Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'чешља!'.
Found 1 result
-
Игуману манастира Подмаине код Будве, оцу Рафаилу Бољевићу, се мора признати да има талента за маркетинг. Неколико видео записа на Јутјубу на којима калуђер црногорске митрополије држи беседе, са прегледом од преко 100000 јасно сведоче у прилог томе да игуману Рафаилу не фали талента да изазове пажњу. На страну наши религиозно необразовани новинари, разна атеистичка удружења и остали промотери секуларизма, који су једва дочекали овакве беседе да би критикиовали и омаловажавали Цркву. Проблем ових „антипокемонских“ беседа је што се обраћају сујеверном и секташком менталитету појединаца у цркви, а не целокупној цркви. Можда је игуман Рафаило желео да буде духовит или да привуче пажњу, но последица је јачање параноичног и секташког менталитета обичних верника које после оваквих беседа могу „покемони“ као „демони“ и да плаше. Уместо тога би монаси и свештеници СПЦ морали да лече чланове цркве од претераних и непотребних страхова од којекаквих глупих измишљотина „новог доба“. Нажалост, већи део беседништва СПЦ клирика је или извештачено понављање фраза или пак неспретан покушај да се нешто критикује што би клинци рекли „хејтерски“. Уместо да нагласак буде на афирмацији врлина и вредности које чува и негује наша црква, беседници настоје да добију јефтине поене критикујући неке појаве, често и небитне. Суштина хришћанске беседе је увек била афирмативна, увек позитивна, са јасним одређењем и према оном „негативном“. Но за афирмативно беседништво је потребно евхаристијска и литургијска емоција, емоција битија, како је то говорио православни мислилац Жарко Видовић, по коме, насупрот овој афирмативној емоцији стоји критизерство као одраз кризе духа. „Критика свега постојећег“ као дијалектика и хегелијанство је постала стилско обележје нашег интелектуалног миљеа али и црквених беседа и мишљења. Дух роптања као дух времена кроз став да „ништа не ваља“ се пројављује кроз медије али и кроз црквене беседе. Уместо афирмативне хришћанске беседе по угледу на апостоле и Христа који су из мртвила бесмисла подигли већ умируће Римско царство, добило смо клирике по угледу на западну метафизику и Хегела који рашчлањују и жигошу оно што им није по вољи. Овакве беседе формално личе на беседе хришћанских светитеља у оном делу где су они „разобличавали“ заблуде и погрешне моде, али су суштински другачијег духа – духа који је или равнодушан или критизерски. Апостоли и светитељи су светлели у свом друштву и времену јер су ширили веру, наду и љубав кроз дела и кроз беседе, док данас слушамо механичке и окамењене беседе филоване критиком и критизерством. Такво механичко и критичко беседништво одбија људе и само иде у прилог критике цркве као некакве окамењене и средњовековне институције која не иде у корак „са временом“. Посебна прича је то што ова интерпретација једне мобилне апликације („покемони“) није уопште теолошки исправна. Нинтендове видео игре, а касније и аниме у серијалима су безброј пута мање нападне и агресивне од већине видео игара које савремено човечанство упражњава. Покемони НИСУ демони ма колико калуђеру Рафаилу изгледало да јесу (или пак колико он покушавао да манипулише страхом од њих). То је једна сасвим непотребна мистификација виртуелних ликова и савремене технологије који јесу у суштини неозбиљна разбибрига. Тешко је окарактерисати свештеника Рафаила као неког ко не разуме савремени свет и појаве у њему. Пре ће бити да своје беседе свесно и намерно спушта на ниво приступачан збуњеном и секташком менталитету и на овај начин подилази зилотизму у цркву или што Свето писмо каже: „чеше по ушима“. Што ће рећи да Рафаило свесно и намерно прави спектакл у својим беседама подилазећи онима који се плаше „ђавоимане технологије“ и на тај начин их манипулативном техником на лак начин придобија. То су класичне мангупске форе „заплаши па контролиши“ којима у последње време често прибегавају клирици црногорско-приморске митрополије. Пре неколико дана митрополит и уједно архиепископ црногорски Амфилохије је оштро и нападно критиковао НАТО и Бајдена. Неупућени би рекли „глас српске савести“ је као некада старозаветни пророци грмећи проговорио кроз митрополита и осудио опако натовско зло. Прво што упада у очи да док је Црна гора била у процесу уласка у НАТО није било таквих „анатема“ а сад када је очигледно прекасно оне се испаљују са нападном жестином. Но довољно је сетити се грчког сабора на Криту који се одиграо пре неколико месеци када је тај исти митрополит Афилохије потрчао пре свих да оде на Крит јер се уплашио да постоји могућност да СПЦ ипак одбије присуство на овом чудноватом сабору. Тако је практично ставио СПЦ у незгодан положај јер се он као један од архијереја већ отиснуо на сабор док су остали још увек разматали да ли да иду или не. Још жешћа његова мангупарија је његов наводни телефонски позив свим патријарсима православних цркава које су одбиле учешће на сабору на Криту. Да би оправдао присуство СПЦ на сабору митрополит Амфилохије је изигравајући посредника телефоном звао патријархе цркава које нису дошле и које су донеле одлуку да неће доћи. Ово наводно телефонирање није имало никакве везе са реалношћу јер су Руска, Бугарска, Грузијска и Сиријска црква већ на својим највишим црквеним телима јасно и гласно рекли да не могу доћи под тим условима. То је било мангупско замазивање очију српској јавности да не види суштину – да је Амфилохије обичан грчки или натовски лобиста који ломи СПЦ која је већ пре тога донела одлуку да јој је тај и такав сабор неприхватљив. Он није био никакав посредник међу црквама јер је то било немогуће а и њега нико озбиљно није схватио. Само потпуно неупућени су могли помислити да ће он телефоном убедити неког патријарха да промени одлуку. Када се узме у обзир које су све структуре утицале на припрему и одржавање сабора на Криту и да не мањка ни пара ни лобирања из НАТО структура поставља се питање чему то од пре неки дан привидно агресивно а у суштини лицемерно критизерство НАТО-а и Бајдена? Не би нас чудило на наредних дана из митрополије Црногорско-приморске дођу жестоке критике и анатеме геј параде или нечег таквога. Све да би се замаскирала срамота одласка на критски сабор којим је „ударен Русима нож у леђа“ са једне стране, али и срозан углед наше цркве у очима свих православаца оданих традицији којих има много и у Грчкој. Митрополит може у свом медијском манипулисању да анатемише и натовце и гејеве и покемоне, али ће срамота због понашања око „Крита“ ипак остати. Жељко Ињац, Видовдан
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.