову Западним Балканом потпуно окружен. Зато је Европској унији, док је била јача, страшно било важно да изван логике стандарда прими Румунију и Бугарску, управо да би одсекла тај део од Русије. Мислим да, ипак, наш део Балкана остаје првенствено нека врста европског полигона и европског игралишта. * Али све више и друге силе показују свој интерес за овај регион... - То је последица грешке коју је ЕУ начинила коцкајући се у Украјини и Грузији, где су им шансе биле мање. Ту је ЕУ изгубила моментум да, рецимо 2010, ситуацију на Балкану релативно једноставно реши. * Ових дана се у Србији покреће акција заштите српског језика и писма.... - Можда ће то некоме опет зазвучати јеретички, мислим да ћирилицу треба законски заштитити, а не мислим да је ћирилица искључиво ствар српске културе и српске традиције. Ћирилица је културно благо свих јужнословенских народа изузев евентуално Словенаца. Ћирилицу би требало да баштине и Хрвати и Бошњаци преко разних споменика своје традиције. Јасно је да постоји тенденција потискивања ћирилице и у самој Србији. Довољно је проћи улицом, погледати натписе. Ћирилици је заштита неопходна. * Многи на постјугословенском простору не гледају благонаклоно ни на то што као човек бошњачког идентитета пишете на српском језику... - Од назива језика чије је најтачније лингвистичко име било "српскохрватски", у једном моменту су све политичке елите јужнословенских народа одустале и почеле да користе друга имена, првенствено везана за нацију. За мене је то врло једноставна ствар - ако одустанемо од имена "српскохрватски", онда име "српски" има најјачу традицију, има највећи број говорника на овом простору и то име је свакако легитимније од других назива. http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:671039-Muharem-Bazdulj-Cirilica-nije-samo-srpska-vec-blago-svih-nas

Завод за проучавање културног развитка позива Вас на трибину ''Стеван Мајсторовић'' Српска ћирилица као стандард: од Светог Саве до Венецијанске комисије среда, 25. јануар 2017. године у 13 часова Риге од Фере 4 Завод за проучавање културног развитка, прилажући Светосавским свечаностима, организује предавање колеге Синише Стефановића, историчара, посвећено историји и развоју међуодноса српског језика и ћириличког писма. У својем предавању Синиша Стефановић понудиће преглед утврђених чињеница и новопостављених питања, која су плод вишегодишњег истраживачког пројекта Завода, о историјским основама данашњег положаја српске редакције ћириличког писма у култури Републике Србије и држави самој. Полазећи од антрополошке дефиниције, коју је прихватио Фернан Бродел, да писмо чини разделницу између цивилизације и културе, односно, према Флоријану Кулмасу, између администрације и научне мисли насупрот наративном колективном памћењу, основа предавања је разумевање да писмо није само одраз језика. С тог становишта биће оспорене, прегледом узрока промена положаја и значаја српске ортографије, основне премисе којима се поткрепљују идеолошки мотивисане аргументације за увођење ћириличком писму упоредног хрватског латиничког стандарда за српски језик. Уз обавештење о приступачности изворне грађе публици ће у посед, чињеница и дебате ради, бити дата графички приказана релевантна статистичка грађа. У нади да ћете се одазвати нашем позиву, срдачно Вас поздрављамо! Маја Маринковић Завод за проучавање културног развитка Риге од Фере 4 11000 Београд

СВЕТА ЋИРИЛИЦА Свето је оно што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојили од православних. Али оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу латиницом, издају листове и књиге латиницом. Па чак и неки свештеници штампају своје билтене латиницом. Просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу значи одбацити половину Православља. И одвојити се од ове српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Св. Саве. - Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте и учени, будите паметни. Св. Николај Српски