Претражи Живе Речи Утехе

Укупан број ученика у Србији у последњих 10 година смањио се за невероватних 50.000, показују подаци Републичког завода за статистику, преноси Блиц. И ове године имали смо мањи број уписаних ђака у односу на претходну школску годину, а стручњаци предвиђају да ћемо тек у будућности видети праве проблеме, јер је 2023. године живорођено никада мање деце. Мирјана Гашић, портпарол Уније синдиката просветних радника Србије, коментаришући за „Блиц“ како се то одражава на број одељења, истиче да ако бисмо погледали годину за годином, увек је тај пад присутан. Напомиње да је, када је у питању формирање одељења у школама, Министарство пре годину и по дана донело једну измену, да се смањи број ученика по једном одељењу. Тај број је годинама ишао званично до 30. Сада је тај број ограничен на 28, али сматра да би тај број ђака морао бити највише 24, чак са тенденцијом смањења, до 20 ђака у одељењу. – Ово питање тиче се квалитета рада у образовним институцијама, зато што деца која су рођена у протеклих 10, 15 година јесу деца која припадају новијој генерацији којој је неопходна повећана пажња, васпитна пажња. То су деца која су иначе усмерена на много различитих изазивача са стране. Реч је највише о технолошком развитку, али не само то. Тенденција у васпитавању деце и усмеравање читавог васпитног процеса само на задовољавање њихових основних потреба довели су у васпитном смислу до тога да ми данас радимо са ђацима који нису спремни да тако лако у великој групи и за кратко време усвајају неке једноставне садржаје, које су њихови родитељи или старија браћа и сестре могли са лакоћом да раде. И да бисмо досегли квалитет рада у образовању, морамо да инсистирамо на томе да нам те групе буду мање – наводи. Мирјана Гашић каже да се, када је у питању сама школа, највише осећа проблем у руралним срединама, у подручним, истуреним одељењима основних школа која се гасе. Интересантан је податак Завода за статистику да је број ученика у приватним школама од 2015. до данас дупло већи. Мирјана Гашић каже да, самим тим што смо се као друштво укључили у европске стандарде, ми смо се још пре скоро две деценије први пут упутили ка приватном образовању као једној могућности која се нуди родитељима када своју децу желе да усмере на неку другачију образовну политику. – Приватних школа има све више, оне просто постају популарне у оним срединама у којима родитељ жели да му дете добије специфичну врсту образовања, рецимо на другом језику, али са друге стране, има их тамо где се уочава потреба да се неки профили прошире, уписне квоте тих профила, а држава прописује одговарајући број одељења. На пример, имате средине у којима се у медицинским школама, а знамо да су оне веома популарне и да их последњих година уписују изузетно квалитетни ђаци, тај праг уписа подиже. И паралелно са тим, они ђаци који показују жељу да заврше ту школу, а не успевају да упишу државне, одлучују се за приватне школе – појашњава наша саговорница. Занимљиво је да је, према подацима Завода, број ученика који уписују гимназије исти у последњој деценији, а да је за трећину повећан број ученика који уписују трогодишњу школу. На питање да ли се то Србија враћа занатима, наша саговорница каже: – Недавно сам наишла на један такав податак да гимназија почиње полако да губи битку пред, да кажемо, стручним школама. Сви су покушавали да се образују у смеру, рецимо, економских, медицинских, технолошких, информационих технологија, а онда смо ми на терену осетили велику потребу за стручним квалитетним занатским кадром који је код нас апсолутно дефицитаран. Покушате ли да пронађете неког квалитетног мајстора који се одлично разуме, на пример, у електроинсталације, можете наићи на велику потешкоћу. – тврди Гашић. Истиче да наше школе генерацијама граде и образују изузетне младе стручњаке. ”Школе су нам расадници најбољих ђака, највећих талената. Ми можда данас боље знамо имена неких старијих научника, али ако бисте посматрали савремену ситуацију у свету науке, медицине, технике, ви бисте могли да пронађете много имена великих, успешних и лекара и научника из било којих области који потичу из наших школа. Тако да наша школа у том приступном смислу врло квалитетно парира европским и свим другим светским школама.” – истиче Мирјана Гашић. Она тврди и да Европа тражи од нас стручну снагу зато што нема своју – наше лекаре, медицинске сестре, возаче, браваре… – Они знају да са нашег терена долазе изузетни млади образовани људи и то је оно што бисмо ми као држава морали да урадимо, да задржимо висок квалитет и ни на који начин не попустимо у квалитету – каже за крај разговора Мирјана Гашић. https://zelenaucionica.com/u-poslednjih-10-godina-broj-djaka-u-srbiji-opao-za-neverovatnih-50-000-broj-zivorodjene-dece-2023-manji-nego-ikad/

Награда „Ученик генерације“ има вишедеценијску традицију. Ова ласкава титула додељивана је и у бившој СФРЈ. Не знам каква је била процедура осамдесетих година прошлог века, мада верујем да је слична актуелној. Данас постоје прописи за доделу диплома „Вук Караџић“ и „Доситеј Обрадовић“ које је установило ресорно Министарство, али одлуку о томе ко ће бити ученик генерације доносе наставници руководећи се критеријумима које одређује Статут школе. Неке школе фаворизују петице и постигнућа на такмичењима, док је другима важније да је ученик, поред одличних резултата, редовно учествовао у различитим ваннаставним активностима. Прилично често се дешавало, и још увек се дешава, да избор Ученика генерације постаје полигон за испољавања личних сујета и амбиција не само родитеља, већ и просветних радника, тако да није лако носити ову ласкаву титулу, посебно осетљивијој деци јер увек има оних, било да су у питању њихови вршњаци или одрасли, који мисле или јавно говоре да је ђак генерације требало да буде неко други. По мени, било би делотворније, из много разлога, увести титулу „Друг или Другарица генерације“ коју би понео неко ко је био солидаран, саосећајан, увек спреман да помогне – неко ко је допринео бољој атмосфери у одељењу и целој школи. Одлуку би доносили ученици. Мислим да би то био добар мотив за враћање правих вредности. Ако је неко ђак генерације, то му неће донети додатне поене за упис у средњу школу или на факултет, нити би их добио ни друг/арица генерације. Све у свему, верујем да би се ова друга титула понела са много мање терета и више радости. Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика из Бора https://zelenaucionica.com/kako-se-dodeljuje-laskava-titula-djaka-generacije-u-nekim-skolama-vazne-su-samo-ocene-i-nagrade-u-drugim-nesto-vise-od-toga/