Претражи Живе Речи Утехе

Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Музеј жртава геноцида 21. априла обелоданио је да је дошао у посед архивског документа од прворазредног историјског значаја – списка са именима и другим личним подацима најмање 5.631 српског детета које је спасено из хрватских логора смрти, захваљујући акцији Диане Будисављевић и њених сарадника. Од тада честитке за откриће српске Шиндлерове листе стижу на адресу музеја, не само из наше земље и региона већ и из иностранства. Прве су се огласиле сродне институције у Израелу и САД, а затим и бројни европски стручњаци, организације, универзитетски професори, појединци... – Све то је још један показатељ да је музеј међународно референтна и прворазредно важна институција која се од оснивања 1992. бави најболнијом темом националне повести – геноцидом почињеним над Србима на читавој територији НДХ, као и ратним злочинима и злочинима против човечности, чије су жртве током Другог светског рата били наши сународници – каже Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида. Српски војник Иван Јеремић победник такмичења „Најбољи ратник” у Охају Списак с подацима о најмање 5.631 српском детету садржи и информације о њиховом пореклу и стварном идентитету, стеченом рођењем, пре него што су предата на усвајање у хрватске породице или на старатељство одређеним установама и организацијама. Да ли је неко од њих контактирао с музејом, да ли су вам се јављали њихови потомци? Било је мноштво таквих дописа и позива. На провери података и слању одговора ангажован је читав тим нашег музеја. То су за све нас потресна искуства када не можете да имате искључиво професионални отклон, већ реагујете крајње лично и емотивно. Био сам у прилици да првој особи чији смо идентитет утврдили то и лично саопштим. Било је то прошлог викенда у Загребу, у присуству и уз учешће наше амбасадорке у Хрватској Јелене Милић, која музеју пружа континуирану и несебичну подршку. С тим човеком нас је повезала историчарка др Наташа Матаушић, која је докторирала на тему Диане Будисављевић и њене акције спасавања српске деце из хрватских логора смрти. Његово име је Живко. Током сусрета нам је дао на увид документацију коју поседује и испричао своја најранија сећања. Амбасадорка Милић га је запитала да ли жели да у списку спасене српске деце потражимо и податке о њему. Ћутао је, чинило нам се бескрајно дуги тренутак, а онда је потврдно климнуо главом. У току дана смо га пронашли на списку и то му јавили. Прво што нас је питао било је: „Да ли сам имао браће и сестара?” Одговорио сам му да је само он наведен у списку који поседујемо. Онда смо му рекли које му је право презиме, како су му се звали родитељи и одакле су били, из ког је логора и када избављен и ког датума је предат на усвајање једној хрватској породици у Загребу која се, како нам је раније испричао, о њему пожртвовано старала. Тако је Живко у деветој деценији живота сазнао своје право етичко и верско порекло. Намера нам је да га ускоро угостимо у Београду, заједно с нашом колегиницом др Наташом Матаушић. Према подацима из списка, из којих крајева су српска деца одвођена у логоре? УНИЦЕФ-ов извештај „Стање деце света у 2023. години”: Свако пето… Највише с подручја Козаре и из Поткозарја, али и из целе Босанске Крајине, западне и средишње Славоније, Лике, Баније и Кордуна. Практично, с територије читаве централне и северне НДХ. Према локацијама с којих су деца спасавана, видимо да није искључиво у питању систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, како се махом претпостављало, већ се ради и о логорима смрти у Старој Градишци, Јастребарском, Горња Ријека, Сиску... Иначе, не тако мали број деце умирао је услед последица мучења, злостављања и свеопштег занемаривања у логорима, убрзо по њиховом избављивању или по доласку у институције где је требало да прођу иницијалну тријажу и здравствени преглед. Један број њих је умирао и након избављења, од последица злостављања и изгладњивања. На представљању списка речено је да је настао у другој половини 1942. у Заводу за одгов глухонијеме дјеце у Загребу. Да ли је то део картотеке Диане Будисављевић, која јој је одузета 1945? Заправо, Дианина картотека је између осталог настала и на основу података из завода, овде је реч о изворном документу, што га чини још драгоценијим. Ваљало би подсетити на који начин је она са сарадницима спроводила своју племениту мисију. У неколико наврата, с дозволом власти, одлазила је у логоре из којих је преузимала децу. Диана и њени помагачи су организовали камионе, железничке композиције, аутобусе и сва транспортна средства до којих се могло доћи, како би деца била премештена на безбеднија места. Успевала је да добије понеку бараку, коњушницу, било какав простор за смештај. Један од објеката који јој је, условно речено, стављен на располагање, био је и Завод за одгој глухонијеме дјеце у Загребу. Кроз ту институцију, тријажу је прошао највећи број малишана које су Диана и њени сарадници потом збрињавали, углавном давањем на усвојење или под старатељство „Каритаса”. Дакле, на том списку нису сва деца коју је она спасила. Сматрамо да је ту тек половина имена, што ћемо утврдити даљим истраживањима. Такође је речено да се до овог прворазредног драгоценог документа дошло уз огромну помоћ државних органа Србије, из чега се може закључити да је читава операција надрасла оквире уобичајених музејских активности? Наш регион је прекривен мрежом коју су исплела проусташка удружења из средишње и западне Европе, Аустралије, Канаде и САД, а има их и у Хрватској и БиХ. Један од примарних задатака им је да проналазе и уништавају артефакте који сведоче о почињеним злочинима, а посебно о геноциду који је хрватска држава спровела над Србима током Другог светског рата. Они то чине знајући да, уколико нема сачуваних доказа – злочин се, правно гледано, није ни догодио. Зато је често од пресудне важности да до одређене грађе стигнемо пре друге стране која располаже значајним средствима и логистиком. Ради тога смо и ми премрежили читаву Европу, Блиски исток, северноамерички континент… Ништа од тога не бисмо успели без огромне подршке председника републике, председнице владе и бројних државних органа и институција. А без помоћи надлежних државних служби не бисмо имали правовремене информације о томе где је лоцирана грађа за коју смо заинтересовани. У овом контексту, разумљиво је зашто јавности нисмо саопштили где је и под којим околностима пронађен списак деце јер се наша потрага за историјском грађом овим не завршава, напротив, само добија на интензитету. Музеј жртава геноцида поседује више од 200.000 јединица грађе. На који начин је настајала та импозантна ризница? Без обзира на то да ли грађа долази од приватних сопственика, колекционара, да ли долази као поклон или путем откупа, она пролази идентичну процедуру, законски строго утврђену. Најпре је привремено примамо ради експертизе коју обавља наша стална стручна комисија. По потреби ангажујемо и стручњаке из других националних установа културе или из Националног центра за криминалистичку форензику МУП-а, с којима имамо изузетну сарадњу. Када се утврди аутентичност артефакта, започиње поступак који се окончава потписивањем уговора о поклону или о откупу. Прошле године око 15 посто артефаката је примљено у виду поклона, а 85 одсто је прибављено откупом. Лане смо у јануару основали и Фондацију Музеја жртава геноцида, чији рад помажу бројни грађани, привредни субјекти и институције, на чему смо им бескрајно захвални. Средствима фондације и новцем који музеј добија из државног буџета успели смо да током 2022. своје збирке и фондове приновимо више него иједне године од оснивања до данас. Председник Вучић недавно је најавио да ће у Доњој Градини и Београду бити подигнути меморијални центри посвећени жртвама геноцида у НДХ. Да ли то значи да ће музеј којим руководите после три деценије добити здање примерено установи културе од националног значаја? Управо тако. Наш музеј ће бити то средишње место истраживања, сведочења и сећања на жртве јасеновачког система логора смрти и на све страдале у геноциду почињеном на читавој територији НДХ, као и на све српске, јеврејске и ромске невине жртве на тлу Краљевине Југославије од 1941. до 1945. С тим у вези, очекујемо да ће Секретаријат за културу Града Београда, на чије изјашњавање чекамо већ шест месеци, коначно позитивно одговорити на нашу иницијативу коју смо дефинисали и јавно обелоданили још у децембру 2021. Влада Србије је спремна да одмах потом Музеју жртава геноцида преда на управљање Спомен-подручје Јајинци, појединачно највеће стратиште и гробиште на тлу Србије током Другог светског рата. Након тога би отпочеле припреме да су у том комплексу подигне зграда Музеја жртава геноцида. У будућој поставци приоритет ће имати тродимензионални предмети, фотографије и најзначајнији архивски документи. Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Артефакти који чине нашу збирку нису уобичајени музејски експонати, они су пре свега докази о злочинима. Често истицани циљ Музеја жртава геноцида је и ширење заједнице знања. Шта је наредна етапа те мисије? Крајем маја реализоваћемо семинар „Учење о геноциду почињеном над Србима”, намењен наставницима историје у основним и средњим школама. Акредитован је у Министарству просвете као семинар од јавног значаја, што представља највиши могући ранг једног образовног програма. Радује нас што се већ пријавио велики број наставника, и пре него што смо објавили јавни позив. Музеј годинама организује образовне програме широм региона, прилагођене различитим узрастима и образовним нивоима. Трудимо се да допремо до што већег броја људи, на начин прихватљив и примерен модерном добу и савременим средствима комуникације. Циљ нам је да формирамо заједницу знања коју ће чинити одговорни, образовани и самосвесни појединци. Да будемо заједница потомака жртава која зна шта се дешавало, али не жели да се свети и да мрзи, већ искључиво да на племенит и достојанствен начин сведочи о томе шта је геноцид и због чега никада, нигде и никоме не сме да се понови. Да ли то подразумева и да се коначно и недвосмислено утврди број жртава геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској? Ми се трудимо да подстакнемо научну заједницу да се озбиљније, целовитије, објективније и одговорније бави истраживањем геноцида. На српским историчарима је да се много систематичније и масовније одваже на та истраживања. Музеј никада званично није изашао у јавност с проценама укупног броја жртава геноцида над Србима у НДХ, нити броја страдалих у систему концентрационих логора смрти НДХ у Јасеновцу. Разлог за то је што наша научна заједница до сада није спровела истраживања задовољавајућег обима и квалитета на основу којих би се извели утемељени закључци. Док се то не деси, нећемо излазити у јавност с проценама укупног броја жртава јер је то, пре свега, нехумано, а и противно је постулатима историјске науке. https://www.politika.rs/scc/clanak/551280/muzej-genocid-beograd-intervju