Претражи Живе Речи Утехе

Неки православци и пастири „без укуса и мириса“, код куће и у свету, у скитњи и прошњи, примили су службу саветника и бунтовника и егзекутора код ултра-насилних медијских хазардера и силеџија. Здружени и спетљани, они су стигли дотле да и против своје Православне Цркве устану. Ови самопроглашени душебрижници и чистунци, портретисти и слободни ловци на људске мете по избору, ревнују да би добацили до Српске Православне Цркве и до њене теологије, али не достижу мету. По логици исхитрености и насилништва, они се уствари баве квази-духовним молерајем, и додатно џепарењем. Онога кога стигну да облате, они и у фиктивне дугове и кривице утерују, па му преко унутрашњег инквизитора и експерта за бунт, чак и слику на дворишној ломачи ритуално пале. Треба само ослухнути шта донови, бабаје и њихови ботови неуморно говоре и чине, па се згрозити у духу. Зато очекујемо тренутак када ће се овим, наглавачке инсталираним прометејима и медијским бунџијама и билдерима, на овај или онај начин отворити очеса и ушеса да угледају и ослухну оно што Дух Свети открива људима да би се покајали, и брвно из свога ока извадили! И још ради тога, да би избегли да саде тикве са врагом, еда им се оне не би обијале о главу. Откако је настао, и откако је у току савремени домаћи и евро-амерички медијски колапс, његови навигатори рачунају само на личну промоцију и престиж! Референтна тачка идентификованих актера је примена бренд-инжењеринга, и то у оквиру реформације свега и свих; код нас реформисања непокорене Србије и њене Православне Цркве Српске, а код других реформисања супстанци и инстанци и појава на разним нивоима. Наравно, увек с амбицијом и лиценцом да све буде пропраћено медијском аромом, а не само линчом или медија-цидом. Међутим, ова референтна тачка се већ и у саму медијску црну рупу преметнула! Даље, ради атрактивности, нема се куд, не можемо прећутати појаву новог варошког удружења мрежних и костимираних тандема – „дилбер-Јана билдер-Цана и два холивудска невинашцета и лепотана“ – дакле удружења исконструисаног по укусу рахметли Славише Лекића. Што се другог саставног дела тандема тиче, никако не треба прећутати чињеницу да због разних паклених богословских авантура прожетих духом хазардерства, као и због мноштва личних пропалих теолошких пројеката, овај тандем увек некако бива хватан на делу, и на дно медијског пакла се етаблира! Најслабија карта му је анонимност, па му зато бављење покајањем у тишини најтеже пада! Зато је судбина анти-јунака и њихове камариле времена овога, постао прави материјал за нове пројекте и „документарне филмове“о јунацима времена злог. Зато им треба поручивати: само напред у нове освете! У вези пак са осветом стрелаца празних пушака, и са њиховим пројектима оцеубиства и братоубиства, ту никаква маскирања орнатом не помажу; јер, фалинка благообразију све већом бива. Посматраш анти-јунаке времена овог и запазиш јато враних душа: „крштених, мало руковођених, па упуштених“; или траст одавде-оданде скрпљених умова, претходно скршених исквареним исповедањем православне вере и живота! Како другачије разумети изјаву једног од невинашчади, дату на Светој Литургији у Жичи поводом 800-годишњице аутокефалије пред саслужујућим епископима да ће оно лично клати (браћу) „овом“ руком (подигнутом десном)... Толико о глобалном тренутку садашњем и овдашњем, и о тапијама глобалних џепароша и трафиканата на месту, како јавном, тако и светом. Толико и о иностраним молосима који за јефтине паре поткупљују наше прелате; њих иначе, првобитно црквеним новцима скупо плаћане да би постали прави јунаци нашег времена и изградитељи Српске Цркве и српске црквене дијаспоре у овом прељуботворном нараштају. Толико дакле и о анти-јунацима свога времена у којем они делају у кусим одорама и туђим недођијама. * Када анти-јунаци буду испуцали све своје ћорке на папирнате и пластичне мете „несимпатичних“ им особа, они нека одмах затим, заједно са завађеним научницима по питању стварног слетања људи на Месец, учине проверу: нека узјашу лунарне тротинете и таљиге, па се са упетљаним Стенли Кјубриком провозају пешчаним полигоном забрањене ерије 51 у Невади. И како ће се осећати? Кано Мујо који кује коња по Мјесецу! Недостају нам још две речи да бисмо заокружили финалну секвенцу о анти-јунацима нашег доба. Прва реч нека буде о аферама прислушкивања на месту светом. Наиме, наши анти-јунаци неће више моћи да њушкају по Синодалној архиви и шпијунирају пред светом своју Православну Цркву, од које иначе, као да су „давно дигли руке“. Што се пак озвучених зидова салона и ходника патријаршијскога здања тиче, тамо се пита, и тамо управља домаћин који је видра! Елем, ера холивудског Вотергејта је тако и кроз наш црквени забран прохујала, заједно са господарима магле и шпијунаже. Друга реч треба да буде о тонској шпалти или музичкој позадини творенија Јунаци времена злог; ту је реч о потмулом, змијском сиктању и палацању језиком хулигана и уличара. Наиме навијачке трибине све трпе, и у наслеђе остављају слогане попут ових: Србе на врбе, и Убиј Србина. Мада би овим омладинцима који сикћу као змије из потаје, више одговарала варијанта: Убиј оца, убиј брата. Како год било, тек и то отвара питање: „И шта ћемо сад?“ Што се наших двоје „холивудских невинашчади“ тиче, она имају своју улогу од почетка до краја Лакићеве окултне виртуелне вртешке на ветру! Само треба одгонетнути да се ова – невинашца – нису! – случајно затекла у њој. Не, него су она инсајдери који треба да покажу како су итекако извештена у техници дисања у медијском муљу. Коначно, њихов стварни проблем задире у тему „кршења једанаесте Божије заповести“, а она гласи: Не упетљавати се! А они не само да су се упетљали острашћено, него се притом и неуморно инате. Посртање за посртањем, инат за инатом; што пропусти пад, то дочека инат, и обрнуто; што већи инат, то већи пад. А инат је кажу, зао господар. Док за инатом као сенком каска самооправдање, „измишљање изговора за грехе“ , и тако даље. ** Како је наступио тренутак да се у трену сагледа све овде речено, па и стање анти-јунака времена данашњег, који иначе безбедно живе као лишајеви на грбачама „јунака времена злог“, ми ослушнимо и цара и пророка Соломона. Тамо ће се сви наши савременици препознати у древним прецима. Јер тамо се типична стања умова и срдаца, душа и састава најразноврснијих историјских ликова кроз векове налазе описана; тако да су увек присутни у расположењима и стањима идентичним овима – савремених нам људи. Соломоново продорно око (Међу нама саборују) људи безумни и законопреступници, који не ходе путевима добрим; оком намигују, ногом дају знаке, потезима прстију уче; развраћено срце им снује зло. Стално стварају метеж у своме граду... они се радују свему што Бог мрзи, и распадају се због нечистоте душе... око дрског, језик неправедни... руке које проливају крв праведнога и срце које снује зле мисли, па још ноге које журе да зло творе (биће погубљени, и погибао њихова ће доћи на њих изненада); распад и непоправљиво рушење им је у најави (Приче Соломонове, гл. 6). * Ризнице неће користити безаконицима, а правда ће избавити од смрти... Господ ће срушити живот безбожника... Благослов Господњи на глави је праведника, а уста безбожника покриће изненадни плач... Спомен је праведнога с похвалама, а име безбожника ће се угасити. Мудри ће примати заповести срцем, а неуздржани празнословећи устима својим ће се спотаћи. Који ходи просто, ходи са надом, а који развраћа путеве своје, биће препознат... Мржња подиже свађу, а све несвадљиве љубав покрива... Мудри скривају осећање, а уста дрског достижу слом... Дела праведних стварају живот, а плодови безбожних су греси. Путеве живота чува васпитна наука, а неконтролисано карање заблуђује. Праве усне покривају непријатељство, а које износе оговарање, најнеразумније су. У многом причању нећеш избећи грех, а чувајући уста бићеш разуман. Језик праведнога је претопљено сребро, а срце безбожнога ће ишчилети. Уста праведнога знају узвишене ствари, а безумни скончавају у оскудици (Приче Соломонове, гл. 10). ** Уста праведних људи капљу благодат, а уста безбожних се развраћају... Где уђе дрскост, тамо је и бешчашће, уста пак смирених поучавају се мудрости... Кад сконча праведник не пропада нада, а похвала безбожних пропада (Приче, гл. 10;11), упркос чињеници да су им кавхиму додељивали они који су сопствену кавхиму погубили, и то између својих неизбројивих превоза и превеславања својих ближњих, али и других људи. Који обрађује своју земљу наситиће се хлеба, док су они који иду за сујетама лишени разума... сведок неправедних је подмукао. Има оних који говорећи рањавају као мачем, док језици мудрих исцељују (Приче, гл. 12). Ако се праведни једва спасава, безбожни и грешни где ће се наћи? (Приче, гл. 12). На путевима правде је живот, а путеви злопамтљивих су на смрт (Приче, 12;13). *** Истиниту причу о томе како се и зашто колос ,,времена злог“, јеромонах Иринеј Буловић вратио из Солуна и Атине у Београд, како је са научних студија Солунског и Атинског Универзитета овај јединствени синтетичар црквене: светоотачке и савремене православне мисли прешао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Србији, чијим је посредовањем и благовољењем то учињено, нико од анти-јунака нашег доба, све док му оцеубиство, братоубиство и инат буду били свакодневна храна и посластица, неће моћи да чује, нити да сазна(!!!), а на сопствену велику штету! Него ће у невољну замену за то морати даље да гледа у његове црквене подвиге, за којима се овај свет иначе нуждава, те да слуша о њима, и да их подноси, макар притом од муке само жвакао и прежвакавао свој сиктави језик. The end Епископ крушевачки Давид О јунацима времена злог и о анти-јунацима времена садашњег | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Неки православци и пастири „без укуса и мириса“, код куће и у свету, у скитњи и прошњи, примили су службу саветника и бунтовника и егзекутора код...

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је данас на Газиместану парастос страдалим српским јунацима у Косовској бици 1389. године, уз саслужење изабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и Eпископа рашко-призренског Теодосија. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, у Недељу Свих Светих, 31. маја 2020. године, на дан када се обележава годишњица Чегарског боја, служио је Свету aрхијерејску Литургију у капели Светих Врача Козме и Дамјана у комплексу Војне болнице у Нишу. Владики Арсенију су саслуживали протојереј-ставрофор Јован Илић, парох у храму Светог Пантелејмона у Нишу, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник и ђакон Ђорђе Филиповић. По благослову Преосвећеног Епископа Арсенија, беседио је отац Ђорђе Димић, чију беседу можете чути у прилогу на крају текста. Затим је Владика нишки у спомен-костурници Ћеле Кула служио парастос јунацима Чегарског боја, који су дали своје животе за слободу пре 211 година. Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали с представници Војске Републике Србије и Града Ниша на челу са градоначелником господином Дарком Булатовићем. Бој на Чегру у близини Ниша, један од најтрагичнијих оружаних сукоба у историји Србије, одиграо се 31. маја 1809. године. Процењује се да је том приликом погинуло око 6.000 турских ратника, а укупни губици на страни Срба процењују се на око 4.000. О Ћеле Кули Ћеле – кула је споменик из Првог српског устанка, који је у знак одмазде тадашња Отоманска власт изградила од лобања погинулих српских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у бици на Чегру. Стеван Синђелић је учествовао у свим борбама у Поморављу од почетка устанка 1804. и истакао се у бојевима на Иванковцу 1805, кад је за показану храброст добио чин војводе, и на Делиграду 1806. под командом Петра Добрњца. У мају 1809. године војвода Синђелић се са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш. На Чегру је био у најистуренијем од шест српских шанчева и на њега је напад усмерио командант нишке тврђаве Хуршид паша, али су устаници одбили више турских јуриша. Пошто је увидео да браниоци, упркос невиђеном херојству, не могу да одоле турској сили, Синђелић је у јеку борбе запалио складиште муниције, испаливши у њега хитац из кубуре. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши преостале браниоце и велики број Турака који су упали у утврђење. Процењује се да су укупни губици турске војске били око 6.000, док је на српској страни страдало близу 4.000 устаника. После чегарске битке Турци су желели да се на најсвирепији начин освете српском народу. Они су на периферији Ниша, на путу који води ка Цариграду, одлучили да подигну кулу од глава изгинулих српских војника. Турски заповедник Ниша од 1809 – 1812, Хуршид паша, наредио је Србима ћурчијама да одеру главе и коже испуне памуком. За то им је плаћао по 25 гроша. Коже испуњене памуком послате су султану у Цариград, у знак победе. Од лобања je подигнута Ћеле – кула, што на турском језику значи кула од људских лобања. Ћеле – кула је четвороугаоног облика, висине око 4 метра. Главе су биле окренуте напоље, а биле су утврђене кречом и песком. Било је 952 лобање, у 14 редова са сваке стране. У почетку су мештани, по сведочењу летописаца из тог времена, кришом вадили лобање из куле и са почастима их сахрањивали, а на смањење броја лобања у Ћеле – кули утицало је, поред осталог, и само време, тако да је данас сачувано од заборава 58 лобања, од којих је једна, која се сматра лобањом Стевана Синђелића, издвојена из куле и посебно изложена. Заштита и уређење Ћеле – куле, предузете првих година после ослобођења града, настављени су и касније. Изнад куле од лобања, најпре је 1892. године подигнута капела по пројекту архитекте Димитрија Лека.Приликом прославе 60-то годишњице ослобођења Ниша од Турака (1937. године) око куле је подигнута гвоздена ограда. Годину дана после тога испред Ћеле – куле постављен је споменик са бистом Стевана Синђелића и рељефом на коме је приказана битка на Чегру. Споменик је дело вајара Славка Милетића. Поводом прославе 180. годишњице Чегарске битке 31. маја 1989. годнине уређен је простор око Ћеле – куле и обновљена је сама капела.Ћеле – кула је сврстана у споменикe културе од изузетног значаја за Републику Србију. Извор: Радио Глас

Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата. Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs

Тим поводом у параклису Светог краља Милутина у београдском Дому Војске Србије војни свештеник, потпоручник Славко Папић, служио је парастос косовским јунацима, али и свим светим ратницима и мученицима пострадалим у одбрани земље. У свом инспиративном обраћању након помена, директор Медија центра "Одбрана", пуковник Стевица Карапанџин је рекао да се молитве на помену не уздижу ка небу ради људског сећања на српске јунаке, већ да би они завредили место у Божијем сећању, у вечности. Он је подсетио да је приликом освештавања параклиса Светог краља Милутина, патријарх Српске православне цркве, Иринеј одлучио да у свети престо положи мошти Светог кнеза Лазара, уз образложење да им је место управо у Ратничком дому. Директор Медија центра "Одбрана" је истакао да је свети Кнез Лазар, као највећи витез српског рода, свима заштита али и судија. - Данас смо се помолили за све јунаке који су учинили ту жртву коју народ препознаје вековима и зато воли свог војника. Она не подразумева само спремност да се изгуби овоземаљски живот него и ризик да се изгуби онај важнији, живот у вечности, а управо на ту жртву су били спремни сви они за које смо се данас помолили - рекао је он. Цитирајући речи Митрополита Амфилохија, "Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде", Карапанџин је потврдио да их се увек сети на данашњи дан. - Те речи су уствари срж "косовског завета" који вековима представља духовну и војничку вертикалу око које су се сви велики јунаци, због којих смо данас овде, а за које верујемо да су данас на таквом месту одакле могу да узнесу достојне молитве за нас, како бисмо на Видовдан и ми прогледали духовним видом - рекао је пуковник Стевица Карапанџин. На помену у Дому Војске прочитана су сва имена припадника Војске и Полиције који су положили живот за отаџбину током 1998. и 1999. године и узнете молитве за њихово спасење.