Претражи Живе Речи Утехе

Ова јеванђељска прича је углавном добро позната свима. Кратка, импресивна и једноставна. Тешко да се може проширити контекст од изреченог. Ипак, треба проверити одјеке и испитати смисао да ли шта није пропуштено. Уосталом, тако и почиње поглавље ове приче, односно, причи претходи дијалог између једног учитеља закона и Христа, који је дошао по један савет а од Христа добио питање: „Како читаш?“ (мислећи на Закон). То питање је упрто и за данашње „писмознанце“, али проблем настаје са: „Како разумеш и тумачиш?“. Неко добро чита али погрешно доживљава или примењује прочитано. Главно подвлачење текста је заправо у питању законика: „Ко је мој ближњи?“, на шта Христос избегава конкретан одговор улазећи у дијалог започињањем приче. Нема катедре, нема философије, бомбастичних конструкција, нема расправе. Само прича обложена загонетком која није тешко постављена. Укратко: путовао је човек из Јерусалима у Јерихон и пострадао од разбојника који су га пресрели оставивши га полумртвог. Путем, на којем је лежало тело овог мученика, пролазио је прво свештеник, потом левит и на крају један Самарјанин. Од све тројице само је последњи стао да помогне. Порука приче коју Христос саопштава законику је саосећање према другом. Законик је добро познавао у теорији вољу Божију али у пракси је није спроводио. Овај сусрет између Христа и законика, односно контекста приче и испричаног, можемо упоредити са још чувенијом причом о фарисеју и царинику. Да законику није недостајала ова врлина, не би искушавао Христа. Јер, наглашено је у јеванђељу да је приступио да искуша. То ће рећи да није приступио са искреном већ подмуклом љубопитљивошћу која унапред има изграђене предрасуде. Јер већина гонитеља Христа је базирала своја тестирања на томе да у некој одмеравајућој речи ухвате Христа, у чему се показује на много места да нису успели да га дискредитују и оптуже (отуда одгонетка пред синедрионом и Кајафом касније зашто се довлаче лажни сведоци). Ипак, након саслушане приче законик добија могућност да се докаже. Јеванђеље ту стаје са приповедањем. Можда је и ту законик отишао ожалошћен као младић, на другом месту, који је имао врлине али се ожалостио када је требао да се одрекне имовинског стажа. Овај можда није могао да се одрекне своје памети јер није марио за дела. Величина приче је универзална. Расеца сваки век и нараштај. Јер, човек ће увек бити изложен људима, у промету, у односу, у симпатији или антипатији, осцилацијама типа: „Приђи, узми“ или „Одбиј, остави!“. Човек ће бити понекад у проблему или у позицији да некоме у другом проблему помогне или не. Занимљиво је да Христос ни овде у први план не истиче да људи треба да полажу веру у Њега, Оца и Духа. Наравно, не прескаче те суштинске поруке на другим местима где делује, исцељује и проповеда. Али, наглашава вољу Божију изражену у љубави и испомоћи према другим људима – једних према другима. Не фокусира се на Себе као Бога (иако на то има право), него у први кадар истиче колико је Њему важно да човек на човека пази и мисли. Уосталом, у томе ће се показати и Суд како Сам Христос пророкује откривајући будуће време као садашње. Изражене примере у типологијама свештеника, левита и Самарјанина имамо свуда. Овде имена нису позната, ни битна. Акценат је на карактерима и делима. Прва двојица су оличење хладнокрвности и безосећајности. Журе својим путем као да су прошли поред мртвог пса. Не занима их онај ко лежи. Чак не долазе на помисао да се бар запитају да ли можда лежећи још увек дише. Отписан је и пре покушаја интервенције. У таквој сцени, у односу на проблем непомичног, открива се наличије карактера пролазећих. Какви су они људи. И да по линији неосетљивости не заостају за оним разбојницима који су таквог човека повредили. Јер, ако су га они први повредили, ови други су га докрајчили равнодушношћу. Самарјанин као трећи протагонист је изузетак. Његово срце не остаје стегнуто унутар самоконцентрације. Осећа муку другог. Можда је и он журио и имао неодложне обавезе али прекида сваки покрет док рањеног не збрине. Нешто му не да мира, док прва двојица можда и ноншалантно корачају ногу пред ногу. Тек онда Самарјанин наставља даље својим путем. Данас се толико жури у свему да се сваки сусрет добротољубља одлаже, чак и онда када нема никаквог проблема посреди. Сличне паралеле имамо и данас. На улици. У кући. Међу странцима. Међу пријатељима, познаницима или родбином. Бога, парадоксално, у оваквим животним догађајима не занима пуно вера у Њега колико љубав човека према човеку (било је фарисеја који нису имали веру у Христа али им човекољубље није мањкало. Никодим је такав пример. Зато је могао и без фанатичне агресије да комуницира са Христом тражећи савет без лукавштине првопоменутог законика). Вера није маргинализована, само у овој причи, причи Духа, није у главном фокусу. Данас се сусрећемо са разним животним проблемима. Својим или другим. Умишљеним или реалним. Пред лицем сваког од запажених проблема и проблемствујућих, ми откривамо своје наличје какви смо као људи. Нема статистике. Свако је стварност за себе. Неко суров, неко критизер, а неко саосећајан. Неко суров у својој неосетљивости незастајања пред агонијом другог, неко критизер који осуђује лежећег, а неко једноставно жели да помогне (мада ова трећа типологија некад се рачва у више профилних категорија – од наивности преко брзоплетости до безусловности; а има и таквих „доброта“ лаж- доброчинитеља, који зажале на учињеном добру другоме па постају још гори од оних сурових и безосећајних двоструко више). Пренесимо сада контекст приче у савремени свет. Колико застајкујемо пред проблемима других? То је питање ове јеванђељске приче. Можда је и Самарјанин имао својих проблема али их сигурно није користио као изговор да не помогне другом. Можда су тако брзопролазећи и имунопасивни свештеник и левит правдали своје игнорисање лежећег? Можда ми тако данас радимо? Ако не игноришемо, питање је, ако смо већ застали и ушли у проблем другог, колико не одмажемо? Јер осуђивања преливају чак и тамо где је умишљена добра намера. Често неки рачунају своју „помоћ“ као изобличавање и срамоћење другог додатно у име „крепљења или отрежњавања другог“. Не само што не осећају тескобу другог него га додатно рањавају и понижавају. Контрадикторно, као да му дају руку да устане али му ногом стискају главу да се не подигне. У том случају, свештеник и левит су бар ћутке продужили поред лежећег. Данас су ситуације много бруталније. Имамо морбидније перспективе. Људи се вређају призорима туће немоћи. Генерално – неразумевање и код ћутљивих и причљивих неосетљивости. Свакако, част изузецима. Самарјанин реч није рекао. У немости ствара дело ради другог. Данас се више прича него делује. Добра воља постаје проређена. Негде и срачуната на добитак. Колико само хуманитарних организација или појединаца доброчинствује само под условом да је негде њихова доброта обавезно запажена, снимљена, евидентирана. Хришћански идеал скромности се и даље држи обрасца да „не зна лева рука шта чини десна“. Не труби о својој врлини, држи се ћутања баш као Самарјанин. Не тражи сензационализам и аплаузе. Данас пак имамо пуно „Самарјана“ који много причају једни са другима док измучени и даље лежи у својим ранама пред њима. Перспектива је изокренута, врлина – саркастична (колико је одсутна). Док се они испричају о најбољим решењима, или раскринкају нефункционалност компететнијих за помоћ проблематичнима, дотле лежећи трипут може да умре. Није ретко ни да самоограђивање као истицање својих проблема постаје параван да се другом не помогне. Неко од савремених уметника је успео црнохумористичком оловком да дочара карикатурни смисао „пасивне доброте“ данашњег популације. На једној слици је представљена изложба сиромашног на платну коју богаташи посматрају док реално сиромашан крај њих проси испред галерије а њега зато што није на слици нико објективно не примећује; на другој слици, човек се дави а сви ваде телефоне да снимају пренос, јер је сензационализам пречи од ближњега у невољи. У оба случаја – нико да помогне. А „пасивна доброта“ није доброта, јер, као што рече апостол: „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је.“ Извор: Теологија.нет

Веома тешко је пратити хронолошки живот Богочовека Исуса Христа. Ако узмемо у обзир да такорећи ништа осим неколико фрагмената од његовог детињства готово да ни немамо осим рођења, сусрета са св. Симеоном, изненадним и кратким напуштањем родитеља око његове дванаесте године останком у храму да би разговарао са другима – остаје само кратка, трогодишња, мисија, која је, игром парадокса, ипак била довољна да за само три године „неуспешне каријере“ направи дискретну револуцију која траје преко 2000 година надахњујући и тешећи многе људе независно од њиховог животног порекла, социјалног статуса, и талента. И данас волим да кажем да су хришћани највећи скандал за свет, јер верујемо у Бога којег нико није видео; исповедамо васкрсење мртвих за које не знамо ни да ли ће се догодити; улажемо веру у вечни живот и Царство Небеско за које не знамо ни да ли постоји; и главно – више од 2000 година касније још увек изграђујемо свој идентитет на некоме за Кога не знамо ни да ли је постојао или да ли је био оно за шта се представљао. Ако нисмо луди, онда све ово набројано је сасвим довољан аргумент да покаже колику дозу поверења ми улажемо у целој причи и да није нимало наивно. Па ипак, нисам мислио да данас пишем о нама људима. Хришћанима. Не. Данас бих се умешао у дозу поверења које Бог Син показује Богу Оцу. Лоцирао бих се на њиховом унутрашњем нивоу уз наравно ризик да могу прећи дозвољене границе или рећи нешто што не стоји на свом месту. Можда неко мисли да је тема небитна или проблем вештачки изазван, али једноставно, мени као аутору, чини се веома занимљиво да се приближимо Богу и на овај начин осим типичних, самим тим ништа мање битних, представа о Богу којих имамо путем Библије и Цркве. Верујем да је свима познато Христово понашање у Гетсиманском врту пред његово привођење. Да не кажем „хапшење“, мада се не бисмо удаљили од суштине. Христос дрхти. Чуди ме, примера ради, да је велики Кјеркегор био толико фасциниран старозаветним патријархом Авраамом и његовим жртвовањем сина, да је толико опширно писао о томе у делу „Страх и дрхтање“ (неки смело наводе да је жртвовао и свој однос са љубљеном да би могао тај идеал да преточи у праксу) а да га није пуно занимао Христов страх. Бог који дрхти, који се колеба, који тражи други сценарио спасења од Оца. Бог, дакле, који се у потпуности лишио своје свемоћи. Неки полазе од тога да се испразнио од божанске свемоћи на крсту, али треба оставити простора да се лишио од тренутка Очовечења. Јесте Он био чудотворац, али ниједно чудо није чинио без консултације са Оцем. Не знам зашто, али чини ми се да се то упорно превиђа. Дух Свети, Утешитељ, се појављује касније, али то не значи да мистично све време није присутан, само није експлицитно поменут до одређеног времена, барем по ономе како јеванђеља извештавају. Дакле, у врту, у том страшном дрхтању које слути смрт – Бог Син није равнодушан, јер треба да умре Онај који је извор живота. Тотални парадокс! Само ово треба сагледавати годинама! Човеку је смрт већ некако својствена, премда свакако неприродна, ненамењена, али је сваки човек на неки начин упознат са њеним присуством које ће га пре или касније задесити и које задешава оне са којима јесте или није у контакту. За Бога Сина је већи скандал, јер њему онтолошки, линијом божанског ауторитета и божанске свемоћи коју поседује, смрт није позната, ни природна будући узрочником свега што живи и дише како на планетарном тако на космичком и небеском нивоу. Ако полазимо од тога да је по мишљењу неких последње Христово искушење било на крсту, тешко да га можемо одвајати од свих момената, укључујући предфинални гетсимански стадијум, који су до крста водили. На крсту, свакако, проблем није ништа мање периферан. Али и на путу до Голготе, почев од свих могућих мучења кроз које је Син прошао, није занемарљиво Христово Себедавање. Ако полазимо од тога да по речима Христовим, Он има могућност да пројави силу, отпор, да му Бог Отац пошаље војску, одбрану, а Он то не користи, не жели да искористи, онда видимо усаглашавање са вољом Оца и незамисливи понор несебичности који тријумфује до момента да преда свој живот (говоримо о Божијем животу) за живот света. Многи су дали свој живот несебично руковођени бројним идеалима, на крају крајева видимо и у животињсвом свету да се једна животиња може жртвовати за своје младунче, али ниједно од тих умирања не може да обезбеди вечни живот за своје наследнике. Ту је суштинска разлика између Божије смрти и смрти свакога од нас. Уосталом, могла би теологија мало више да залази у то шта значи да је Отац дао Сина за живот света, јер колико би родитеља дали живот свог детета чак за исту ствар? Али, на крсту, дакле након свих агонија, бичевања, ругања, ударања (сетимо се само оне тако мучноподмукле реакције некога ко је ставио покривало преко Христове главе а онда га ударио, па га терао да прорекне ко је то учинио?!), Христова агонија и срамоћење се не зауставља. Он са крста гледа противнике. Не оне које не воли, него оне који њега не воле. Не оне којима се Он као неки револуционар или побуњеник противи, него онима који се њему противе. Изазивају га. Драже додатно. Наступају логично у складу са својом перцепцијом: “Ако си Син Божији, сиђи са крста, па ћемо вјеровати”. Дакле, провоцирају га да покаже силу. Свемоћ. А опет, он иако има ту могућност – бира други пут. Пут апсолутне немоћи. Поред свих физичких болова, можемо рећи да наставља да преживљава, условно говорећи, „психичко насиље“. А не буни се! Пати, али не буни се! Иде до краја. На крсту, дакле, можемо донекле али опрезно рећи да се „искушава“ вера Христова. Не искушава га Отац. Син је Сам пред амбисом Властитог ништавила. То је, дакле, хорор са којим се Бог као Животодавац свега сусреће. Не спрам своје творевине, него спрам онога што он није створио. Да се Један од Тројице дословно уништи. Морало је, макар на трен, шта год тај трен значио, доћи до неке промене у животу Друге Двојице. Ако се та промена догодила на боготројичном нивоу тиме што је Један од Тројице постао човеком не престајући бити Богом, могуће је, дакле, да се због привремене смрти, али ипак смрти, догодила промена због смрти Бога Сина у односу на Друге Две Личности. Ако се сва творевина узнемирила током његове смрти на крсту (земљотрес, помрачење, пуцање храма, устајања неких из мртвих…), зар ће Друга Двојица, Отац и Дух Свети, бити равнодушнији да не осете промену? Тешко. Без обзира на количину унапред позициониране сигурности која је обезбеђена Божијим Промислом и деловањем. Дакле, Син се налази Сам пред својом „судбином“. Од њега зависи да ли ће пасти у искушење да призове Бога Оца са војском која би га одбранила, чак и ту, на крсту, и да ли ће на тај начин донети другачији ток спасењу човечанства. Ако полазимо од још неслућеније парадоксалности да је богоостављеност уследила тако што је самог Сина задесила („Боже мој, зашто си ме оставио?“), онда злуради интерпретатори могу и на том темељу рећи да је Син поклекако искушењу на том нивоу, јер му Отац није послао одбрану. Ипак, Син није галамио на крсту љутећи се на другачију одлуку Оца, јер пред своју смрт поставља још два исказа: „Опрости им јер не знају шта чине!“ и: „У твоје руке предајем свој дух!“. Ово предавање живота Бога Сина Богу Оцу је израз скандалозног поверења које желим да истакнем у први кадар. Вратимо се на хронолошки ток, опет на сцену која је, кажем, неодељива и од тајне крста сутрадан. Христово колебање, дакле, није наивно. Можда је претенциозно рећи, али можда на неки начин и сам Тројични Савет долази под питање. Може ли Један прихватити да умре са потпуним поверењем да ће га Отац подићи? Апостолска химна о љубави говори између свих врлина да љубав “све верује“, али Христос се, као носилац љубави јесте колебао. Није то ствар сумње да ли његов Отац постоји, него да ли мора баш тим путем страдања ићи. Није ли то, на крају крајева, питање које свакога од нас жуља, јер не доводе неки питање веру у Бога, него зашто морају да страдају у нечему. Вратимо се на проблем поверења. Несумњиво да Бог постоји као Тројична Љубав. Али, људски и хипотетички гледано: колико би сада неко од нас могао да прихвати своју смрт а да му други каже да не брине и да ће га подићи из мртвих? Да ли би данас неко са таквом дозом поверења према другом човеку могао приступити у смислу да прихвати своју смрт а да ће га тај други човек одмах недуго затим оживети чак и поред богатства данашње медицине? Колико би неко ризиковао, знајући да се можда из такве реанимације не пробуди? Треба имати такво поверење!!! Упркос логици која се буни, Бог Син показује такав вид поверења у Оца и зато иде до краја на крст. А да би неко показао такво поверење, мора неизмерно да воли Оца чак уз ризик да Отац може злоупотребити властити начин постојања и да Сина не подигне уопште из мртвих!!! Јер, ако је величанствени показатељ љубави то што Отац подиже Сина (није Син сам себе подигао из мртвих), онда ништа мање величанственији показатељ није колики ниво поверења Бог Син показује Богу Оцу тиме што улаже своје поверење да га Отац неће оставити у смрти. Извор: Теологија.нет

Жан-Луи Форен, Повратак блудног сина, 1921. Прича говори да је један отац имао два сина, а да је млађи пожелео део свог имања који му као наследнику припада. Овде се ниједан протагонист не именује од стране Христа. Не мора се, дакле, ићи класичном теолошком логиком да само ко има име да има постојање пред Богом као што затичемо, на пример, у причи о богаташу и Лазару где се богаташ због одсуства имена приказује као осуђени. По неким ауторима, обзиром на културолошки миље тадашњег јудаистичког менталитета, жеља млађег сина је скандалоцентрична. У то време било је незамисливо да било ко тражи свој део имања, јер се наслеђе делило тек после смрти оца. Поступак млађег сина је непримерен. Он чини срамоту самим искањем, јер тим гестом изражава да је за њега отац већ мртав много пре биолошке смрти. Међутим, не видимо да се отац буни. Очигледно му је љубав на првом месту. Не видимо данашње конфликте око наслеђа коме ће већи део припасти. Не видимо очеву огорченост. Не видимо прекор или јад што га син наједном за мртвог држи. Не буни се. Чини сину по вољи готово беспоговорно. Млађи син, дакле, не дистанцира себе само са својим делом после које је задобио, него његова дистанца почиње од момента жеље да добије свој део. Неко би то данас назвао еманципацијом, зрелошћу, као што се данас склапају разни уговори пре смрти, итд., али овде то није посреди. Прича се креће веома брзо и сажима у брзом „просипању имања живећи развратно“ (Лк 15, 13). Млађи син брзо сиромаши у свом отуђењу од оца и старијег брата који је остао веран оцу. Пошто је брзо остао без имовине, почиње да ради код једног човека чувајући свиње, а његова глад је била толико велика да је желео чак да једе исту храну коју једу свиње. Незамислив суноврат. Веома брз преокрет. Сличне психолошке паралеле можемо тражити у неким тешким животним причама неких људи који собом удаљени или другим прогнани долазе у неки стадијум ожалошћености због „судбине која их је задесила“ у некој првој самосталности далеко од најрођенијих. Међутим, „када дође себи“ (Лк 15, 17), односно, када је увидео свој пад и позицију у којој се налази, подсећа се на добростојећу позицију свог оца, његове имовине, његових најамника који имају добру плату. Другим речима, на први поглед опомиње се моћи његовог оца, а са друге стране узда се у његову доброту, јер унапред припрема умни терен са којим наступом ће доћи пред оца исповедајући му властито сагрешење надајући се помиловању (Лк 17, 18). Млађи син не наступа префригано рачунајући на сигуран добитак, он заправо не зна ни шта га чека, али је сигурно да себе не сматра више ни сином, чим је спреман за милост да макар буде надничар у свога оца у чему се ипак назире његово смирење (Лк 15, 19). По тадашњем кодексу части, млађи син је учинио велику срамоту оцу. Мало ко полази од логике и осећања оца, јер се чини да је син у центру приче. Отац, дакле, има право по тадашњим законима да елеминише сина. Каменовање, колико год сада деловало примитивно, представљало је законску санкцију према прекршиоцима а педагошки више као опомена другима (не заборавимо не тако старе и строге Душанове законе). Пошто не знамо време колико је млађи син био одсутан, а то може бити и неколико година, несумњиво је да је отац морао живети са неким видом срамоте у друштву, неког неморалног белега учињеног жигом сина. Сваки дан. Осим што је осрамоћен да сваким погледом других свакога дана изнова преживљава срамоту, сигурно је да је патио због одсуства сина којег је волео. Познато је да је Јеврејима биолошко наслеђе било у првом фокусу. Занимљив је даљи расплет. Отац види сина из даљине. „А када је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“ (Лк 15, 20). Овде не видимо данашњу сујету. Нема одмеравања. Нема повратка сина да би се сада син мучио неком кривицом и пребацивањем. Нема каменовања. Отац се одриче тог закона ради љубави у корист сина. Уместо критике, отац, нашавши покајање сина, наређује својим слугама да му врате његово достојанство кроз најлепше одело и наређује да се припреми гозба у част сина, јер је отац био срећан што га затиче првенствено – живог (Лк 15, 22–24). Овде се отац, дакле, не обазире на то „шта ће село рећи“. Јер село је можда очекивало да отац убије сина, или да га критикује и срамоти јавно, или да му каже да напусти домаћинство које је већ сам пре тога први напустио. Данас се неки свете најрођенима јавно само да би тобоже одбранили своју укаљану част у очима других. Прече им је шта други мисле неголи како то изгледа у очима најсроднијих. Ништа од тога се не дешава. Данас бисмо, нажалост, могли да пронађемо такве стресне ситуације. Али, отац овде све то простодушно прескаче. Њему је драг син. Можда је мислио да је до тада негде погинуо. А сада га затиче живим. Живим не само физички, него надасве живим јер се враћа у однос са изгубљеном породицом. У однос. Ово треба сагледавати. Заиста треба бити снажан човек или велику љубав имати да без прекора и без одмера прихватиш некога ко је застранио, ко те се претходно одрекао, ко је себе усвињио најгорим могућим самопонижењима. Ипак, прича се драматизује завишћу старијег брата који се позива сада на своју угрожену част. Старији син се осећа обесправљено и понижено пред повратком млађег брата. Можда му није жао што је жив, или што се вратио назад, али због славља које затиче – не жели да буде део такве церемоније коју сматра за неправедну фарсу. Можемо само да наслутимо његово беснило. У причи се чак помиње да је морао отац да напусти славље да би молио старијег брата да уђе (Лк 15, 28). Ко зна колико је то наговарање и одобровољавање трајало? И овде почиње јадање старијег сина, јер је он сматрао да због његове посвећености и оданости оцу већи примат има, а да напротив никада није био удостојен гозбе на начин какво је млађем сину указано (Лк 15, 29). Занимљиво је приметити у данашњим круговима, да се ова прича погрешно контекстуализује управо због неразумевања саме приче. Заправо, данашњи менталитет, оперисан од поуке која прича носи, навија за логику старијег брата, а чак и за оца који је по закону имао право да се одрекне млађег сина који се пре тога први оца одрекао. Јер син осим што је прекинуо однос, својим одласком и узимањем имовине је прогласио оца за мртвог. Дакле, овде нема места за симулацију неке јалове сентименталности. Син је испао радикално бестидан, али је парадокс што је и радикално пројавио своје покајање. Вратимо се слици између оца и старијег сина „испред“ гозбе. Отац се не обазире на набрајање грехова старијег сина. Љубав му није несигурна. Не колеба се. Не тражи освету и обештећење са каматом. Очекивано је да пресуди сину на било који начин. Али, он се тога одриче. Љубав му иде испред закона. Штавише, љубав му иде испред логике тадашњег и данашњег света. Отац, напротив, изражава недвосмислен поклич радости, и уместо да укори млађег сина, на неки начин као да почиње да кори старијег сина: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.“ (Лк 15, 31–32). Отац преокреће расправу. Подиже је на већи ниво. Указује шта је прече. Коригује логику старијег сина који није ни узимао у обзир да је исти поседник имања као и његов отац. И иде још даље указујући му сасвим разумно да је уместо огорчености и гнева требало радост поставити у своје срце. Овде смо пред веома сличном компарацијом приче између два брата Каина и Авеља када Бог саветује Каину да не мршти лице него да одустане од свог зла према брату. Заправо, прича о блудном сину остаје недовршена. Не знамо да ли је старији син ушао на славље и загрлио свог брата. Да ли је прешао преко свог ината и поноса. Христос прећуткује. Задржава се на поучном спектру приче. Та поука се може применити и на данашње ситуације. У фокусу је Бог који не живи од бројања људских грехова. Старији син може бити оличење савремених хришћана који сваким даном раде на себи и на одржавању Божијих заповести. Млађи син може бити показатељ карактера било ког човека који долази из неке грозоморне и распојасане приче. Црква је повратак у домовину Бога Оца где сваки човек изнова налази своје достојанство и имање благодати које се игром самовоље и ризика може увек проћердати. Али, на испиту нису само непостојани и оне које Црква држи за најамнике, већ управо „синови светлости“ који могу пасти у то искушење да позавиде спасењу највеће отпадије од човечанства и онога што се хуманим зове. Може се десити да Бог таквима већу благодат припреми а да се постојани осете сујетно прозваним, јер такве благодати нису били удостојени и поред великог труда. Овде се суочавамо са оним Христовим да ће „први бити последњи а последњи први“, као и са оним есхатолошки прореченим да ће онима који се позивају на присност са Богом, Он први рећи: „Не познајем вас!“. Провокација остаје на снази а сигурност којом данас грабимо према Богу постаје скандалозно релативна и тотално беспомоћна управо због парадокса да нема духовног стажа или фиксиране светости. Не заборавимо великог старозаветног Саула који када је увидео новог службеника Божијег оличеног у нарави Давида да је по сваку цену тражио да га убије. И мада је Давид имао више пута могућност да убије Саула и мада је више пута свирао Саулу да би га одобровољио, Саула то није смиривало. Било је, такође, покушаја да се ова парабола о блудном сину не интерпретира искључиво у границама неке моралне поруке где је кајање, љубав и праштање у централном кадру, него и еклисиолошки. Ако се код многих од отаца и теолога Цркве већ учитавала асоцијација да је отац из приче овде синоним за Бога, онда се причи покушавало прићи и са других страна – у овом случају литургијски. Отац не чека драматично да му син падне на колена као пред неким џелатом са његовим формалним покајањем над којим може да покаже силу и власт како би се поигравао са својом жртвом. Видевши сина из даљине, отац узима иницијативу на себе. Отац први трчи у сусрет. Отац први љуби. Тек онда син исповеда покајање. Имамо нетипичну хронологију ствари. (Лк 15, 20). Неки аутори су од „телета угојеног“ (Лк 15, 23) правили компарације са Тајном Евхаристије а обдаривање „новим хаљинама“ (Лк 15, 22) као повратак врлина и благодати. Дакле, нека систематичност би се могла представити на следећи начин: а) кајање сина; б) иницијатива оца; в) сусрет оца и сина; г) гозба. Дакле, отац је првољубећи али се овде као синоним за Бога не показује као онај који на другом месту у Јеванђељу „оставља све своје овце да би нашао једну“, него се приказује као онај који чека на кајање другог. Овде отац није напустио своје домаћинство да би трагао за сином. Али је чекао. Није затворио врата дома када је сина видео из даљине. Указује му гостопримство. Радује му се што је жив. Однос се реанимира. Васкрсава. Литургијска недоумица се укида са понашањем оца. Отац не мери, нити броји грехове. Не намеће на сина јарам кривице, ни пребацивање. Не хода лагано и бојажљиво, већ трчи у сусрет сину. Не поставља моралне препреке да би учествовао син у гозби. Из тог угла сви ти црквени предуслови у посту, исповести, причешћивању, итд., се чине крајње непотребним ако је сина спасио осећај да има оца и да има где да се врати. Овде је очај усмрћен у старту а Црква се отвара у новом светлу као место првонамењене части, достојанства, имовине, облагодаћености, да човек буде то што јесте – заједничар и радник али најпре син и имовник у ономе што је од Бога даровано. Тако у лицу свих ових људи, од Каина и Авеља, преко Саула и Давида до два неименована брата описана у Јеванђељу, можемо да изнова преиспитамо где смо ми у целој причи и нисмо ли се о кога огрешили жртвујући све што имамо и јесмо на штету некога због кога се требало радовати само зато што је нашао своје спасење, своје достојанство, свог Бога баш зато што знамо из какве средине долази и са кавим унутрашњим девијацијама. На крају крајева, лако је поистовећивати се са позитивним библијским јунацима, али је тешко управо оно нелогично – колико негативне протагонисте подижемо у нама а да тога нисмо ни свесни? Исто тако, суштинска порука ове параболе може се огледати у следећем питању: колико освешћујемо ротирање улога између два брата који се надасве изражавају кроз наше постојање управо у непостојаности према надзаконској љубави којом смо сами даровани од Оца Светлости?… http://teologija.net/bludni-sin/