Претражи Живе Речи Утехе

Данас више нема музичких хероја. Постоје само музичке звезде, створене с унапред предвиђеним роком трајања, које потом смењују нове, налик на телефоне који треба да се покваре након одређеног времена да бисмо набавили нове, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ професор Зоран Пауновић. „Доба хероја“ наслов је нове књиге есеја Зорана Пауновића (у издању „Геопоетике“), посвећене последњем добу невиности, у којем су песници и пророци попут Боба Дилана, Леонарда Коена, „Битлса“, „Ролингстонса“, Луа Рида, Џимија Хендрикса и многих других славили живот и слободу, пре свега — слободу духа. Данас у првим деценијама 20. и 21. века, када се осврнемо на златно време рокенрола, на трагање за новим уметничким формама и изразима, увиђамо колико нам је мало од те слободе остало. „Хероји о којима пишем били су плод друштва и времена у којем су стасали, али су, истовремено, стварали неко време које ће доћи после њих. Један од њих, Вилијем Блејк, био је по много чему родоначелник многих супкултурних идеја друге половине 20. века. То је песник који у своје време не да није био схваћен него није био ни читан, сматрали су га занимљивом, али поремећеном особом. Тек у другој половини 20. века постало је јасно колико је његова поетска мисао далекосежна и колико су његове идеје плодне, нарочито у Америци, пре свега међу песницима бит културе, а потом и у популарној музици преко Џима Морисона и других његових следбеника“, прича наш саговорник. Већ у првом есеју, под називом „Вилијам Блејк — дух који хода“, говорите о његовим „вратима перцепције“, која се, потом, попут лајтмотива провлаче кроз готово све есеје. Сви рок ствараоци су на неки начин били заинтригирани тим „вратима перцепције“. Због чега? — „Врата перцепције“ су, заправо, врата субјективне спознаје, оно место на којем човек почиње да упознаје самог себе и да проналази разлоге за побуну и путеве успешног остваривања те побуне. Блејкова идеја о „вратима перцепције“ значи пре свега то да су велике истине за којима трагамо скривене у нама самима, а не у свету око нас. Ствараоци о којима пишем овде, музичари и многи други, управо су се бавили откључавањем, а нажалост, и проваљивањем тих врата перцепције, понекад крајње буквално, средствима која су њима самима највише шкодила. Једна од кључних тема у овој књизи јесте слобода. Када се есеји читају као збирка, долазимо до тога да је идеја свих ових песника, рок стваралаца, све време била достизање слободе. — Да, поред синтагме „врата перцепције“, ту је и синтагма „фантом слободе“. То је идеја о томе да слобода може постојати само као стање свести, да слобода није никакво питање окружења, услова у којима живимо, ограничења која нам намеће средина, већ да је слобода нешто што носимо у себи. О слободи говорите и пишући о легендарном фестивалу Вудсток, односно о томе како су „деца цвећа“ добила толико прижељкивану слободу, али под условом да је „конзумирају“ тамо и тада, а да се онда смире. — То је тренутак у којем је култура, као нешто што је по својој природи субверзивно, нешто што угрожава систем, постала део система, постала мејнстрим. Оног тренутка када сте комерцијализовали културу ви сте јој уништили душу. Тог тренутка појављује се мноштво барјактара супкултуре који су спремни да за одређену цену продају све своје идеале. Тако од нечег што је револуционарно супкултура постаје, ако не контрареволуционарно, онда макар пацификовано. Деловало је у том тренутку да је више него икада раније могуће остварити један велики сан. Ипак, управо начин на који се све на Вудстоку одиграло, начин на који су људи прво приграбили своју слободу и потом је тако брзо потрошили, заситили се њоме и ускочили у одела с краватама, означио је потпуно несвесно одрицање те генерације од сопствених идеала. Како је, заправо, дошло до тога, до тог великог покрета који се тако брзо угасио и изродио све ово што имамо данас? — Шездесете године биле су можда и најбоље године у историји цивилизације. Након Другог светског рата једно време су владали песимизам и страх. Педесетих година то је било веома изражено, а онда је одједном, шездесетих, постало очигледно да је могуће приграбити много више слободе, да је свет отворен и да нуди обиље могућности, да нови уметнички израз представљен у рокенролу отвара неслућено стваралачко поље. Све је то допринело стварању идеје коју Морисон изражава у свом чувеном стиху „Ми желимо свет и желимо га сада“. Свест о могућности да је све доступно била је покретачка снага те генерације и огромне креативности унутар рокенрола, у то време још младе уметности чије изражајне могућности нису биле ни изблиза потрошене. Најкреативнија епоха рокенрола била је између 1965. и 1975. године. Тада су се појавиле неке од кључних плоча, не само у историји рокенрола него и у историји музике. Након тога наступило је време исцрпљености, музика више није могла да буде креативна и нова, почела је постепено да се претвара у нешто што је тек декор. Једна од кључних фигура о којима пишете је Боб Дилан, музичар који је од фолк певача из Минесоте прешао пут до једног од највећих и најутицајнијих рокенрол стваралаца. У два од три есеја о њему говорите као о потенцијалном добитнику Нобелове награде за књижевност. Ти есеји писани су годинама пре него што му је додељено ово признање, а Ви напомињете да га оно неће учинити ни мањим ни већим човеком него што јесте. Дакле, нобеловац Дилан Вас није изненадио? — Нисам имао дојаву из Нобеловог комитета да ће Дилан добити награду, али некако ми се чинило да је он уметник, који не само својом музиком него и ставом, начином мишљења, јесте дух једног времена. Чинило ми се да има и логике и правде у томе да неко такав добије Нобелову награду. Дилан, међутим, није неко коме можете једном наградом уништити индивидуалност и натерати га да пристане на конвенције. Његова реакција на Нобелову награду и све оно што је пратило њену доделу сведоче о томе да су му многе друге ствари биле важније. Имао је, забога, заказан концерт у Паризу, па није могао да дође на доделу. Сместио је, заправо, Нобелову награду тамо где јој је место и није дозволио да она обележи читав његов живот. Један од есеја посвећен је „Битлсима“ и њиховом чувеном албуму „Наредник Пепер“, који је прошле године обележио 50 година од објављивања. Ви га оцењујете као истински сублимат духа и енергије читаве супкултуре шездесетих, и то с обе стране Атлантика. У ком смислу? — То није био први арт-албум „Битлса“, али је он више него било које дело те врсте показао креативне могућности рокенрола, показао да поље тог стварања није сведено на три акорда или на тематику љубавне природе, већ да рокенрол може да говори о свему ономе о чему говори и свака друга уметност. Ту престаје, када је реч о рокенролу, подела на високу и популарну уметност. „Наредник Пепер“, као један велики концепт, почев од омота, преко промене идентитета четворице чланова „Битлса“, до обиља литерарних и других алузија, представља богатство рок културе сублимирано у једном једином албуму. Књига се завршава кратким есејом „The Name is Broz. Josip Broz“. На први поглед прича о „див-јунаку из народне бајке“ и „парадигми стрип јунака“ нема много везе с рокенролом, али она се, заправо, није случајно нашла у овој збирци? — Када сам склапао књигу, учинило ми се да би као нека врста постскриптума овај есеј могао да је затвори. Главни јунак мог кратког, завршног есеја јесте, поред осталог, херој популарне културе. Ја пишем о једном херојском времену које више не постоји, о једном добу у којем смо измишљали своје хероје, придавали им значај који можда нису имали, а притом се нисмо осећали као да смо жртве заблуда, већ смо осећали да нам је свет због тога богатији. Нико од њих, од Џимија Хендрикса, до Јосипа Броза, није био натчовек, али смо волели да на такав начин размишљамо о њима, јер је свет лепши када имате идеале у које верујете. И иронија и носталгија чине мој став о том времену и о човеку који је био његово најзначајније отеловљење. Свестан сам колико је тада било свесно негованих заблуда. Ако се осврнемо на оцену Небојше Грујичића из поговора ове књиге, да је рокенрол настао у хладноратовско време и да је нестао заједно с Берлинским зидом, и ако направимо паралелу са данашњим временом неког новог Хладног рата, питам Вас, имамо ли ми данас рокенрол и неке нове хероје, а ако их има, умемо ли уопште да их препознамо? — Немамо. Имамо звезде музичке културе које су створене са тачно унапред предвиђеним роком трајања, да би их потом смениле нове, као што имамо телефоне који треба да се покваре након одређеног времена, да бисмо набавили нове. Музика је сведена на пратећи садржај нашег живота. Савремени човек нема времена које би посветио музици, не више од она три-четири минута колико траје клип. Раније добијете нови албум некога од ових уметника о којима смо говорили, и то је празник! Ритуално га преслушавате неколико пута и ништа не може да вас поремети. Сада, док слушате само једну песму, стићи ће вам неколико порука, одговараћете, комуницираћете и песма ће, истовремено, и бити ту и неће бити. Музика више не може да говори на онај начин на који је говорила. Мене то забрињава. Питање је како ће се ово време сликати кроз музику и шта ће бити музика овог времена. Не знам да ли би уопште било могуће направити такву једну музичку слику времена. Валентина БУЛАТОВИЋ