Претражи Живе Речи Утехе

Светом заупокојеном Литургијом и монашким опелом, на празник Светог Лонгина Сотника, свештенство и монаштво Епархије ваљевске на челу са Преосвећеним Епископом ваљевским Г. Исихијем опростило се од мати Анисије, која се преставила Господу након шест деценија монашког служења. Звучни запис беседе Већи део скоро девет деценија дугог земаљског живота мати Анисија провела је у монаштву и била подвижница Христова, попут мудрих девојака из Светог јеванђеља, које са упаљеним лампама чекају свог женика.Зато је блажен пут којим је она данас кренула, јер то је пут у Царство небеско ка женику њеном, Ком је читавог живота стремила и за Кога се подвизавала, рекао је Епископ Исихије у опроштајној беседи од мати Анисије у манастирском храму у Лелићу где је, служећи Богу, провела последњих двадесет година. Монах и монахиња повлаче се из овог света, из радости, погодности и удобности које пружа овај свет, али и из невоља световних. У монашком подвигу усредсређују се ка ономе што је најважније, а то је љубав према Господу и ближњем, јер љубав је та која употпуњује подвиг и чини га богоугодним. Зато, знамо и верујемо да данас, стојећи пред лицем Господа, мати Анисија Га препознаје као свог вољеног и одлази у Царство Божје – поручио је Владика Исихије. Мати Анисија је сахрањена на монашком гробљу манастира Ћелије, где је и отпочела свој монашки пут и провела деценију и по крај великог теолога и молитвеника Преподобног Јустина Ћелијског. Извор: Епархија ваљевска

Боравак у Епархији ваљевској Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј, са Епископом мохачким г. Исихијем и сарадницима, а у пратњи архијерејског заменика блаженопочившег епископа ваљевског г. Милутина, протонамесника Филипа Јаковљевића и свештеника из Ваљева, заокружио је посетом манастиру Ћелијама. У овој светињи, један од најугледнијих православних архијереја данашњице се духовно родио. Сећања сежу у шездесете године прошлог века. Корачајући ка кивоту, владика Иринеј евоцира сећања подстакнут питањима својих сапутника. Био је студент Богословског факултета када га је пут довео у светињу на обали Градца и њеном духовнику, архимандриту Јустину, ерудити беседничког дара и молитвеног подвига, какви су одликовали ранохришћанске старце. Сусрет са потоњим светитељем учинио га је његовим духовним чедом и трајно срцем везао за манастир Ћелије и ваљевски крај… У манастирском храму гости из Бачке су се поклонили моштима преподобног оца Јустина, а потом им је у порти дочек уприличила игуманија Ћелија, високопреподобна мати Гликерија са сестрама. Уз пригодно послужење, разговарало се о данима проведеним крај оца Јустина, неретко тешким јер су ондашње безбожне власти знале да га изложе прогонима, а заједно са њим и сестре, којих је тада било више од четрдесет. Причало се и о великим духовницима, међу којима је преподобни отац Јустин уживао велико поштовање и то до данашњих дана траје. Посебну лепоту овом сусрету дала је песма ћелијских монахиња, којом су, након благослова, пожелеле срећан пут епископима Иринеју и Исихију, као и њиховим сарадницима. Извор: Епархија ваљевска

Јубилеји Преподобног оца Јустина, 125 година од рођења и 40 година од престављења Господу, прослављени су освећењем тропрестоног храма посвећеног Светом Сави, Светом Јустину Мученику и Светој Марији Египћанки, подигнутом према Авином завету у манастиру Ћелијама, где је он преко три деценије Богу служио. Извор: Инфо-служба СПЦ

Јубилеји Преподобног оца Јустина, 125 година од рођења и 40 година од престављења Господу, прослављени су освећењем тропрестоног храма посвећеног Светом Сави, Светом Јустину Мученику и Светој Марији Египћанки, подигнутом према Авином завету у манастиру Ћелијама, где је он преко три деценије Богу служио. Повезана вест: Епископи Иринеј и Исихије на освећењу заветног Храма преподобног Јустина Ћелијског Чин освећења и свету архијерејску Литургију служили су Високопреосвећена и Преосвећена господа архијереји: црногорско-приморски Амфилохије, берлински и немачки Марко (Руска Загранична Црква), бачки Иринеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, мохачки Исихије, умировљени нишки Јован, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и домаћин сабрања Епископ ваљевски Милутин. Архијерејима је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво из више епархија, а посебну лепоту богослужењу дало је појање ученика призренске Богословије „Свети Кирило и Методије“. У оквиру свечаности у Ћелијама, којом је уједно у Епархији ваљевског крунисана прослава јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, уприличено је уручење новоустановљеног ордена Светог оца Јустина. Такође заслужним лаицима уручени су орден Светог владике Николаја и архијерејске грамате. За крај сабрања ћелијско сестринство, предвођено високопреподобном игуманијом Гликеријом, приредило је трпезу љубави за све који су дошли да са њима поделе радост дугоочекиваног догађаја. У навечерје свечаности, на празник Рођења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин је приредио у Епархијском дому Епархије ваљевске пријем за браћу архијереје и друге уважене госте који су дошли да са њим и богомповереним му верним народом прославе јубилеје Преподобног оца Јустина и Српске Православне Цркве и молитвено учествују у освећењу тропрестоног храма саграђеног према аманету новопросијавшег светитеља. Пријем у Епархијском дому и потом вечера у Парохијском дому Покровске цркве протекли су у великој празничној радости и срдачним разговорима. Са благословом Епископа ваљевског г. Милутина драге госте је поздравио протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, описавши историју Покровског храма и пожелевши добродошлицу архијерејима. У манастиру Ћелијима служено је празнично бденије у сусрет великом догађају за Епархију ваљевску, Српску Православну Цркву и Православље у целини, будући да је ава Јустин изузетно поштован код свих православних народа. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева и појање ученика Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. На дан освећења тропрестоног храма, када света Црква прославља родитеље Пресвете Богородице Светог Јоакима и Ану, у манастиру Ћелијама сабрало се мноштво верника да предвођени архипастирима узнесу молитве у славу Господа и част Преподобног оца Јустина. -Ова свечаност је радост за Епархију ваљевску, родну епархију оца Јустина - Врањску, нашу помесну Цркву, али и све који чине православну васељену, јер је Свети богоносни отац Јустин био великан не само српског рода, духовник и богослов Српске Цркве него и светило свеправославне хришћанске васељене, рекао је у литургијској проповеди Епископ бачки г. Иринеј, један од истакнутих савремених теолога и архијереја духовно пониклих крај аве Јустина. Ава Јустин, апостол свога времена Беседа у храму јесте тумачење Јеванђеља, јер је оно нераскидиво повезано са светом Литургијом. Све што у Јеванђељу читамо на светој Литургији се остварује и то доживљавамо. Не теоретски, већ реално, органски, као учесници. Литургија је домострој спасења, а Свето Писмо је богонадахнути опис тог домостроја. Јер, Господ Христос се оваплотио у тело човека, а Своју реч у реч светог Јеванђеља. Данашња прича о чудесној свадби символизује вечно блаженство Царства Божјег које се оваплоћује на светој Литургији, и ми смо сами званице на тој свадби. На крају се каже да онај који није осењен благодаћу Духа Светога није достојан да учествује у тој свадби, односно буде део радости Царства Божјег. Достојни су сви који су се том позиву одазвали, они постају изабрани, поучавао је владика Иринеј. -Ако је постојао човек у нашем роду и у нашем времену ван граница наше земље и Цркве који је читавог свог живота будно слушао зов Христов и одазвао му се свим својим бићем то је био Свети ава Јустин Ћелијски и Врањски, изданак породице која је седам колена уназад давала свештенике, одрастао у дому молитве у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Поред школовања у Београду и иностранству, главни извор његовог духовног бића је благодат Божја, истакао је Епископ бачки г. Иринеј. -Сви који су имали прилике, а и ја недостојни сам био тога удостојен, сећају се како је богослужио. Не овде, у овом храму, који је толико желео, толико за њим чезнуо и оставио га као свој аманет својим духовним потомцима и своме манастиру Ћелијама. Сећамо се са каквим је сузама и молитвеним уздасима богослужио, са каквом душом која гори пред Господом као неугасива светиљка. Исто тако сви се сећамо његових беседа, омилија, његових литургијских проповеди. Проповедао је у скромном ћелијском Светоархангелском храму, најчешће пред релативно малим бројем монахиња и свега неколико људи из оближњих села тако надахнуто, истинољубиво, очаравајуће за душе слушалаца. Да је служио у Светој Софији у Цариграду, Исакијевском саборном храму у Петрограду или у храму Христа Спаса у Москви не би говорио другачије. Старац Јустин је знао да сведочити љубав, правду и истину Христову јесте његов вечни задатак, поделио је своја сећања на духовног му оца владика Иринеј. -У личности аве Јустина остварује се оно што је он говорио за Светог Јована Претечу Господњег и друге светитеље, а то је да су у њима спојени дарови Духа Светога и све врсте подвига које се своде на подвиг вере и љубави према Господу Христу, према Светој Тројици, али и према творевини Божјој и ближњима. Био је носилац Божје благодати, али и свих облика подвижништва. Ава Јустин је био апостол свога времена, ходајуће – живо Јеванђеље, онај који га сведочи свим својим бићем и шири га по свету. Ако је до неустрашивог исповедања вере, он је ту. Ако је до страдања за веру Христову, он је опет ту. Али, највише је у свету познат као теолог, велики отац и учитељ Цркве нашег времена. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник. Како је реч оца Јустина надахњивала боготражитеље за његовог живота, тако данас чине његове књиге, а још више његове свете мошти, истакао је Епископ бачки г. Иринеј. На крају свете Литургије, сабране је поздравио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, један од Авиних духовних синова. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, услед немогућности да дође и началствује литургијским сабрањем, упутио је писмо Преосвећеном Епископу ваљевском г. Милутину, ћелијском сестринству, браћи Епископима и верном народу. -Овај догађај је од великог значаја не само за Епархију ваљевску већ целу нашу Цркву и шире. Име оца Јустина, новопрестављеног светитеља, не припада само нашој Цркви већ целом Православљу. Стога, од Господа желимо да ову духовну свечаност прославите у најбољем поретку на радост светих угодника и народа нашег. Срдачно поздрављамо Вас, Преосвећени Владико, све архијереје, свештенство и монаштво, као и благоверни народ. Благослов Светог Саве и оца Јустина нека се богато излије на све присутне и на сав наш народ, наводи се у писму патријарха Иринеја које је прочитао директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Домаћин свечаности, Епископ ваљевски г. Милутин је заблагодарио патријарху Иринеју на поздравном писму. -Велика је част бити данас овде, у овом светом храму, кога је Дух Свети осветио и утврдио и нама дао да у њему појемо свете Литургије до краја века, рекао је владика Милутин и поздравио браћу архијереје, свештенство и монаштво, као и команданта Касарне „Војвода Живојин Мишић“ у Ваљеву пуковника Зорана Смиљанића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милету Радојевића, првог секретара Амбасаде Руске Федерације г. Алексеја Жукова, представнике државне власти, локалних самоуправа са подручја Епархије ваљевске и сву браћу и сестре који су тог дана били под сводовима светог храма у манастиру Ћелијама, где је Свети отац Јустин служио, писао и проповедао. Срдачну благодарност Владика Милутин упутио је Владици Иринеју на дивној беседи, у којој нас је поучио како треба да живимо и да се угледамо на великог Божјег човека Оца Јустина. -Овај дан смо дуго чекали и он много значи не само за Епархију ваљевску, јер отац Јустин је васељенски светитељ. Све оно што је овде рађено и грађено припада целој васељени. Он данас из небеског света посматра не само нас овде окупљене, него и све Србе. На нама је да положимо испит пред њим. Радује се његова душа која нас одозго гледа и благосиља, онако како је то чинио и док је био на земљи – пун смирења, пун радости и пун огња за веру и истину Христову. Радује се моја душа што сам као надлежни архијереј могао да дочекам све архијереје, свештенство и монаштво и све вас, браћо и сестре. Ту радост делим са свима вама, рекао је владика Милутин. Одликовања и грамате за добротворе Априла 2019. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве услишио је молбу Епископа ваљевског г. Милутина да Епархија ваљевска изради орден Светог оца Јустина. Први примерак одликовања додељен је Патријарху српском г. Иринеју. Такође, одликовање су добили и духовна чеда оца Јустина: митрополит Амилохије, архиепископ Марко, владике Иринеј и Атанасије, као и игуманија Гликерија са сестринством манастира Ћелија. Орден Преподобног аве Јустина постхумно је додељен аутору пројекта заветног храма проф. др Предрагу Ристићу. Великим добротворкама новог храма у Ћелијама Ивони Јањић Адамовић и Мирјани Сабади додељен је орден Светог владике Николаја. За трпезом љубави, успомене на дане проведене са авом Јустином евоцирао је Архиепископ берлински г. Марко. У манастир Ћелије долазио је у времену у ком су ретки били храбри да то чине. На сваком кораку сусретао се са полицајцима који би питали о разлозима доласка. -Мали део народа био је свестан колико великог човека је имао у својој близини. Хвала Богу, прилике у друштву су се промениле и данас у Ћелије на поклоњење ави Јустину многи долазе, рекао је Владика Марко, упутивши благодарје домаћинима, патријарху Иринеју и браћи епископима. -Кроз векове, Руси и Срби раме уз раме водили су бројне битке. Сад водимо битку на духовном пољу и издржаћемо, јер се боримо за праву ствар, поручио је у здравици први секретар Амбасаде Русије г. Алексеј Жуков. -Овај храм биће један од најлепших у Српској Православној Цркви. Храм ће сведочити о свима нама који смо дали свој допринос његовој градњи. Нека би дао Бог да се наши потомци поносе нама као што се ми поносимо нашим владарима који су зидали задужбине на Косову и Метохији, , речи су др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. У име манастира Светог Јована Претече, скита Верије, благодарје је упутио јеромонах Пантелејмон. Игуманија манастира Ћелија мати Гликерија даривала је епископе иконама Преподобног оца Јустина које је израдила ћелијска иконописачка радионица. Уручени су епархијски дарови и архипастирске грамате, захвалнице ћелијске обитељи добротворима и приложницима тропрестоног храма, док су призренски богослови добринели свечаној атмосфери појањем духовних и народних песама. Извор: Епархија ваљевска

У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског. Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови. Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића. Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика. Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра. Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа. Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију. Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота. Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва. По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата. Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова. Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати. Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама. Канонизација аве Јустина Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих. Пренос моштију аве Јустина У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света. О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела. „Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко. „Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј. Кратак историјат манастира Ћелије Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу. Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године. Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу. Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету. Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info Извор: Инфо-служба СПЦ

У данашњој емисији доносимо предавање које је у 27. јула 2019. године у оквиру духовних сабрања суботом увече у манастиру св. Георгија у Ћелијама код Лајковца, одржао настојатељ ове светиње у Епархији шумадијској, јеромонах Доситеј Хиландарац. Отац Доситеј говорио је на тему "Реч Божија у нашем животу". Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве

Празник Светог Јустина литургијски и молитвено је прослављен у манастиру Ћелије где почивају његове свете мошти. Овогодишње обележавање празника је посебно јер се навршава 40 година од земаљске кончине светитеља, 125 година од његовог рођења, али и 800 година од аутокефалности СПЦ. Светом Архијерејском Литургијом у присуству неколико стотина верника је началствовао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење Епископа: рашко-призренског Теодосија, шабачког Лаврентија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносајреског и јужноцентрално-америчког Кирила, осечко-пољског и барањског Херувима и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија и домаћина Епископа ваљевског Милутина. У празничној беседи након читања Светог јеванђеља, верницима се обратио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије који је указао на значај и славу Светог Јустина који је веру црпео из страдања сопственог народа. Високопреосвећени је посебно емотивно говорио о Авиној везаности за Свету Гору, као и о његовој верности и доследности Косовском завету без кога нема будућности, али ни спасења српског народа. „Личност Богочовека је мера свега“, подсетио је Митрополит на чувене Авине речи. Извор: Радио Источник