Претражи Живе Речи Утехе

Како је Крушевац за четири дана трајања Фестивала православног филма постао јединствено место на свету на којем је отворен дијалог не само између аутора филмских остварења и публике, већ и онај важнији, на унутрашњем плану. Тема дубоко сакрална: На којој тачки се сусрећу човек и Бог? Фестивал православног филма који се традиционално, четврту годину заредом, одржан у Крушевцу, учинио је, чини се, више по питању недоумица савременог човека него ли што је то пошло за руком свеукупној филмској понуди у овој 2018. години. За четири дана трајања фестивала, филмови из Украјине, Белорусије, Русије, Казахстана, САД, Енглеске, Аустралије, Републике Српске и Србије без обзира на изабрану тему и форму, кандидовали су велику тему: Да ли су и у којој мери у криву они који су поверовали да се се може живети само од хлеба? На плану унутрашње комуникације отворен је озбиљан дијалог. Стављајући личност у први план, филмови приказани на овом фестивалу захтевали су од својих јунака, а посредно и од публике да се загледедају у суштину бивствовања и изаберу пут између борбе и посрнућа, делатног милосрђа и нихилизма, живота и смрти. Изазов за савременог неверујућег човека, потврда исправности својих начела за оне који никада нису одустали од хришћанских порука. Играни и документарни филмови имали су заједничку пропозицију: одгонетање смисла снаге духа и промишљање о томе када почиње посрнуће човека. У појединим играним филмовима обрађене су библијске теме, али и у онима у којима нису, драме људског живота попримале су библијске размере захтевајући од јунака да усмере поглед ка небу. Живи су морали да одговоре на питање шта је живот. Нека од остварења из корпуса документарних филмова своје јунаке стваљали су у историјску раван, у ковитлац догађаја који су имали довољно снаге, попут октобарске револуције која ће сахранити последњу православну монархију, да промене свет. Неки су пак, попут француског филма о Косову својеврсно сведочанство о страдању једног народа чија драма је како је то Андрић рекао почела на Косову пољу. Неки, пак, су суочавали човека са природом и захтевали од њега да пронађе и кроз њу спозна смисао. Изазов и тежак задатак за чланове жирија који су морали да направе избор и прогласе најбоље. Након марљивог рада и вишедневног већања проглашени су и победници којима су у здању Крушевачког музеја уручене награде, диптиси наших светиеља. Диптихом са иконом Светог Саве гласовима публике награђен је филм "Са подножја брда", у режији Јане Пољаруш, Тамаре Цоцорије и Константина Кутеева. Исти филм жири је оценио као најбољи у категорији играног филма те је Тамара Цуцорија у Русију понела још један, диптих са иконом св. Николаја Чудотворца. За најбољи документарни филм проглашено је француско остварење редитеља Арно Гујона " Косово: хришћанство у опасности“ које је овенчано наградом, диптихом са иконом Василија Острошког. Гран при Фестивала припао је филмском остварењу " Сведоци љубави" редитељке Наталије Гугујеве, Рускиње награђен диптихом са иконом Светог Кнеза Лазара. Град Крушевац и Културни центар доделили су и Захвалнице украјинском ТВ каналу " Интер" и режисерима филма "Бомбе од којих је плануо свет", Ани Безљуднаји и Антону Никитину. Захвалницу је доделила и Међуокружна организација слепих и то режисеру Владимиру Тјуљкину за филм "13 километара". Након четири дана трајања фестивала који се одржао под покровитељством Града Крушевца а у организацији Епархије крушевачке, "Вифсаида" и Културног центра, гледаоци, учесници и жири окупљени у некадашњој престоници Србије могли су да закључе једно: исте духовне вредности, византијска естетика и јединствен цивилизацијски, вредносни модел православних народа непроменљива је кроз векове константа без обзира на националне варијетете. Како другачије разумети образложење које је за најбољи документарни филм срочила и на српском прочитала Рускиња која о Косову, успоставиће се, не зна ништа мање од Срба који памте како је један Милан Ковачевић сахранио сина погинулог у Балканским ратовима: „Реци Лазару да смо осветили Косово“. Значај нашег Косова разумеју православни народи, у истој мери у којој несрећа не зна за националност како је одушевљење публике објаснила ауторка награђеног филма који приказује животни пут руског параолимпијца. Као мало сведочанство и потврду реченог, у наставку ћемо пренети и цело образложење Олге Поповe Пле из Русије. „Часни оци, поштовани гости и драги пријатељи, Нећу дужити са мојим импресијама овим местом и људима какве само у овој земљи, нама толико блиској, може срести један Рус, једна Рускиња. Мислим да сама чињеница да се овај фестивал одржава са таквим успехом говори више и речитије од мојих утисака. Прећи ћу на важнији део који многи са великим очекивањем прижељкују да чују. То је име победника у конкуренцији за најбољи документарни филм приказан на овом фестивалу. Избор је био велики, задатак пред нама нимало лак. Ипак нешто је морало превагнути. Наш фаворит, победник, најбољи документарни филм који смо одабрали је француско остварење Арно Гујона. Мислим да није потребно посебно представљати овог човека. Прича о њему, његовој неуморној и марљивој мисији, његовој назарећанској посвећености српским страдалницима која га је са једног краја Француске одвела на српско Косово и тамо га оставила да сведочи, суживоти и помаже, позната је и изван Србије. Нешто мање познат је детаљ да је Арно видео у Грацаници баш оно сто су духовним видом гледали Срби расути по васељени, пре и после Балканских ратова, кроз векове, поразе, победе и сеобе. Видео је у фрескама ,биће, ковитлац векова, матицу постојања, код, уточисте, колевку, пређу... Тамо је, биће, препознао и примио православље. И од када су звона звонила на цркви Нотр Дам у Паризу у част витешке борбе одигране 28. јуна 1389. до сада, глас о косовском, куликовом пољу носио се и преноси по свету. Сада га преноси Гујон. Отуда, због његове мисије, његовог чвања српског зрна соли, због несебичности ипроношења гласа о малом али несаломивом народу чија је света земља испод земље са моштима њихових краљева, ова награда иде Арноу Гујону. Честитам“. Образложење вредно пажње. Фестивал православног филма је завршен, али теме које покренуо извесно је да ће наставити свој живот у сваком од нас. До следећег фестивала. Догодине у Крушевцу! Наташа Јовановић епархија крушевачка View full Странице

Други међународни филмски студентски фестивал - НАОС Универзитет у Београду - Православни богословски факултет 5 - 8. фебруар 2018. Најновије вести о Другом међународном филмском студентском фестивалу - НАОС при Православном богословском факултету Универзитета у Београду можете пронаћи на следећим линковима: Официјални сајт - www.naosfest.com Facebook - https://www.facebook.com/naosfest/ Twitter - https://twitter.com/naos_festival Instagram - https://www.instagram.com/naosstudentfilmfestival/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Изузетно је мало српских филмских аутора који су се, макар и имплицитно, дотицали религијске тематике, а о представљању хришћанског духовног, поготово црквеног, искуства да не говоримо. Ђорђе Кадијевић (1933) је један од ретких чије филмско сведочење у егзистенцијалном искуству човека несумњиво поседује на само философске или уопштено „духовне“, већ и неспорно религијске, чак конкретно хришћанске, конотације. Такође, Кадијевић је своје естетичке принципе мотивисао у првом реду могућностима филма да на јединствен начин сведочи о ономе што је он назвао трансценденцијом. Ово потврђује и недавно објављена књига разговора, „Више од истине: Кадијевић о Кадијевићу“ (Орфелин, Нови Сад, 2017), које је са овим редитељем водио теоретичар књижевности и филма Дејан Огњановић. Овај редитељ, широј публици најпознатији по телевизијском филму „Лептирица“ и серији „Вук Караџић“, о себи говори као о „религијски заинтересованом“ човеку и уметнику, који није „религиозан у правом смислу речи“ и „има аверзију према конфесијама“, али није ни атеиста, јер „атеиста је загрижен човек који тврди како бога (у књизи написано малим почетним словом - прим. В. К.) нема“. Кадијевић сопствени однос према животу, дефинисан тешким ратним и поратним искуством, одређује недостатком „поверења у живот као нешто што је загарантовано“, објашњавајући: „Ја сам схватио да сам зрно на ветру и да висим на длаци, и да је то живот у ствари. Да је живот једно стално избегавање смрти“. Овакав доживљај пролазности и коначности живота код њега је изградио један трајан сензибилитет „презирања разлике између живота и смрти, среће и несреће, добра и зла“, али који се, видимо, није развио у одрицање од стваралаштва или морални релативизам, већ у особен „животни“ и уметнички етос љубави, солидарности и стваралаштва. Иако „не зна да ли постоји бог“, Кадијевић свакако зна „да се и поред свега може волети, и да постоји љубав“, која је „јача од свега“: „И у том смислу је Свети Павле био у праву када је рекао ‘Велика је вера, али већа од вере је - љубав’. То је остало у мени и то је моје једино богатство. Нико у мени није убио љубав, ничим.“ Поред негативног одређења свог животног вјерују, Кадијевић у књизи даје и једно, условно речено, позитивно: „Људи су бића краткорочна, угрожена са свих страна, споља и изнутра, и баш зато што су коначна, што имају само један живот, и само једну шансу да у том животу буду срећни или несрећни, онолико колико је то могуће, нарочито када је срећа у питању, најнормалније понашање је солидарност: значи, узајамно помагање и потискивање зла које је свуда око нас.“ Ми, према Кадијевићу, „живимо у једном туђем свету у који смо бачени“, док „наш, људски свет“ носимо „само у себи, и то као велику илузију, као мотив егзистенцијалне носталгије, као један сан“. Али, „уместо узајамне солидарности, братимљења и онога чему нас је Христ учио, љубави једних према другима, уместо једнакости и братства у злој судбини у чије шаке смо убачени, ми имамо ту ситуацију узајамног сукобљавања и поспешивања ефикасности зла“, што говори „да је човек на неки начин недовршено биће, коме фали једна греда у глави да би схватило пре свега себе а затим и другог“. Стога, све што људи раде, „подразумевајући и уметност, јесте покушај да превазиђу то жалосно искуство непоразума“. Окружени непријатељским светом смрти, „све што дотакнемо је мртво, и свака трунка живота је тако чудна, неочекивана, краткотрајна и беспомоћна у тренутку док траје“. Али, уместо да будемо „дирнути тиме и да те искре живота „подржимо колико је могуће“, ми „толико радимо на томе да се придружимо свему другом што уништава живот и сваки смисао битисања“. Кадијевић своје опредељење за уметност и стваралаштво објашњава управо оваквом запитаношћу о смислу живота и постојања: „Ја, суочен за безизгледношћу такве ситуације, не наседам ни на какву наду, али морам да признам да је моје бављење уметношћу у ствари покушај избављења“, које се састоји у борби против такве егзистенцијалне безизгледности, „јер не желим да својим делањем у животу допринесем том хаосу у којем јесмо“. Уметност може бити средство борбе против самоуништавајућег универзалног система агресивности и репресије, које нема корене само у овим или оним идеолошким претпоставкама, већ у самој, у основи смртној, природи света у ком живимо. Ни овде се Кадијевић не ограничава само „негативним“ објашњењем своје мотивације да се бави уметношћу и, још конкретније, филмом. Филм за њега има моћ да обухвати „тоталитет појма човека као бића“. Он има способност да реалност ослободи „терета прозаичности и тривијалности“, да „ослободи бивство тог терета и претвори га у нешто тако божантвено да то постаје сакрално, свето“. Највише што уметност може да учини јесте да неком промени живот, али не у смислу промене „стварности у животу једног човека“, попут друштвене стварности и политичког уређења, већ ступањем у „подручје трансенденције“. Уметничко дело је само оно које садржи у себи „елементе транценденције“, што се постиже „одступањем од мерљиве стварности, од свега што је речима изразиво“, превазилажењем „ноторне збиље“ и „надилажењем сваке искуствености“, у „нешто што је више од истине“. Према томе, прецизира Кадијевић, у равни мистичног реализма једног Достојевског, „трансценденција је моћ надилажења онога што је искуствено и везано искључиво за објективност, за феномен егзактне извесности до које можемо доћи“. Дело, као и речи Ђорђа Кадијевића изречене у књизи „Више од истине“, дубоко су и убедљиво сведочанство о палости света, али и могућности љубави и солидарности у том и таквом свету, у чему велику улогу може да има целокупно људско стваралаштво, а посебно уметност. Ова обимна и одлично структурисана књига је стога незаобилазно штиво не само за оне заинтересоване за филм и уметност, него и за темељна питања смисла. View full Странице