Претражи Живе Речи Утехе

Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон Јутрос сам добио електронску поруку од Рајанера са мерама предострожности које су увели поводом короне. Оне не само да не делују умирујуће, већ наговештавају да ће летење авионом постати још кукавнија работа него до сад. Поврх свих уобичајених недостојности – стешњености и бесконачног чекања по бездушним аеродромима – сад ће свако још морати носити и маску током лета. Оно што је и иначе било „сачувај Боже“ ће изгледа постати двоструко горе. Могуће да ћемо, због смањене потражње, за то задовољство морати плаћати више… „Социјално дистанцирање?“ У економској класи? Тешко. Летети авионом требало је да буде вид слободе. Да на неколико дана одемо негде где има сунца. Да побегнемо у друге светове, проширимо видике. Е па ако је ово та слобода, носите се с њом… Али шта ћемо с оним увреженим мишљењем да се путовањима, а нарочито авионским, шире видици – да је путовање неодвојиво од образовања, прилика да се доживе нове културе, искуси другачија храна и чују страни језици, начин да човек почне ценити увид да се о стварима може размишљати и на други начин, не само на свој? Пре него се почело путовати авионом, такви доживљаји били су повластица богатих, кад би ишли на своје велике обиласке и крстарења. Појефтињење авионских летова све је демократизовало. И тако је, за многе људе, свет постао већи. Ширење видика као једна од страна путовања у својој основи је морално. Што рекао Марк Твен: „Путовање разара предрасуде, затуцаност, ускогрудост, и многим нашим људима потребно је већ само због тог. Ширина, целовитост, милосрдност спрам људи и ствари не могу се стећи вегетирањем у једном кутку земаљске кугле цео живот.“ Проблем је што је Твен умро 1910, а први комерцијални лет уследио тек четири године потом. И што путовање авионом углавном није испунило моралну мисију коју му он приписује – пре ће бити да је учинило управо супротно. Парадоксално, људи често путују да би доживели нешто друкчије, али, управо путујући, стварају једноличност. Што више путујемо, аутентичне разлике све се више бришу. Осим тога, мештани знају да туристи не иду код људи с аутентичним ставом, већ код оних који им се приказују онако како ови очекују. Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон. Наравно, ово о чему пишем делом је израз несклоности глобализацији, чија је претходница била комерцијализација авионског саобраћаја. Томас Фридман, назови-пророк глобализације, написао је 2005. књигу Свет је раван: кратка историја XXI века. У његовом поравнатом свету слободног тржишта оно по чему се људи разликују и што их раздваја постајало би све безначајније. Снага националних држава узмиче, док глобална трговина на послетку не сруши све препреке својој хегемонији. Цена за тај равни свет глобалне трговине је хомогенизација културе. Све постаје исто. Али постоји и дубљи, скоро духовни проблем са филозофијом „путовање по свету као израз слободе“ као саставним делом дражи комерцијалног путовања авионом. „Седи у својој келији и она ће те научити свему“, саветовао је један од најчувенијих пустињских светих отаца из четвртог века, Мојсије Мурин. Остати где јеси је начин да се човек суочи с властитим демонима и да им се супротстави. Према том предању, за оне који стално јуре за новим доживљајима сматра се да тиме беже од онога с чим би требало да се суоче. Ако сте незадовољни својим животом, вероватно ћете то бити где год да сте; ако се лоше опходите према људима, тако ћете радити и у Кини и у Шкотској; ако сте цинични, нов призор кроз авионско окно ту ништа неће променити. Проблем кад путујете је што водите себе са собом. У монашком предању, остати где јесте не значи ограничити или везати се. То је позив на ослобођење – да истражите где сте и ко сте. У добу кад „негде друго“ увек делује као одговор, потребно је обновити и повратити жељу за смирењем на једном месту. Можда све ово делује мало сувише апстрактно. Многи људи – ту спада и моја породица – раздвојени су великим даљинама. Моја деца могу видети своје деке и баке само ако путују авионом. Ништа никад није онако једноставно како бисмо желели. Али потреба да се позабавимо својом општом несмиреношћу је нешто друго. Џајлс Фрејзер (Giles Fraser, 1964) је новинар и англистички свештеник, старешина цркве Свете Марије у Њуингтону у јужном Лондону https://stanjestvari.com/2020/05/18/putovanje-suzava-vidike