Претражи Живе Речи Утехе

“Што долазите код мене да тражите савете кад код вас на Лезбосу имате великог духовника оца Фотија“, говорио је Свети старац Пајсије поклоницима који су долазили са острва Лезбоса . Чувени Старац Фотије Јуродиви био је несвакидашња личност који је својим подвижничким животом пројавио Јеванђеље Христово у пракси непрестано славећи велико име Свете Тројице. Старац Фотије Јуродиви тешким подвигом јуродивости био је несхваћен од многих људи, али истовремено је задобио љубав и поштовање од свих оних који су видећи његов подвиг препознали човека Божијег како је говорио за њега блаженопочивши Архиепископ атински и све Јеладе г. Серафим. Животно путешествије од сто година Старца Фотија Јуродивог започео је на благословеном острву Светог Архангела Михаила Лезбосу где је рођен 5. јануара 1913. године од благочестивих родитеља Димитрија и Марије Сардели у селу Памфила које се налази недалеко од престонице острва града Митилине. На Светом крштењу добио је име Панајотис у част Богородице (Панагија) од својих родитеља, које је изгубио у својој петој години оставши заједно са својом трогодишњом сестром Маријом сироче. Одгој двоје малих сирочића преузела је тетка Мариго која им није подарила неопходну пажњу тако да је мали Панајотис од тада већ почео да ради у продавници намештаја. Ипак Бог га није оставио без духовне утехе и хришћанског одгоја већ га је упутио монахињи Елпиди која га је научила да се моли и која га је упутила ка Светој Гори, након што је чуо у парохијској цркви надахнути беседу једног путујућег свештеника беседника који је говорио о „божанској љубави“. Рањен „божанском љубављу“ са свега тринаест година упућује се на Свету Гору и читаво време ка Светој Гори га руководи једна жена у црном која га чак и на самој Светој Гори не оставља него га упућује ка једној келији на Провати где су живели два монаха родом са острва Лезбоса. Задњих дана свога живота признао је своме духовном чеду оцу Теофану, игуману Манастира Светог Николе на Метеорима да је та жена у црном која га је руководила била сама Пресвета Богородица. Све до своје осамнаесте године остаје у послушању доста строгим старцима, а затим се удаљује у Манастир Велику Лавру. У манастиру Велика Лавра, који је настарији светогорски манастир и први у светогорским диптисма, млади Панајотис био је у послушању ученом јеромонаху о. Павлу Павлидису (1885-1980) који је био по звању лекар хирург. На чину монашења у расу добио је монашко име Давид, да би после пар година био замонашен у чин велике схиме, добивши име Фотије у част на Патријарха цариградског Светог Фотија Великог. Због свога врлинског живота на предлог Већа стараца манастира Велике Лавре бива рукоположен за јерођакона (1936) и јеромонаха (1944) од стране Митрополита милитупољског Јеротеја. У манастиру Велике Лавре био је на разним послушањима, у винограду, у пекари, у гостопримници, црквењак, рибар и на крају секретар манастира због дара калиграфије. Највеће дар који долази кроз послушање је дар непрестане молитве који је добио због свог беспоговорног послушања својим старцима. Старац Фотије имао је велики благослов да за свога духовнога оца има облагодаћеног Стараца Тихона Руса, који је био духовник и Светом старцу Пајсију. За Старца Тихона говорио је јуродиви Старц Фотије: „ Нисам срео за време мога живота Старца са толиким великим даром расуђивања као оца Тихона којем сам служио као послушник, а касније му је био у послушању отац Пајсије.“ Велики благослов за оца Фотија био је и познанство са Светим старцем Силуаном и Светим старцем Софронијем, који му је постао и духовник. Свети старац Силуана посаветова га је да: „мора да воли своје ближње, да састрадава са њима, да се моли за њих лијући своју крв за њих!“ Велика је била љубав Старца Фотија према своме острву Лезбосу, тако да је за време свога двадесетогодишњег боравка на Светој Гори истраживао у светогорским библиотекама житија светогорских отаца родом са Лезбоса и житија деце новомученика са острва Лезбоса. Када је скупио доста грађе за њихова житија наручио је и њихову иконуа, а потоње да се живопишу на фрескама у Цркви Светог новомоученика Луке у Памфили, коју је сам подигао у своме родном селу. Након завршетка Другог светског рата због недостатка свештенства 1950. године бива позван од Митрополита Митилине Јакова I (1925-1958) да опслужује парохију Светог Антонија у селу Тригона, где бива све до свога одласка у пензију 1992. године. Са благословом манастира Велике Лавре, јеромонах Фотије одлази са Свете Горе да опслужује верни православни јелински народ на острву Лезбосу, али до свога упокојења остаје члан братства манастира Велике Лавре и зато се назива отац Фотије Лавриотски. Одлазак са Свете Горе, отац Фотије је назвао својом „Одисејом“! Наиме, вративши се духовно богат са Свете Горе, отац Фотије је одлучио да настави свој монашки подвиг кроз несвакидашњи подвиг јуродства. Није желео да га хвале и поштују као Светогорца који долази из најзначајнијег светогорског манастира Велике Лавре и као ученика великих духовних отаца као Старца Тихона, Силуна Атонског и оца Софоронија. Иако је био ван Свете Горе и окружен парохијским обавезама ипак никада није запоставио монашка правила и црквена богослужења која је испуњавао са схоластичком тачношћу. Сваку среду и петак, као и понедељак (дан анђела који посте монаси), постио је строго на води, а дневно је могао и до шездесет пута да отпева у себи Акатист Пресветој Богородици који је знао наизуст. С обзиром да је био јеромонах по црквеном Уставу Јеладске цркве бива постављен 1963. године за члана братства манастира Светог Јована Богослова Ипсилу на Лезбосу, притом настављајући да опслужује сеоску парохију Светог Антонија. Следеће године 1964. бива унапређен за архимандрита од стране Митрополита Митилине Јакова II са чијим благословом у своме селу Памфила подиже храм Светог новомученика Луке и обнавља гроб Светог новомученика Теодора Визанитијског. Увек у служби Цркве бивао је на разним послушањима, тако да је опслуживо једну годину парохију у селу Мелантио у области Килкиса, да би 1972. године служио у Манастиру Свете Катерине на Синају, а затим до 1975. године опслуживо је Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму. Следеће године опслуживао је парохију Светог Николе на острву Халки, по благослову васељенског Патријарха Атинагоре. Након завршетка послушања чредног свештеника на Халки, одлази у Русију на поклоњење Светињама, да би се затим обогаћен искуством послушања свештенослужитеља у Манастиру Свете Катерине на Синају, Јерусалиму и на Халки, вратио на острво Лесбос да служи у својој парохији Светог Антонија Тригона у Памфили све до свога одласка у пензију. Биће запамћена његова љубав према свима људима ма где год да је служио. Због његове простодушности и пожртвоване љубави вољели су га Арапи на Синају, као и Палестинци у Светој земљи, а од многих Турака, од којих су не мали број били тајни хришћани, био је изузетно цењен и поштован. Ма где год да се појавио јуродиви Старац Фотије својом необичном појавом пленио је срца већине људи око себе. Да већине, јер нису могли сви да га схвате и прихвате његов подвиг јуродства. Наиме, од момента када је изашао са Свете Горе Старац Фотије је јуродствовао на разне начине позивајући на тај начин све око себе на покајање, а истовремено чувајући се од пада у гордост и остале грехе. На себи је имао само један стари подрасник, без да носи испод себе панталоне и мајицу, као што се и уверио и турски граничар који је био затражио од оца Фотија да скине подрасник када је први пут ишао на поклоњење православним светињама у Турску. Тада је заједно са Митрополитом Митилине г. Јаковом II и групом поклоника ишао на поклоњење светињама у Ајвалију, одакле је био родом сам Митрополит Јаков II. Према турском закону само је васељенском Патријарху дозвољено да носи расу, тако да када је отац Фотије покушао да уђе у Турску са расом, турски граничар је затражио од оца Фотије да скине расу. Безазлен и увек послушан, отац Фотије је одмах скинуо расу, али је турски граничар одмах променио мишљење, затражиши да је одмах обуче јер испод подрасника отац Фотије је био потпуно наг, притом га пустивши да прође границу не тражећи ни пасоша од оца Фотија. Тај догађај постао је познат турској јавности тако да су тада писале турске вести да у Турској само два свештеника носе расу цариградски Патријарх и отац Фотије. Јуродиви Старац Фотије на ногама никада није носио ципеле већ је имао неке старе сандале, а ноћима је спавао по сокацима острва Лезбоса, бивајући попут Господа Исуса Христа који није имао где да главу склони. (Мт. 8, 20, Лк.9, 58) Купао се ноћу у мору или реци тако да се никад није „осећао“ на смрад него напротив читав је миомирисао иако сапун није користио. Тако једном приликом кад се купао у реци, наишла је једна жена која је носила оброк своме супругу на посао и када га је видела почела је да бежи и да виче „ђаво !“ Отац Фотије не имајући осећај за овоземаљске страсти и притом да је наг, одмах је потрчао за том женом, вичући и упорно је уверавајући као мало дете да није ђаво него отац Фотије. Због чистоте срца Старац Фотије је био је обдарен од Бога многим даровима, као што сведочи и Митрополит Митилине Јаков I када је идући из Митилне аутом за цркву у Плумари на вечерњу службу, успут срео оца Фотија. Видевши га, Митрополит Јаков је наредио своме ђакону да заустави ауто и да повезу оца Фотија до села где су ишли баш у његову цркву. Отац Фотије је одбио рекавши Митрополиту да Господ Исус Христос није ишао на колима, што је узнемирило Владику тако да су наставили према селу без оца Фотија. Међутим кад су стигли у село испред цркве, са осталим свештеницима чекао их је отац Фотије што је зачудило ђакона који је одмах рекао Митрополиту како је то могуће да је дошао овај ваш откачени свештеник када други ауто није прошао поред њих, а село је било удаљено сат времена од места где су срели оца Фотија. Митрополит Јаков је прокоментарисао да није луд него да је заиста свет отац Фотије, сведочи Митрополитов нећак, чувени професор Литургике солунског Богословског факултета, блаженопочивши Јован Фундулис. Наиме професор Јован Фундулис био је од првих који су препознали светост живота јуродивог Старца Фотија. Многе је личности оставио у недумици и зачуђене отац Фотије, а једна од њих је била и игуманија Манастира Свете Матроне на острву Идри, где је често долазио да служи отац Фотије. Једном приликом када их је посетио, намеравао је да иде на бдење на острву Спецес у Манастир Свете Фотине и Преподобне Јелисавете. Тада због велике буре нису ишли бродови, тако да је игуманија саопштила оцу Фотију да неће моћи ни он ни сестре ићи на манастирску славу на острво Спецес, нашто је он само одмахнуо руком. Изјутра је игуманија Манастира Свете Матроне позвала игуманију Свете Фотине и Преподобне Јелисавете да јој честита славу и да је пита ко је био од гостију и свештеника на манстирској слави. Кад је игуманија Свете Фотине, Старица Текла одговорила да је био отац Фотије, игуманија Свете Матроне остала је зачуђена рекавши да нису ишли бродови и да је управо видела оца Фотија у своме Манастиру. Обадве су остале зачуђене и у недумици! А кад је игуманија питала оца Фотија како је ишао на манастирску славу само је избегао да одговори правећи се јуродив и тиме се чувајући се од гордости. Приликом хиротније за Митрополита Митилине Јакова III на Литургији у атинском Митрополијском храму Благовести учествовао је и отац Фотије. За време Литургије, Архиепископ атински Серафим позвао га је да дође до њега и показујући га архијерејима са десне стране рекао им: „Погледајте оца Фотија, он верује у Христа!“, а затим показујући га архијерејима са леве стране нагласио: “ Видите ли овога малога (оца Фотија)? Он има у себи Бога!“ Блажене успомене Архиепископ атински Серафим гајио је велико поштовање и љубав према оцу Фотију тако да је врло често га примао у својој канцеларији у Архиепископији атинској, духовно се напајајући саветима оца Фотија. По сведочанствима оца Василија, старешине Цркве Светог Спириодна у Пиреју током посета његовој парохији, отац Фотије непрестано је наглашавао покајање бивајући притом сведок прозорљивости Старца Фотија. Наиме отац Фотије имао је дар од Бога да види ко на длану стање људских душа тако да је често говорио онима који су неисповеђени: „Ти да идеш да се исповедиш, душа ти је црна!“ Једном другом приликом посетивши своје духовно дете, секретара Митрополије Јерисоса, архимандрита ο. Хризостома Мајданос (данас Епископ у Александријској патријаршији), замолио га је да посете једнога свога острвљанина са Лесбоса који је живио на Халкидикију и који је постао Јеховин сведок. Након што су га нашли, отац Фотије је остао са њим у дугом разговору и на крају је успео да га исповеди и врати у православље. Након тога отац Фотије је сав сретан отишао, а потом није прошло ни пар дана, а бивши Јеховин сведок се упокојио у миру у православној вери, захваљујући оцу Фотију кога је Бог „обавестио“ о скорој земаљској кончини његовог острвљанина. Нажалост, другом приликом када је хитно одјурио из цркве са богослужења у своме родном селу, хитајући у оближњи град да исповеди једну жену која је деценијама била у секти Јеховних сведока, није било решености од стране те жене да се исповеди. На сва мољења оца Фотија који ју је умољавао испод прозора да сиђе и да се исповеди одговор је био негативан уз претњу да ће позвати полицију. Сав тужан отац Фотије је напустио ту жену, а није прошло ни пола сата а та несрећна жена је умрла непокајана и неисповеђена. Захваљујући професору Јовану Фундулицу садашњи старешина Цркве Светог Елевфтерија општина Ахарнон у Атини, протопрезвитер др.Темистоклис Христодулу започео је да скупља материјал за књигу о оцу Фотију. Једно јутро завршавајући материјал за књигу забринуто се замислио ко ће да му изврши цензуру књиге, да види да ли су заиста веродостојни подаци о оцу Фотију. И одједном, гле за дивно чудо улази у његову канцеларију сам отац Фотије и на велико зачуђење оца Темисоклиса почиње да му даје наредбу да чита оно што је досад написао и да му испаравља текст, да би му на крају рекао да има благослов да објави књигу, али тек кад се упокоји. Другом приликом сведочи отац Темистоклис дошао је у његов Храм Светог Елефтерија, отац Фотије први петак месеца октобра са монашком торбом пуном икона. Тог првог петка месеца октобра сваке године почиње веронаука за младе, тако да отац Темистоклис није имао времена да угости оца Фотија. Међутим, отац Фотије му је одговорио да је дошао управо због веронауке да каже пар речи деци о православној вери и да им да један дар. Отац Темистоклис се врло обрадовао и повео оца Фотија у доњи део храма, где се одржавају часови веронауке као и духовни семинари. На крају часа веронауке, отац Фотије поделио је из своје торбе иконе свим учесницима, притом давши сваком ђаку икону светитеља чије име носи, иако никада пре није видио ту децу, нити му је ишта о њима рекао отац Темистоклис, који га је после зачуђен питао како је знао колико деце има и како је знао њихова имена. Наравно, одговор никад није добио. Обдареним великим даровима од Бога попут прозорљивости, лечењем болесних и ђавоиманих, премештањем са једног дела земље на други без да користи било који вид транспорта, отац Фотије је био велико обитавалиште Духа Светог који је све те дарове скривао јуродивошћу често бивајући несхваћен и презрен од многих па и од свештених лица. Главна врлина која га је красила и чувала од пада у гордост била је смирење. Наиме, увек је сматрао себе последњим не тражећи од људи похвале и части него у скривености свога срца непрестано је славио Бога молећи се за сав род људски, а поготово за своје парохијане на острву Лезбосу. Од момента када је сазнао да је болестан од рака, одлучио је да до свога упокојења не куша више ни кап уља у јелу. Иако је било врло строг према себи, према другима био је благ и то поготово на исповести где је пројављивао очинско милосрђе. Увек је наглашаво три битна фактора за човеково спасење: прво учествовање на богослужењима, затим Свету тајну исповести и Свето причешће. Све је саветовао да се непрестано моле и да буду милостиви. А захваљујући његовој милостињи многи сиромашни студенти завршили су факултете. Врло често се дешавало када су му богати верници давали новац, не гледајући на суму коју је примио, да истог трена пред њима да те паре онима којима су биле потребне. Наравно то је врло често разбешњавало и ожалошћивало те богате вернике који су желили кобајаги да „помогну“ оцу Фотију, не знајући да њима у суштини помаже отац Фотије лечећи их од тврдичлука. Задње две године живота отац Фотије, тешко болестан од рака, провео је у Атини код једне благочестиве породице Георгија и Софије Капедра који су се старали о њему, а поготово госпођа Софија која га је попут верне духовне ћерке служила, као жене мироносице Господа нашег Исуса Христа. У дубокој старости, болестан и исцрпљен од подвига своју облагодаћену душу предао је у наручје Подвигоположнику душа наших Господу Исусу Христу у Атини изјутра у пола девет 5. марта 2020. у својој 97 години. Тај исти дан увече кренуо је на задње путешествије из Пирејске луке Старац Фотије Јуродиви ка своме родном острву Лезбосу и Цркви Светог новомученика Луке, чији је храм сам подизао пуне 33 године, доносећи из разних делова Грчке мермер са археолошких налазишта. Испред храма се сакупило мноштво народа да одслуже мали помен своме духовнику Старцу Фотију Јуродивом. Сам чин сахране обављен је од стране Митрополита Митилине Јакова III и Митрополита Камеруна Григорија, уз присуство око педесетак свештеника и мношто верног народа у сеоској Цркви Светог Антонија, где је служио пар деценија Старац Фотије, а по личној жељи отац Фотије је закопан на сеоском гробљу Тригона. Све су новине на острву писале о упокојењу оца Фотија, а сам Митрополит Јаков нагласио је “да је отац Фотије био један свет човек и да је био посебан благослов за острво Лезбос“. До сада је објављено више књига о оцу Фотију Јуродивом и одржано неколико симпозија у спомен на оца Фотија. Низак растом, висок духом отац Фотије Лавриот, јуродиви подвижник са острва Лесбоса, презревши земаљску славу и част, задобио је небеску славу, ушаваши у хорове преподобних прославља Бога у Светој Тројици, остављајући нам пример свога подвижништва и љубави ка Богу и род људски за који се сада још усрдније моли. Иако не имајући академско образовање отац Фотије јуродиви наглашаво је да је „Црква највећи универзитет“, јер једино се у Цркви човек обожује и освећује и задобија живот вечни. Нека би молитвено заступништво јуродивог Старца Фотија Лавриота било свима нама на спасење и на умножење љубави ка Богу и роду људском! Архимандрит мр. Евсевије Меанџија https://mitropolija.com/2022/06/15/jurodivi-starac-fotije-lavriotski/

Неког филозофа у стара времена људи су прекорели због тога што је аполитичан и што се уопште не занима за послове отаџбине. „Нипошто није тако, – рекао је, – веома се занимам за своју отаџбину,“ – и притом је руком показивао према небу. Данас је тешко наћи хришћанског свештеника који би одговорио на сличан начин, а филозоф је био Грк, паганин. Диоген је обилазио пијацу с фењером у руци и говорио је да тражи човека. Тако је свим слушаоцима стављао до знања да нису људи, већ да су у најбољем случају човеколика бића. Веома је вређао оне који су га видели и чули. У суштини, називао их је мазгама или бубашвабама. Међутим, као прво, радио је то тако да глупи не схвате. А као друго, није било могуће казнити Диогена. Он је сам себе казнио пре тога. Ишао је наг, живео је у бурету и вечито био гладан. Био је слободан од људи и због тога је могао да им говори истину која их је разобличавала. Слично су касније поступали хришћански јуродиви. Људи су их трпели по нужности. Да су имали било какав друштвени статус људи би их растргли. Јер православно царство такође може личити на затвор ако нико не говори истину владару. Православном царству су потребне пустиње у којима су настањени неустрашиви калуђери и јуродиви подвижници на градским улицама. Ове две категорије светаца власт најмање може да рани. Све остале, укључујући и патријархе, може да свргне, гуши, прогања и блати. Тако је Златоусти био понижен и протеран без обзира на светитељски чин, народну љубав и истинску праведност. Златоусти је такође говорио да ретко пред собом види људе, него да види бића која личе на људе. Међутим, ова бића су тврдоглава као магарци, похотна као пастуви, лукава као лисице и отровна као змије. И Златоустом то није опроштено. Умро је у прогонству као брод којег су таласи избацили на пустињску обалу далеко од домовине. * * * Постојале су ствари којег су Златоустог могли да лише. Могле су му се скинути ризе, могао се прогласити јеретиком, против њега се могао окупити сабор, његово име се могло осрамотити. Онај ко високо стоји рањив је са свих страна и отворен је за сваку буру. Унапред ми је жао оних који стоје на висину. На своју висину треба да се пењу као на стратиште за јавно погубљење. Само у том случају ће моћи да кажу речи светог Василија упућене префекту Модесту: „Слаб сам и само ћу први ударац осетити. Не бојим се прогонства, зато што је свуда Господња земља. Немам имовине. Не бојим се смрти пошто ће ме сјединити с Богом.“ Испоставља се да човек треба да умре пре смрти како би храбро дочекао смрт која долази. Ово је и Платон говорио. Филозофија, вели он, не учи човека толико да живи колико да умире. Ови стари су, како год окренемо, схватили мноштво ствари. Није случајно што су оци Цркве преорали свој ум и срце плугом филозофије пре него што су у њих посејали семена Јеванђеља. И Василије Велики и Григорије Богослов док су живели у Атини нису одлазили само у храмове, већ и у школе. Као што је касније учио Василије, они попут пчела нису слетали на сваки цвет. А с оног на који би слетели нису све односили. Нису били похлепни на знање, већ избирљиви. Да њихов ум није био обогаћен свиме чиме су успели да се обогате, били би испосници и подвижници, али никад не би постали васељенски учитељи. Ако човек само учи, може се на несрећу десити да се радозналој души јави Мефистофел као Фаусту. Знања има много, а у души нема мира. Зашто да не дође? Значи, треба отворити прозоре кабинета да би се чула васкршња звоњава. И из куће треба излазити бар једном недељно на литургију. Онда ће живот срца довести живот ума у равнотежу и човек неће морати да се боји крајности. * * * Душа све треба помало да проба. Треба да бежи од људи и после извесног времена треба да се враћа људима. Треба да се моли одрекавши се хране и воде и затим опет треба да једе и да пије осетивши да не уме ни да се моли ни да пости како треба. Човек треба да стиче своје унутрашње искуство и да га затим проверава на основу књига светих људи. Понекад не треба да чита ништа осим Псалтира и Јеванђеља. А повремено добра књига, прочитана по први или поново – није важно, треба да дâ души мир и тему за размишљање. Стари – нису нимало стари. Они су наши савременици и чак и саговорници. Од памтивека људи решавају исте задатке који су настали од исте крви за обитавање на целом свету. И сав њихов задатак је да траже Бога, да ли ће Га осетити и да ли ће Га наћи, иако је Он близу свих нас (Дап. 17, 26-27). Протојереј Андреј Ткачов Извор: Православие.ру

Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“. Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност. Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm