Претражи Живе Речи Утехе

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је узело неколико десетина хиљада Срба и припадника других јужнословенских народа. Russia Beyond покушаће да вам приближу откуд толико велики број Југословена у револуцији и по којим критеријумима су бирали страну. Октобарска револуција, чија се стогодишњица сада обележева представља један од највећих догађаја двадесетог века. Пошто је у Русији у то време на снази био Јулијански календар, прва социјалистичка револуција у историји света остала је упамћена као октобарска, иако се по данас важећем календару одиграла 7. новембра (25. октобар по Јулијанском календару) 1917. године. Октобарска револуција представља кулминацију хаоса у који руско друштво упада након Фебруарске револуције, када је под крајње сумњивим и до данас не сасвим разјашњеним околностима, са власти збачен цар Николај Други Романов. Октобарска револуција представљала је увод у крвави Грађански рат, који је потрајао више од 5 година. Процењује се да је на обе зараћене стране погинуло преко 2,5 милиона војника, којима када се дода број страдалих од глади, немаштине и терора који су спроводиле обе зараћене стране, као и разне аутономне наоуружане групе, долази се до бројке од 10 милиона. У Октобарској револуцији и грађанском рату који је уследио, запажено учешће имали су Срби и други народи бивше Југославије. Борили се су се на обе стране, а процењује се да их је било око 40,000. Цар Николај извршио смотру српских добровољаца Октобарска револуција догодила у трећој години Великог рата. Срби из Босне и Херцеговине, Хрватске и Војводине били су војне обвезнике аустроугарске армије. Војни врх Жуто-црне монархије из разумљивих разлога мобилисане Србе уместо у борбу са војском Краљевине Србије, слао је углавном на Југозападни фронт (против Русије и Румуније) и италијанско ратиште, где им је командовао један од најбољих аустроугарских официра, фелдмаршал Светозар Боројевић, Србин са Баније. Маршал Боројевић иако се није директно борио против српске војске, био је уз генерала Стјепана Саркотића (одговорног за рушење Његошеве капеле на Ловћену), једини аустроугарски официр чија је молба за пријем у Војску Краљевине СХС 1918. године одбијена. Већина Срба у аутроугарску војску била је мобилисана против своје воље, и често су се без борбе предавали руској војсци. Од српских ратних заробљеника већ на лето 1915. формиран је Српски добровољачки одред, чију је смотру у Одеси извршио сам цар Николај Други. Процењује се да је током 1915. из Русије као подршка Србији упућено неколико хиљада добровољаца, бивших аустроугарских војника. Улазак Бугарске у рат пресеца овај коридор и српски добровољци боре се од тада заједно са Русима у Румунији и Галицији (део територије данашње Украјине). Цар Николај на смотри српских добровољаца у Одеси Број српских доборовољаца значајно је порастао након Брусиловљеве офанзиве (јун-септембар 1916), током које је аусторугарска армија претрпела фаталне губитке. Око милион аустроугарских војника избачено је из строја, а преко 400.000 су заробљени, од чега велики број су били Срби и припадници других народа бивше Југославије. Продор који је осмислио генерал Алексеј Брусилов био је најзначајнији руски војни успех у Првом светском рату. Интересантно је такође да се Брусилов, најуспешнији царски генерал у Првом светском рату, 1920. године придружио бољшевицима и у септембру месецу исте године потписао апел упућен официрима и војницима Беле армије, који је позивао на прекид грађанског рата и предлагао пуну амнестију. Тито одбио да се придружи српским добровољцима Снаге српских доборовољаца уочи Фебруарске револуције нарасле су биле на око 40,000 бораца, што је било довољно за попуну две самосталне дивизије. Ове једнинице биле су отоворене и за аустроугарске ратне заробљенике из реда осталих јужнословенских народа. У марту 1915. у руско заробљеништво пао је и каплар Јосип Броз. Он одбија могућност да се придружи српским добровољачким јединицама и бира заробљенички логор, уз принудни рад на одржавању Трансибирске железнице. Након збацивања цара Николаја, морал у двема српским добровољачким дивизијама није се разликовао много од осталих јединица руске армије. Харали су недисциплина и дезертерство, што је довело до ниховог значајног осипања. На ратне заробљенике и српске добровољце посебну пажњу су обратили бољшевици. Унутар дивизија формирани су војнички комитети - совјети, а активно су дељени и пропагандни комунистички леци на српском језику. Комунистичка агитација, с обзиром на социјалну структуру војника, преко 80% су били радници и сељаци, имала је значајног успеха. Активна комунистичка пропаганда На врхунцу Руског грађанског рата, у Царицину се 1918. године публиковао тројезични часопис „Интернационалист“, на мађарском, немачком и српском језику. Уредник овог издања био је грађанин Аустроугарске, Србин из Сомбора Лазар Вукичевић. Исте године у Москви је лични Лењинов пријатељ др Вукашин Марковић покренуо часопис на српском језику „Револуција“. Марковић је у Русију доспеo као студент медицине, узео активног учешћа у револуцији, након чега се вратио у родну Црну Гору. Тамо због револуционарне делатности долази у сукоб са законом, а из цетињског затвора бежи у Русију. Београдска Политика 1927. године пише да „после успеха кантонских бољшевичких трупа совјетска влада је послала Кинезима др Марковића за главног политичког комесара.“ Др Вукашин Марковић са Лењинове десне стране у црном капуту, Црвени трг 1918. Најпознатији Србин у Октобарској револуцији био је Алекса Дундић. О биографији легендарног хероја Руског грађанског рата пре Октобарске револуције има мало веродостојних података. Познато је само да је након заробљавања код Луцка (данашња Украјина) приступио Српској добровољачкој дивизији. Током грађанског рата борио се раме уз раме са иконама револуције Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим. Познати писац Исак Бабељ у књизи „Црвена коњица“, описује га као „Србина храбријег од свих“. Дундић гине пред сам крај рата у окршају са Пољацима код града Ровно (такође данашња Украјина). У више градова Русије данас постоје улице које носе име Алексе Дундића, укључујући Москву и Санкт Петербург. Посвећено му је неколико позоришних представа и филмова, укључујући и југословенско-совјетску коопродукцију из 1958, у којој улогу Дундића тумачи Бранко Плеша. Неки од Срба постали су касније жртве система за који су се у Октобарској револуцији борили. Један од таквих био је Владимир Ћопић, потпуковник Шпанске републиканске армије, командант 15. интернационалне бригаде „Линколн“, страдао је 1939. у Стаљиновим чисткама. Две године раније стрељан је и комдив (чин у рангу генерал-потпуковника) Данило Сердић, командант 3. коњичког корпуса Белоруског војног округа, носилац Ордена црвене заставе. Комунистички историчари после Другог светског изнели су тврдње је чак половина српских доборовољаца прешла на страну бољшевика. Те оцене су вероватно претеране и мотивисане биле дневно политичких потребама, по којима је владајући комунистички систем требало ретроактивно популаризовати. Ипак, Срби који су се борили на страни бољшевика били су услед ефикасне комунистичке агитације и пропаганде неупоредиво мотивисанији, од оних који су били на страни Беле армије и сродних групација. Југославија последња признала СССР Временом су се српске јединице интегрисале са интервенционистичким снагама Антанте које су подржавале владу адмирала Колчака. Када је формирана Влада Краљевине СХС српским јединицама је упућена званична инструкција да се потчињавају команди француског генерала Жанена. Српске једнице на страни снага контрареволуције дејствовале су на северу Русије, у Архангелску је постојао посебан српски одред. Срби су 1918. ратовали такође у Сибиру и на Далеком Истоку, заједно са Чехословачким корпусом, јединице формиране од аустроугарских заробљеника чешке и словачке националности, по сличном моделу као и српске дивизије. Српске јединице на страни контрареволуције повукле су се из Русије преко далекоистичних лука заједно са осталим снагама Антанте у другој половини 1918. Белогардејска елита у Србији. Барон Врангел седи други с лева, поред њега је митрополит Антоније Храповицки. Током Грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, градовима које су контролисали снаге контрареволуције. У Белој гарди, делу чувеног руског писца Михаила Булгакова, помиње се да су у Кијеву почетком 1919. наде противника бољшевика и Петљуриних украјинских националиста (претеча данашњих бандероваца), подгревале гласине о искрцавању српске војске у Одеси. Регуларна српска војска није дошла у помоћ контрареволуцији, али последња земља на планети која је признала СССР била је Краљевина Југославија. То је урађено тек у предвечерје Другог светског рата, 25. јуна 1940. године. Игор ДАМЈАНОВИЋ

Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/10