Претражи Живе Речи Утехе

Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. (тропар светом Нектарију Егинском) Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Протонамесник Милорад Мировић: Свети Нектарије Егински новојављени чудотворац који сведочи љубав Божју! У незадрживом протицању времена Свеци - те сјајне звезде Цркве - увек су обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки пут који узвишава човека дајући своју душу - најдрагоценије што имају, - у име сједињења са Творцем. Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог. Постао је победник у духовној борби и због тога се врло брзо након његовог упокојења слава о њему посвуда раширила. Светитељ Нектарије је велики јерарх у плејади отаца наше Цркве, један од њених највиших врхова, стуб светости. Родио се 1. октобра 1846. године у селу Силиврија, у Источној Тракији, крштен је 15. јануара 1847. године када је добио име Анастасије. Његови родитељи - Димос и Василики Кефалас били су обични сиромашни људи, али хришћански срдачни, благочестиви и добродетељни. Поседовали су многе врлине и благодатни духовни плод свега тога постао је Анастасије Кефалас, касније - светитељ и чудотворац Нектарије Мироточиви. Побожни родитељи су Анастасија, петог од шесторо деце васпитавали "у традицијама и духу заповести Господњих". Мати га је учила црквеним песмама и молитвама и често га је терала да чита и пева различите тропаре. Нарочито се старала да дечак запамти 50. псалам Давидов "Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој". Овај псалам пун умиљења, који дира сваку хришћанску душу остављао је нарочит утисак на благословено дете. Дечак га је често изговарао, и како је касније сам причао сестрама свог манастира и другим ученицима, када је долазио до речи: научићу непобожне путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби, - много пута се заустављао и понављао овај стих, чиме је будући светитељ на известан начин предосећао своје мисионарско служење. Дечак је од ране младости осећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Веома је волео цркву, са радошћу је ишао на све службе и остајао је у храму што год је дуже могао - прислуживао је свештеницима. С нарочитом пажњом је слушао проповеди. По повратку из храма дечак би код куће напамет понављао читаве одломке из проповеди запањујући на тај начин све укућане. Док је био још сасвим мали од папира је правио "одежде" и са својим вршњацима обављао најразноврсније "службе" Кад је Анастасије напунио седам година негде је набавио беле листове папира и почео марљиво да их пришива концем. На мајчино питање шта ради, Анастасије је одговорио: "Желим да направим књигу и да записујем у њу речи Божије". У Силиврији је дечак стекао основно образовање. Нарочито је волео да чита књиге религиозне садржине. Али није могао да настави школовање зато што у његовом родном селу није било средње школе, а није било ни новца да отпутује некуда на школовање. Препреке су биле велике, али су још веће биле његова вера и жеља. Сањао је о томе да стекне хришћанско образовање како би друге учио да творе вољу Божију. Тако Анастасије доноси тешку одлуку да отпутује у туђину. По благослову родитеља одлази у Константинопољ. Сачувало се предање о томе како се четрнаестогодишњи Анастасије некако домогао луке како би потражио брод на којем би могао да отплови. Пришао је једном броду и почео да преклиње капетана да га поведе са собом. А овај се, погледавши дечка само подсмехну: "Иди, дете, прошетај. А после дођи па ћемо те повести." Анастасије је иронију схватио као капетаново одбијање и са сузама је гледао како се брод припрема за пловидбу. Капетан је већ давао команде механичарима, почеше да раде мотори, а брод - ни с места да се помакне. Издата је наредба да се повећа број обртаја, али је брод стајао као привезан. Капетан се у недоумици погледом срео с тужним очима Анастасија који је стајао на понти и сажаливши се на дечка дао му знак да се попне на брод. И - о, чуда! Само што је Анастасије закорачио на палубу брод се сам од себе удаљио од обале! У Константинопољу је његово прво радно место било у продавници дувана. Међутим, тамо се за рад добијала врло мала плата, и због тога је дечко ишао туробан, одевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утеха била је вера Христова: непрестано се молио. Дању је радио врло напорно, а ноћу је изучавао Свето Писмо. Пошто је тежио ка мисионарској делатности и на фишецима и папирима за паковање дувана писао је различите изреке светих отаца како би духовно помагао својим муштеријама. Тога се сам свети Нектарије сећао у предговору књизи "Блага учених". Младић је и даље живео у страшној оскудици. Једном приликом, пошто је потпуно пао у очај, он намисли да Самог Бога замоли за оно што му је било потребно. Увек је то чинио у молитви, али је у простодушности свог искреног срца одлучио да се Богу обрати... писмом. Дечак хтеде да изложи своју молбу и да замоли Господа да га укрепи. Узе оловку и папир и простосрдачно написа оно што је осећао. Залепи коверат и стави натпис: "Господу Исусу Христу на Небо". А затим се упути на пошту. Успут срете газду суседне продавнице, који је добро познавао овог доброг дечака и видео каква су га искушења задесила. Сусед је такође ишао на пошту и понудио се да Анастасијево писмо пошаље заједно са својима. На пошти трговац виде адресу на коверти и запањи се. Не верујући својим очима он отвори писмо и прочита га. Господ му је помогао да схвати сву драму коју је Анастасије преживљавао. Овај човек одмах узе чист коверат, стави у њега новац и очински написа Анастасију како да распореди ова средства. Затворивши коверат посла га на Анастасијеву адресу који, пошто је добио такву пошиљку није знао шта ће од радости. У дечаковом животу наступио је прави празник, празник у част "одговора" од Господа. Он одмах купи себи одећу, обућу и намирнице. А кад газда продавнице дувана виде овако наглу промену одмах помисли да је све то купљено за новац који је украден од њега. Он изгрди дечака, истуче га и отера. Узалудне су биле сузе и објашњења. Конфликт је решен тек када се умешао сусед-добротвор. Убрзо се за Анастасија нашло ново занимање које му је више одговарало - постао је надзорник у школи при метоху храма Гроба Господњег. Овде је и сам могао да учи. У Константинопољу је провео шест година. Кад му је било двадесет година, уочи Божића 1866. године, пошто је осећао носталгију младић одлучи да отпутује код својих за празник. За време пловидбе почела је да дува страшна бура. Броду је претио бродолом. У једном тренутку сломио се јарбол. Анастасије одмах скиде са себе каиш, привеза за њега крст који му је дала његова добра бака и каишем причврсти сломљени јарбол. Држећи га једном руком другом се крстио изговарајући речи: "Господе, спаси нас. Дај ми, Господе, да стекнем богословско образовање да бих затворио уста онима који скрнаве божанствено име Твоје!" И десило се чудо! Брод је успешно стигао у луку. Исте године Анастасије се сели на острво Хиос. Овде му нуде радно место учитеља у селу Лифи, где је и радио више од седам година. Сељаци су неизрециво волели свог учитеља, ценили су то што он своју делатност није ограничавао само школским оквирима, већ је у храму проповедао реч Божију, обављао обиман духовни рад, бавио се добротворним радом. Сам учитељ је живео изузетно скромно, готово аскетски. Недељом и на празнике одлазио би у скит светих отаца на острву Хиос и слушао поуке старца Пахомија о начелима монашког живота. 7. новембра 1876. године Анастасије прима монашки постриг с именом Лазар. Био је записан као житељ познатог Неа Мони (Новог Манастира) који је још 1045. године изградио Константин Мономах. Инок Лазар добија послушање секретара. Манастирска братија је нарочито волела младог монаха ценећи његову умешност и изузетно смерну природу. Годину дана после пострига многобројни монахови таленти били су оцењени по заслугама и 15. јануара 1877. године на дан његовог крштења, митрополит Хиоски Григорије у саборној цркви Светих Минаса, Виктора и Викентија рукополаже Лазара у ђакона. Он добија ново име - Нектарије. Ово име ће касније постати познато васцелом свету. Призивајући га многи људи ће по својој вери бити удостојени милости Божије. У непрестаној молитви и посту отац Нектарије у Неа Мони проведе три године припремајући се за узвишено служење на које га је Господ поставио. Благодат Божија се штедро изливала на ђакона Нектарија. Величина његове душе се огледала у свему. Млади монах је жудео за учењем, а средстава није било. Међутим, Господ га није напуштао! Он је једног благочестивог и богатог хришћанина по имену Јован Хоремис навео на то да обрати пажњу на ђакона Нектарија из Неа Мони и да му помогне да постане благословено оруђе Промисли Божије. Овај човек је преузео трошкове пресељења оца Нектарија у Атину ради наставка школовања. Узрадова се отац Нектарије видећи како почиње да се остварује његов сан и прослави име Преблагог Бога. Молећи се за свог добротвора он се сав предаде учењу. После завршетка образовања, по Хоремисовој препоруци он прелази у Александрију код Патријарха Софронија IV, који је на катедри био од 1870. до 1899. године. Патријарху су се свиђали млади људи који су поседовали истински хришћанску природу и волели науке. Он је високо оценио ђакона Нектарија и посаветовао му да се врати у Атину како би наставио са учењем и стекао високо богословско образовање. Године 1882. отац Нектарије се уписује на богословски факултет Атинског универзитета. Учи са одличним успехом и чак добија стипендију А.Пападакиса[1]. Диплому свршеног студента богословског факултета отац Нектарије добија 13. новембра 1885. године и враћа се у Александрију. У храму Светог Саве 23. марта 1886. године Патријарх га рукополаже за свештеника. Пет месеци касније, у августу исте године постаје архимандрит у храму Светитеља Николаја у Каиру. Истовремено бива наименован за проповедника и Патријарховог секретара, а затим и намесника Патријарха у Каиру. Архимандрит Нектарије је испољио велику марљивост приликом испуњавања својих високих обавеза. Пре свега се бринуо за повећање броја клирика у својој епархији, проповедао је и поучавао људе, усмеравао делатност храмова. Патријарх Софроније је пажљиво пратио његов рад и донео је одлуку да га награди за усрдност. Тако је Нектарије добио титулу врховног архимандрита Александријске Цркве. Три године касније, 15. јануара 1899. године, врховни архимандрит Нектарије Кефалас бива рукоположен у архијереја и именован за митрополита некада славне Пентапољске митрополије. Хиротонија је обављена у патријаршијској цркви Светитеља Николаја у Каиру од стране Патријарха Софронија и архијереја: бившег епископа Керкеријског - Антонија, и Порфирија - епископа Синајског. Митрополит Пентапољски Нектарије славећи Господа почиње да улаже још већи напор у васпитање своје духовне деце. Слава о њему проноси се целим Египтом и распростире далеко ван његових граница. Међутим, непријатељ који мрзи добро удеси тако да се појављује непомирљиви непријатељ Владике Нектарија - надлежни архијереј. Сви су претпостављали да ће митрополит Пентапољски постати будући Патријарх Александријски и да ће са те висине моћи да наноси ударце главним центрима сатанске власти. И ово мишљење, могућност да се то оствари, иако митрополит Нектарије на то никада није ни помишљао сатана чини темом оговарања, сплетки и гласина. Завидљиви и злобни људи почеше да убеђују Патријарха у то да митрополит Пентапољски кује план и да се труди само како би постигао један циљ: како би освојио патријаршијски престо Александрије. Подмукли извештаји убрзо почеше да утичу на 90-годишњег Патријарха и после неког времена богобојажљиви, смерни и кротки Нектарије нађе се у улози прогоњеног. Његов живот у Патријаршији постаде неиздржив. Испрва му одузеше све обавезе, лишише га дужности на којима је био, и на крају, Патријарх га отпусти без икаквог објашњења. Тријумфовали су зло и завист. Светитељ Нектарије је био уклоњен са места патријаршијског Намесника, а два месеца касније бива протеран ван граница Патријаршије са ево следећим папиром: "Наше недостојанство овим Патријарховим отпусним писмом изјављује да је његов доносилац Преосвештени Митрополит славне Пентапољске епархије Владика Нектарије Кефалас, који није могао да поднесе климу Египта, послан у друге земље и позива се да испуњава своје архијерејске обавезе ма где се налазио по дозволи локалних црквених власти. Као потврда овоме издаје се ово отпусно писмо ради подношења у свим неопходним случајевима. Александрија, 11. јули, 1890. године Патријарх Александријски Софроније". Свети Нектарије трпељиво подноси искушење које га је задесило. Он одлази из Египта у тузи, јер овде оставља своју паству и све што је учињено његовим напорима. Око хиљаду његове духовне деце из грчке заједнице у Каиру обратило му се са тужним опроштајним писмом којим му се захваљује за његов труд и за светост живота. И ево, он је већ у Атини. Више од седам месеци свети Нектарије живи у Атини у страшној оскудици. Али све своје духовне и материјалне потребе, сав свој живот он поверава Самом Господу. Веровао је да ће се Господ и овога пута побринути о њему. Тако је и било. 15. фебруара 1892. године бива му понуђено место проповедника у Фтиодитској и Фокидској епархији. У марту 1894. године бива позван да стане на чело духовне школе браће Ризари. То је била огромна одговорност. Морао је да припрема за службу способне богослове, проповеднике, епископе, јереје. На тој дужности светац остаје 14 година. Време проведено у раду у ризаријској школи било је продуктивно и необично плодотворно. Ни овде није могуће дати праву оцену доприноса светог Нектарија. Управо за време рада светитеља на дужности директора школе ослободио се патријаршијски престо Александрије, и како сведоче штампани материјали из овог времена мисли свих беху усмерене на митрополита Пентапољског. Међутим, он је изабрао усамљени живот. У то време већ је посећивао Свету Гору и у њему је све јача била жеља да се потпуно посвети монашком животу. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина[2]. Тамо се досељавају прве монахиње - његове ученице, које је он често посећивао и помагао духовно и материјално. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године у 10.30 Господ призвао Себи. Пастир остави овај свет у време када му је било 74 године у Атини у болници "Аретео" после двомесечног лечења због акутне упале простате. Одмах по Владикином упокојењу поче припрема тела за погреб. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. Без обдукције тело је било припремљено за погреб и довезено га бродом на острво Егина. А тамо га монахиње и мештани са великим страхопоштовањем погребоше на територији манастира. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве (Одлука Патријарха под бр. 260 од 20. априла 1961. године). Многобројни су радови које је иза себе оставио светитељ Нектарије и они за све нас, православне хришћане, представљају огромну духовну вредност. Манолис Мелинос Прилог ТВ Храм: Даница Црногорчевић: Песма Светом Нектарију Егинском: Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. (кондак Светом Нектарију Егинском) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ".    „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања  Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић  [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ: