Претражи Живе Речи Утехе

Снимајући кадрове, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио светитељ, желећи да пружимо што више аутентичних сведочанстава о њему, каже аутор филма катихета Бранислав Илић. Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, вероучитељ Бранислав Илић, са екипом ТВ Храм, телевизије Архиепископије београдско-карловачке, снимио је документарац о великом светитељу са ових простора, његовом животу и духовном узрастању, али и свему ономе што га и данас чини живим и присутним у цркви и верном народу. О томе сведоче бројни саговорници екипе филма, од патријарха српског Порфирија, који је о свецу говорио из београдског храма посвећеног Светом Василију на Бежанијској коси, до девојчица Анастасије и Дуње, које одрастају у Острогу. Сниман током летњих месеци који су за нама, документарни филм „Свети Василије Острошки, сведок васкрсења” биће премијерно приказан вечерас на Фестивалу хришћанске културе у Зајечару. Том приликом о њему ће говорити епископ тимочки Иларион, владика стобијски Давид, доцент др Јасмина Ћирић са Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, Мира Лолић Мочевић, главна уредница ТВ Храм и аутор филма Бранислав Илић. Овај катихета за „Политику” објашњава да се идеја о документарцу родила из десет радијских емисија о Светом Василију Острошком које је урадио за црквени радио Беседа, поводом годишњице упокојења светитеља, а које су касније преточене у телевизијске емисије на ТВ Храм, да би коначно пао предлог да се сними и филм о светитељу. – Овај филм је саборно дело, многи су својим предлозима, мишљењем и сугестијама уградили себе у документарац. Снимајући кадрове за филм, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио Свети Василије. Прва тачка је било место Мркоњићи, где је светитељ рођен и где се налазе темељи његове родне куће, а у ове наше дане ту настаје женски манастир. У непосредној близини родне куће Светог Василија налази се стари храм Светог оца Николаја, који по предању постоји још од времена Светог Василија, и где је он, по веровању, и крштен. Свега неколико корака од црквице налази се гроб Ане Јовановић, мајке Светог Василија. Нажалост, није пронађен гроб његовог оца Петра. Права духовна радост за мене била је посета гробу његове мајке: исти осећај у срцу је био и крај гроба светитељеве мајке и крај ћивота Светог Василија. Ту смо, баш крај родне куће Светог Василија, имали прилику да од једног брата чујемо о целом том поднебљу, али и о једном дрвету које се зове кошћела, за које се верује да је старо више од 500 година и да је са њега светац убирао плодове – описује Бранислав Илић. Како додаје, екипа је затим снимала манастир Завалу, где је свети примио монашки чин, Тврдош, где је наставио своје служење цркви и Богу, Никшић, где је као митрополит столовао, и Острог, где се повукао и живео као прави подвижник. – Боравећи у Острогу упознали смо две девојчице, Анастасију и Дуњу, чији родитељи раде већ више деценија у манастиру Острогу. Оне имају око 14 година и, како каже Анастасија, од кад знају за себе, знају и за манастир Острог и Светог Василија. Имали смо јединствену прилику да управо крај моштију светог о њему говори професор Цетињске богословије Александар Вујовић и управник архива манастира Острога мр Раде Булајић. У самом манастиру снимили смо још неколико сведочанстава поклоника који су се те вечери нашли у светињи. Посебно су били дирљиви моменти када видите да људи с једним изразом лица улазе у манастир, у црквицу где су мошти светитеља, а потпуно другачији излазе из ње. Оно што смо уживо видели и осетили то не може да се пренесе речима. И блаженопочивши митрополит Амфилохије је говорио да се људи из Острога не враћају исти – каже катихета Бранислав Илић. У острошком скиту у Јовандолу екипи је о чувеном острошком игуману Лазару Аџићу говорио садашњи намесник Острога протосинђел Сергије, архијерејски намесник никшићки Слободан Јокић причао је о месту светог у химнографији цркве, а у светињи у коју су мошти Светог Василија два пута склањане пред Турцима, у Цетињском манастиру, о светитељу је говорио и митрополит црногорско-приморски Јоаникије. – Себи сам ставио као задатак да дам неки допринос годишњици 350 година од упокојења Светог Василија јер сам везан за тог светитеља, који је непрестано присутан у мом животу, на овај или онај начин. Најраније детињство повезујем са одласком у Острог и увек се поново враћам тој светињи, где сам био више од 20 пута. Ниједан од тих одлазака није исти. А филм је био јединствено и ново искуство у мом животу. Желели смо да представимо да је Свети Василије заиста истински сведок васкрсења. Нисам превише инсистирао на историјским подацима јер то свако може да прочита у светитељевом житију, већ је акценат стављен на аутентична сведочанства оних људи који су доживели сусрет са светитељем, оних који бораве у светињи, наших духовних пастира – напомиње Бранислав Илић. Јелена Чалија Извор: Политика

Занимљиво је знати да су сви храмови на Цетињу посвећени Рођењу Пресвете Богородице (црква Цетињског манастира, стара гробљанска црква коју називају и Влашка црква и црква на Старом цетињском гробљу – пред Капелицом), као да је и преслава или послужбица најстаријих цетињских породица Мали Госпођиндан. Раније се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан славио као слава града Цетиња. Проф. Предраг Вукић и моја маленскост прије неку години поново смо покренули питање код надлежних у Престоници Цетиње да се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан прославља као слава града, али до сада то није наишло на њихово разумијевање. У вријеме када је господар Зете Иван Црнојевић пренио сједиште Зетске митрополије у новоосновани Цетињски манастир, Цетињско поље се именовало као Подловћенски долац. Временом ће овај назив ишчезнути и замијениће га назив Цетињско поље, који ће као топоним опстати све до наших дана. Цетињско поље и Цетиње као некадашњи државни и духовни административни центар Црне Горе добило је име по ријеци Цетињи или Цетини која је у даљој старини протицала средином Цетињског поља. Први помен Цетиња у архивским изворима налазимо у Историјском архиву Котора (Списи нотара, VII, 13), у документу из 1440, у коме се између осталог каже: „Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује ….Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора.“ По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења,тј. постанка Цетиња. Када и на који начин је дворац Црнојевића уништен, науци није познато. Једини документ о његовом изгледу је занимљива гравира у Цетињском Октоиху петогласнику из 1494. године. Један од потомака најстаријих становника Цетиња и ктитора најстаријег храма Рођења Пресвете Богородице, у народу познате као „Влашка црква“., Јован-Јошо Иванишевић (син попа Филипа), секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, у народопису под насловом ,, Подловћенско Цетиње“ штампаном у часопису,, Јавор“ 1892.године пише о насељењу Цетиња (Подловћевског долца) прије доласка Ивана Црнојевића следеће: ,,Предање каже, да није био настањен Подловћевски долац у почетку XV- ог вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златиборац). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу, а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети… Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац ( како се називало данашње Цетиње) и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима. Иван се доселио на долац около 30—40 год. прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Ријечица Цетиња. као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем — те је било мало воде, као обична поточина. Више је пута Иван савјeтовао синове, да што прије подигну — ђе виде да је најзгодније мјесто — малену црквицу и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на подловћенски долац. Још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити — ако 6и умрли прије подигнућа цркве; да пазе долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем доца ; да се љубе, слушају и сложно живе ; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјеста код себе, а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својијех светиња, браниоца слободе, браниоци вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима. „Будете ли извршили моје аманете — обично Иван свршаваше савјетовање — бићете достојни зват се синовима војводе Ивана, имаћете приступа и мјесто код људи и имаћете ово првијенство, које од старине има наша кућа!“ — Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица. Синови их укопају на „Вељу Гомилу,“ ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на пВељу Гомилу,“ које је мјесто — ђе је данас Влашка црква — очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко-год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок, да су „Цетињани“ били први насељеници Подловћенског доца.Становници из окола назваше ову црквицу „Влашка“ црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда. Подловћенски долац, прозват је Цетињем по ријечици Цетињи, но пошто је она готово пресушила, и пошто је Иван-Бег- оградио манастир и дворац на увору речице Цетиња, па становници изокола и синови војводе Ивана не шћеше пошље зват Старовлашанима, но „ Цетињани,“ тако их називаху и доцнији досељеници на Цетиње, па доцније то име „Цетињани“ примише сви насељеници Подловћенског доца.“ Јован-Јошо Иванишевић даље пише да су од четворице синова војводе Ивана Боројева ( који је био Србин са Златибора,из мјеста које се као топоним назива Стари Влах- као и читава област која се простире од Златибора до ријеке Ибар) и жене му Јелице (која је била Српкиња из мјеста Рача код Крагујевца) настали потомци са презименима: Иванишевићи (на Цетињу, Београду, Петровом селу у Шумадији, Мостару и Попову у Херцеговини), Ивановићи(на Цетињу и у Бјелицама), Вушуровићи (на Цетињу и у Бјелицама), Драгославићи( од њих Шабани на Љуботињу), Дапчевићи (са Врањине и из Мркојевића), Бошковићи(са Цетиња) и Мариновићи (у Грбљу, Котору и Трсту). Од Иванишевића воде поријекло: Иваниши у Будви, Иванчићи на Корчули, Радуловићи у Жупи Никшићкој, Радуловићи у Гацку и Попову у Херцеговини, Љепаве у Херцеговини, Мачуге у Херцеговини, Главати у Херцеговини и Перашиновићи у Кладову. Боројевића од којих је војвода Иван Боројев има и данас на Златибору и Ужицама. Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци. Знаменити српски етнограф др Јован Ердељановић послије дугогодишњих научних истраживања у волуминозној студији „Стара Црна Гора“( Београд, 1926, ст.126), само потврђује писање Јована-Јоша Иванишевића из 1892.г, и закључује сљедећа: „Предање о досељењу Ивана Боројева из Старог Влаха и о томе, да су његови синови подигли послије названу Влашку Цркву, врло поуздано, јер је засвједочено са разних страна (као што смо показали)“ Као што пише Јован-Јошо Иванишевић црква је неколико пута преправљана, док најзад, средином 19. вијека, није добила данашњи изглед. У прилог томе говори и натпис уклесан изнад улазних врата: ,,ХРАМ ОВИ РОЖДЕСТВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ САГРАДИШЕ ДОЊОКРАЈЦИ ПРВИ ПУТ 1450. ГОДИНЕ – ПОСЉЕ ПРЕПРАВЉАЊЕГА ТРИ ПУТА ПОСЉЕДНИ ПУТ ПОДИГОШЕГА ОВАКО 1864. ГОДИНЕ“. Данашњи облик храма Рођења Пресвете Богородице (Влашке цркве), датира из 1864. године. Те године је проширена и „изнова у клак ограђена“. Око цркве је била некропола са стећцима, који су том приликом уграђени у њене зидове. То је једнобродна црква, са звоником ,,на преслицу“, олтарском апсидом на истоку и порталом на западној страни. Ентеријер украшава диван иконостас, који је 1878. године урадио Василије Ђиновски, иконописац из Македоније, који је сликарску вјештину изучио у Русији Храм Рођења Пресвете Богородице има свакако једну од најоригиналнијих ограда у свијету: око њене авлије је крајем 19. вијека подигнута симболична ограда од 1544 пушчаних цијеви које су Црногорци заплијенили од Турака у ратовима 1858 и 1876-1878. године. Када су, 1896. године Руси поклонили велику пошиљку од 30.000 пушака (острагуша, или московки), дошло се на оригиналну идеју да се потребна количина трофејних пушака издвоји и да се од њихових цијеви сагради ограда око Влашке цркве. Ова идеја је реализована 1897. године. Цијеви су распоређене у 98 поља, између исто толико стубова. У врхове цијеви, постављени су метални шиљци у виду копља. У посљедњој деценији 19. вијека забрањено је сахрањивање испред ове цркве, како би се она претворила у својеврстан споменик културе. Гробље је нивелисано или конзервирано. Један број гробница је очуван, и то оних у којима су сахрањене значајне личности црногорске прошлости, као што су: митрополити Иларион Рогановић и Висарион Љубиша, ректор Богословије на Цетињу-протојереј Станко Ивановић, кнез Грујица Лопичић, Јован Павловић – први министар просвјете и црквених дјела, Илија Беара, директор Цетињске гимназије, командир Зрно Поповић, капетан Трипко Грубачић, ађутант књаза Данила Марко Ј. Бјеладиновић, Сула Радов Радуловић – народни мудрац и др. Занимљиво је напоменути да су у храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27. октобра 1860. године вјенчани књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, кћерка катунског војводе Петра Стевановог Вукотића, а да је поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара. Извор: Митрополија црногорско-приморска

ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Радио Светигора