Претражи Живе Речи Утехе

Преговори Митрополије црногорско приморске (МЦП) и Владе у вези са Законом о слободи вјероисповијести треба да се обнове али не могу трајати у недоглед, оцијенио је ректор Цетињске богословије Гојко Перовић наводећи да је тај акт потребно суштински промијенити јер је у супротности са Уставом и људским правима. На питање када се очекује наставак преговора поводом тог закона, Перовић је одговорио да је митрополит Амфилохије, недавно у званичном допису подсјетио премијера Душка Марковића да та тема стоји отворена и да се чека одговор Владе. „Црква спремно чека одговор Владе и са пажњом ће да саслуша њено коначно виђење ове теме“, казао је Перовић агенцији МИНА. Он је подсјетио да су прво имали петосатни састанак владика и министара. „Потом смо имали дуг и садржајан састанак такозваних експертских тимова, и више не видим ни потребе ни простора да се преговара у недоглед“, казао је Перовић. Он је рекао да посебно нема дилеме у чему је проблем и поручио да Влада треба да одговори да ли ће закон бити мијењан или неће. Перовић је подсјетио да су људи из експертског тима Владе, на посљедњем састанку, признали да су приговори цркве и аргументовани и правно утемељени. „Мијењамо ли га суштински, тамо гдје је он у колизији са Уставом и основним људским правима, – или ћемо, не дај Боже, себе и јавност да обмањујемо неким фризирањем и уљепшавањем овог, по нама, накарадног текста“, навео је Перовић. Он је казао да ће спор бити ријешен када буде „уклоњен“ Закон и усвојен бољи и поручио да нема ни говора о потписивању било каквих темељних уговора МЦП док је на снази „овај удар на правни поредак државе“. Он је навео да можда изгледа да МЦП наступа по принципу „узми или остави“ односно да уцјењује Владу захтјевом да се уклоне спорни чланови Закона без чега нема даље приче ни о чему другом. „До ове ситуације смо дошли тако што цијелу претходну годину цркву нико ништа није питао ни око чега. Мимо међународних препорука о инклузивном и транспарентном дијалогу Закон је донесен једнострано. Зато ми кажемо ‘промјена а не примјена’ Закона“, поручио је Перовић. Неутемељене критике о политичкој позадини литија Говорећи о наставку литија Перовић је рекао, да с обзиром да је здравствена ситуација све боља у МЦП очекују да ће„затворски услови“ попустити, и бити добијен амбијент демократског друштва у ком се подразумијева могућност јавног окупљања. Упитан да ли ће литије бити и током кампање за парламентарне изборе, Перовић је рекао да их не занима, као цркву и као вјерујуће људе, кад ће и да ли ће бити парламентарни избори. Он је казао да ако неко види везу између избора и литија тај треба да је тражи у чињеници да власт није жељела да квалитетно ријеши питање Закона прије његовог усвајања. „Није га ријешила у моменту јасне грађанске манифестације негодовања против тог Закона. Власт је свјесно гурала тензије између себе и Цркве ка 2020. години, па онда још конкретније, према другом дијелу ове године“, оцијенио је Перовић. Он је навео да у том смислу МЦП не интересују критике власти о политичкој позадини литија јер су непринципијелне и неутемељене и да се ради о политикантској флоскули и замјени теза. Перовић је рекао да са друге стране све има своје политичке разлоге, јер је ријеч о закону који је изгласан у Скупштини и који се само и једино у њој, политички, може бити промијењен. „Кад кажемо да је позадина политичка то онда не значи да се црква бави странкама, или да је склизнула у политиканство, него да смо, вољом државе, дошли до оне политичке теме, доношење закона о црквама и вјерским заједницама која се тиче цркве“, казао је Перовић. Он је навео да је искључива политичка воља владајуће гарнитуре хоће ли се литије временски поклопити са одржавањем избора или са било којом другом политичком активношћу. Политичким листама не требају црквени богослови На питање да ли би МЦП подржала некога на изборима, с обзиром да се помиње могућност формирања листе за одбрану светиња, Перовић је одговорио да политичким листама не требају црквени благослови, нити црквена имена. „Друга је ствар да ли међу политичарима, неко, из сопствених вјерских побуда тражи благослов за почетак неког посла. Такав и треба да га добије али да то не користи у политичкој пропаганди. Сваки нормалан, користан и добронамјеран посао црква благосиља“, казао је Перовић. Перовић је казао да ако владајућа партија у изборе улази са кампањом да хоће да мимо Устава „подржави“ цркву, црквену имовину, без суда, припише себи онда она, свјесно, даје легитимитет опозиционој варијанти да се назове „не дамо цркву“ или „бранимо светиње“. “Али то је ствар нечијих политичких процјена а никако жеље цркве да одређује и усмјерава, ни на који начин, било чију политичку активност”, рекао је Перовић. Он је казао да су странке, партијашења, диобе нормалне ствари за парламентарну демократију, али да то није тема у коју би црква требало да улази и да се сврстава на нечију страну. „Оно што би – у политичким пословима – евентуално могло да добије подршку цркве, нијесу подјеле и диобе, него нека идеја, неки процес или вриједност којима би ујединила сву Црну Гору“, казао је Перовић. Најава формирања православне цркве националних Црногораца удар на темељ државе Коментаришући поруке предсједника државе Мила Ђукановића да је могуће формирање православне цркве националних Црногораца, Перовић је оцијенио да је то удар на темеље државе. „На овај начин предсједник руши Устав, који каже: држава и црква су одвојене, у организационом смислу. Не може и не смије држава или партија – оснивати нити обнављати Цркву“, рекао је Перовић. Он је казао да Ђукановић дијели грађане, афирмишући национализам као принцип вјерског окупљања што је супротно и црквеним канонима, и начелима грађанског друштва. Он је упитао шта значи утврђивање подјела по националној основи, нарочито између Срба и Црногорца у Црној Гори. „Зар ми нијесмо браћа, кумови и најближи рођаци? На последњем попису приближно је једнак број националних Црногораца и говорника српског језика, као што је приближно једнак број националних Срба и говорника црногорског језика“, навео је Перовић. Он сматра да то говори да Црногорци говоре српски, а да Срби говоре црногорски. „Уствари, то све значи, да су подјеле по том питању – једна велика бесмислица“. Он је навео да се у предсједниковом говору, доводи у питање право цркве да се пита, да предлаже у вези правца будућег кретања и развоја Црне Горе. „Ми свештеници и вјерници, истовремено смо и грађани ове државе. И имамо право на јавну ријеч, да кажемо шта нам се свиђа а шта не, да се међусобно договарамо, да савјетујемо једни друге“, рекао је Перовић. Он је казао да је Црна Гора и њихова земља и да имају право да одлучују о њеној даљој судбини ништа мање него било ко из власти све у складу са прописима и важећим стандардима друштвеног живота. Извор: Спутњик

Митрополит месогејски Николај: Посланица пастви , 155 енциклика, 1. април 2020, Спата - Драга моја браћо, хришћани Месогеје и Лавреотике, Прошло је готово десет дана од моје претходне комуникације са вама. Већ смо прешли половину Великог поста и остаје нам још десетак дана до завршетка овог веома благословеног периода духовних борби који смо чекали са великом жудњом, који смо започели великим одлукама и очекивањима, али који се својим током потпуно неочекивано претворио у засигурно најтежу Четрдесетницу у нашем животу. Све нове околности и мјере које су нам наметнуте, поред тога што су без преседана, дјелују као да су уперене против виталних средстава које Црква користи да нас припреми за Пасху и Васкрсење нашег Господа – да бисмо, суштински, могли да живимо духовно. Изгубили смо могућност да се сабирамо у нашим храмовима, да се окупимо сви заједно, ускраћени смо за богослужења, забранили су нам литургије, уздржавамо се од Светог Причешћа; слушамо мјере и одлуке, али веома мало о преумљењу, молитви, вапају ка Богу, молбама за Његовом интервенцијом. Остајемо сирочад којој друштво праве страх, несигурност, узнемиреност, фрустрације, наша логика, нејакост наше наде у науку, тензије. Осјећамо се напуштено и збуњено у својеврсном хаосу супростављених становишта и приступа. На сцени је свеопшта конфузија по питању тога шта су заправо чиста вјера и благочешће, шта је Црква, каква је данас воља Божија, шта ће бити са Страсном седмицом, како ћемо прославити Пасху. Срећом, све ове мјере су привремене. Барем се тако надамо. Невоља ће проћи и зато наше слободно вријеме проводимо у нади. Ипак, нијесмо изгубили све. Слава на хвалитне стихире јутрења претходне недјеље почиње једним подстицањем: „Ходите дјелајмо у тајанственом винограду, плодове покајања… у молитвама и посту врлине чинимо…“. У винограду милости Господње имамо начина да дјеламо духовно, да његујемо преумљење, имамо пост и молитву. Ово уопште није мȁло, нити мáло. Уистину можемо да их искористимо на добро и у данашњим околностима, да наша душа много задобије на јединствен начин. Држимо пост коме сада дајемо, можда и нужно, много шире значење. Не ограничавамо се на пост храном, већ проживљавамо и уздржање од покрета – затворени смо у нашим кућама; пост од најразличитијих наших жеља – чак ни елементарне и уобичајене ствари не можемо лако да спроведемо; пост од друштвених контаката, па чак и уздржање од богослужења и нашег духовног напајања. „Господ даде, Господ узе. Како се Господу изволи, тако и би; да је благословено име Господње довијека“ (Јов 1, 21). Оно што смо имали до сада било је дар Божији, али је и новонастало стање под Његовим надзором. Хајде да живимо са трпљењем попут Јова лишеног својих кћери; са послушањем Ноја затвореног у ковчегу; са покајањем и преумљењем попут Јоне у китовој утроби; борбеног духа по узору на наше свете затворнике и пустињаке. Не задуго, већ свега током неколико седмица. У минимуму нашег комфора, са утјехом божанског присуства и заштите. Није то мȁло. Ускраћени смо за богослужења, али нам није забрањена молитва. Сада може бити творена и са већим жаром, да исходи са много више бола и чежње, из дубљих предјела; у њој можемо проводити више времена, чак и да буде истинитија, искренија, аутентичнија. Живимо мало као изгнани Јевреји у Вавилону, у периоду ропства који је ипак изњедрио велике личности, три младића и пророка Данила, као и Јеремију. Ово ускраћење треба да проживимо духовно. Оно није наш избор и треба нужду да преведемо у врлину. И Господ ће то веома благословити. Довољно је да не изгубимо нашу наду у Њега. Наду, не да ћемо бити избављени од опасности коју носи корона вирус, већ да нећемо изгубити присуство Господње у нашем животу. Стога, довољно је да из видика не изгубимо нашу перспективу, Васкрсење Христово. То је Јевреје одржало у животу током њиховог ропства – сјећање на Јерусалим, радост његовог ишчекивања, визија повратка: „ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја; нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога“ (Псалам 136. ст. 5, 6). Нијесу имали свој храм, а били су одвојени и од свога ковчега. То одржава и нас у овом периоду духовних уздржања. Недостаје нам наш храм, службе и тајне. Ипак, живимо у ишчекивању Васкрслога. Њега чекамо. За то живимо. За Њега живимо. Овај период и његове околности накратко нам се нуде као „клијет“ – за мали заокрет унутар нас, за тајанствену молитву и унутрашњу исповијест. Примијенимо ријечи пророка Исаије: „Хајде, народе мој, уђи у клијети своје и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас докле прође гњев“ (Исаија 26,20) – крени, народе Божији; уђи у келију своје молитве, затвори врата своја, сакриј се накратко док не прође искушење, гњев Господњи. Велики пост је свакако вријеме ограничених активности, созерцања, изоловања и унутрашњег живота. Можда је, браћо, вријеме да мало тихујемо? Колико ко може. Тако ћемо примити велики благослов. Позив који слушате од многих: „да начинимо сваки дом црквом“, заиста је лијеп и веома добро утемељен у духу и учењу наше Цркве. Тако наше куће треба да су „домаће цркве“. Зашто да не? Наравно, начинити дом свој црквом и одржати вјеру живом није нимало лако. Али је свакако потребно. И ако то нијесмо урадили до данас, сада је прилика да покушамо. Истина је да сви живимо под изузетно тешким околностима и, наравно, шта год да урадимо у нашим кућама, не може да замијени цркву. Међутим, невоља појачава благодат. Зато се и не разочаравамо. Чинимо што можемо и чекамо Господа. Књига Откровења завршава се једним Господњим обећањем: „Да, долазим ускоро“, долазим брзо. И једним одговором: „Амин. Да, дођи, Господе Исусе“. Тако се завршава и Нови завјет, том молитвом. Тако се моли Црква Христова кроз вијекове. То је и наша унутрашња жеља и нада. Чекамо Господа у нашем животу, Њега чекамо у нашем свијету, чекамо га у нашем срцу. „Благодат Господа Исуса Христа са свима светима. Амин!“ (Откровење 22,21). Са благословом и много у Господу љубави, +Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај Са грчког превео: Божо Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска