Претражи Живе Речи Утехе

Када је био сучен са задатком да ликвидира Јевреје у Европи, Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler), вођа Одбрамбених снага (Schutzstaffel, SS) Националсоцијалистичке немачке радничке партије (NSDAP), заузео је „херојски“ став да „Неко мора да обави тај прљави посао и зато хајде да то обавимо!“ Лако је учинити нешто племенито за своју земљу, чак и када то подразумева да за њу жртвујемо властити живот – много је теже починити злочин зарад своје земље. У књизи Ајхман у Јерусалиму Хана Арент (Hannah Arendt) је конкретно и тачно описала обрт који су нацистички џелати начинили како би били у стању да поднесу страховита злодела која су извршили. Већина њих није била „напросто“ зла – они су били савршено свесни да чине ствари које доносе понижење, патњу и смрт њиховим жртвама. За нацистичке убице, излаз из овог шкрипца састојао се у томе да су „уместо да кажу: „Какве смо страшне ствари учинили људима!“, те исте убице биле у стању да кажу: „Какве смо страшне ствари морали да гледамо док смо извршавали своје дужности, какав је тежак задатак лежао на нашим плећима!“[1] На тај начин они су били у стању да изокрену наглавачке логику одолевања искушењу: искушење коме је требало одолети било је управо искушење да се подлегне елементарном сажаљењу и саосећању у погледу људске патње. Њихово „етичко“ настојање било је усмерено на задатак одолевања овом искушењу да не понижавају, муче и убијају. То што кршим спонтане етичке инстинкте сажаљења и саосећања постаје доказ моје етичке величине: да бих извршио своју дужност, спреман сам да преузмем тешко бреме наношења бола другима. Истоветна перверзна логика на делу је и када је реч о данашњем верском фундаментализму. Када је, рано ујутро 2. новембра 2004. године, исламистички екстремиста Мохамед Бујери (Mohammed Bouyeri) с осам хитаца из пиштоља убио холандског творца документарних филмова Теа ван Гога (Theo van Gogh) у Амстердаму, за нож који је потом зарио у ван Гогове груди – након што је претходно другим ножем покушао да му одсече главу – прикачио је једно писмо упућено својој пријатељици Ајан Хирси Али (Ayaan Hirsi Ali), чланици холандског Парламента сомалијског порекла, познатој по својој жестокој борби за права муслиманки. Што се тиче споменутог писма, ако је икада постојао неки документ који бисмо могли оквалификовати као „фундаменталистички“, онда је то ово писмо. Оно почиње уобичајеном реторичком стратегијом приписивања терора противнику: „Још од вашег првог појављивања у политичкој арени Холандије, ви се непрекидно бавите критиком муслимана и својим изјавама тероришете ислам.“ Према Бујеријевом гледишту, Хирси Али – а не он – спада у „фундаменталисте-невернике“, и када се боримо против ње, онда се боримо против фундаменталистичког терора. Бујеријево писмо показује како је садистички став према другој особи, који рађа у њој патњу и језу, могућ тек пошто садистички субјект учини себе инструментом-објектом воље другог. Размотримо детаљније кључни део писма који скреће пажњу на смрт као врхунац људског живота: „Само је једно извесно у целом нашем животу, а то је да свему дође крај. Дете које долази на овај свет и испуњава космос својим првим плачем при рођењу напустиће напослетку овај свет у самртном хропцу. Влат траве која израња из земље, влат коју милује Сунце а храни киша која пада, најзад ће иструлити у прах и нестати. Смрт, госпођо Хирси Али, заједничка је свему што постоји. Ни ви ни ја ни остатак читавог створеног света не можемо променити ову истину. Доћи ће Дан када једна душа неће бити у стању да помогне другој души. Биће то Дан страшних мучења и непреболних пострадања која ће ићи руку под руку с ужасним крицима који ће се зачути из груди неправедника: крицима, госпођо Хирси Али, од којих се јежи цело тело и од којих се диже коса на глави. Изгледаће као да су људи пијани од страха иако, заправо, нису пијани. На тај Велики Дан свет ће бити испуњен страхом.“ Овде је, наравно, од пресудне важности прелаз с првог на други пасус дêла писма који смо управо цитирали: прелаз с уобичајене овештале фразе да све пролази и нестаје а да све што живи на крају умире, на много „натегнутију“, у правом смислу апокалиптичку, идеју о том тренутку смрти као тренутку истине, тренутку у коме се свако биће суочава с властитом истином, у коме је одвојено од свих с којима је било повезано, у коме је лишено могућности било какве узајамне подршке, тренутку у коме се потпуно сâмо суочава с беспоштедним судом свога Творца – зато се Бујеријево писмо и наставља цитирањем описа Судњег дана какав налазимо у Кур’ану: „На тај Дан човек ће од брата свога побећи,/ и од мајке своје и од оца свога/ и од драге своје и од деце своје./ Тога Дана ће се сваки човек само о себи бринути./ Нека лица биће тога Дана блистава,/ насмејана, радосна,/ а на неким лицима тога Дана биће прашина./ Тама ће их прекривати./ То ће развратни неверници бити.“ (Кур’ан, 80: 34–42) Потом следи кључни део писма, инсценација главног сучељавања: „Наравно да ви, као екстремисткиња-неверница, не верујете у овај призор описан у Кур’ану. За вас, то је само један драмски исечак из Књиге који је, попут многих других, тек плод маште. Па ипак, госпођо Хирси Али, кладим се у живот да ћете се презнојавати од страха док ово будете читали. Ви, као фундаменталисткиња-неверница, наравно да не верујете у постојање Свевишњег, Величанственог који управља целокупном васионом. Ви не верујете да ваше срце, којим се одричете истине, мора тог Свевишњег замолити да му допусти сваки откуцај. Ви не верујете ни да је ваш језик, којим поричете Вођство и Путоказ Свевишњег, потчињен Његовим законима. Ви не верујете да (и вама) овај Свевишњи, Величанствени дарује живот и Смрт. А ако збиља верујете у све ово, онда вам следећи позив који вам упућујем неће представљати баш никакав проблем. Овим писмом стављам вас пред изазов да докажете да сте у праву. Не треба вам пуно труда да бисте то учинили, госпођо Хирси Али: пожелите смрт ако сте истински убеђени да сте у праву. Ако не прихватите овај изазов, знајте да вас је Господар мој, Најузвишенији, раскринкао као лажљивицу. „Ако смрт желите, онда сте истинољубиви.“ Али они рђави „никада смрт зажелети неће, због гнусобā које чине! А Алах добро зна невернике и оне који шире лажи!“ (Кур’ан, 2: 94–5) Како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама, пожелећу ово уместо вас: Господару, подари нам смрт како би нас усрећио мучеништвом.“ (Курзив СЖ) Сваки од ова три пасуса представља реторички бисер. У првом пасусу, реч је о непосредном скоку са страха који ћемо сви, као људска бића, искусити када се у тренутку смрти суочимо с Божјим коначним судом, на страх који ће особа којој је ово писмо управо и упућено, дакле Хирси Али, осетити док га буде читала. Овај кратки спој између страха узрокованог непосредним сучељавањем с Богом у оном тренутку истине, и страха који се овде и сада рађа читањем тог писма, заштитни је знак перверзије: потпуно основан страх Хирси Али да ће бити убијена, страх изазван Бујеријевим писмом, претворен је у отеловљење страха који ће, како се очекује, смртно људско биће осетити када се сучели с божанским погледом. Бисер у другом пасусу је сасвим конкретан пример који је искоришћен како би се приказала Божја свемоћ: није реч само о томе да Хирси Али не верује у Бога – она би морала да верује у то да чак и сâмим њеним клеветањем Бога (језиком којим то чини) управља такође Божја воља. Најлепши бисер скривен је у трећем, последњем пасусу, у начину на који је изложен предлог упућен Хирси Али: реч је о гнусном наметању (не само спремности да се умре, већ) жеље да се умре као доказу сопствене истинољубивости. Овде се суочавамо с готово неприметним прелазом који имплицира да је на делу перверзна логика: прелазом с Бујеријеве спремности да умре за истину ка његовој спремности да умре као непосредном доказу његове истинољубивости. Не само да се он због тога не боји смрти, већ горљиво жели да умре: са става „Ако си истинољубив, онда се не бојиш смрти“ первертит прелази на став „Ако желиш смрт, онда си истинољубив“. Овај трећи пасус завршава се невероватним присвајањем жеље друге особе: „Пожелећу ово уместо вас“. Бујеријево елементарно расуђивање је јасно и конзистентно у свој својој очигледној некохерентности: он ће учинити оно што мора да учини „како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама“. Шта ово може да значи? Зар то не значи да он, тиме што жели смрт, чини управо оно што је желео да спречи? Зар он не прихвата исто оно (жељу за смрћу) што и њој жели (он жели да она умре)? У писму се не доводе у питање лажна веровања саме Хирси Али: пре бисмо рекли да је Бујери оптужује за то што она заправо не верује у оно што тврди да верује (у своје секуларне клевете), он је оптужује за то што јој недостаје оно што се назива „храброшћу да се непоколебљиво следе сопствена убеђења“: „Ако заиста верујете у оно у шта тврдите да верујете, онда прихватите мој позив – пожелите да умрете!“ То нас доводи до Лакановог приказа первертита: первертит премешта расцеп на Другог. Хирси Али је расцепљен субјект, неконзистентан унутар себе, субјект коме недостаје храброст да непопустљиво следи властита уверења. Како би избегао да буде уловљен у такав расцеп, аутор писма ће прихватити жељу за смрћу и преузеће на себе оно у шта је Хирси Али требало да верује. Стога, сама завршница писма не би ни требало да нас изненади: „Ова борба која је букнула другачија је од оних претходних. Њу су отпочели фундаменталисти-неверници а окончаће је истински верници. Неће бити милости за неправеднике: против таквих биће само подигнут мач. Неће бити расправа, ни демонстрација, ни петиција: само ће смрт раздвојити Истину од Лажи.“ Никакво место није остављено за симболичко посредовање, за аргументацију, просуђивање и закључивање, прокламације, чак ни за држање проповеди – оно једино што раздваја Истину од Лажи је смрт, спремност и жеља истинољубивог субјекта да умре. Није ни чудо што је Мишел Фуко био очаран исламистичким политичким мучеништвом. У њему је он уочио обрисе једног „режима истине“ који се разликује од оног западњачког по томе што у њему кључни показатељ истине није чињенична тачност, нити конзистентност у просуђивању и закључивању, или искреност наших исказа, већ спремност да се умре.[2] Покојни папа Јован Павле Други пропагирао је католичку „културу Живота“ као једину наду против данашње нихилистичке „културе смрти“ која се испољава кроз разуздани хедонизам, абортусе, наркоманију и слепо ослањање на научно-технолошки развој. Верски фундаментализам (не само муслимански већ и хришћански) суочава нас с једном другом патолошком „културом смрти“ која је много ближа самој сржи религиозног искуства него што су то верници уопште и спремни да признају. Питање на које бисмо овде требали да одговоримо гласи: шта, дакле, первертит уистину промашује у свом настојању да потпуно раздвоји Истину од Лажи? Наравно, одговор је: он промашује истину саме лажи, истину која се изриче у самом чину лагања и кроз сâм тај чин. Парадоксално, первертитова лажност почива у самој његовој безусловној везаности за истину, у његовом одбијању да одјек(ивање) истине зачује у лажи. Извор: Теологија.нет