Претражи Живе Речи Утехе

У недељу четврту Великог поста, 29. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Чтецирали су: г. Марко Петровић, г. Марко Нешић, г. Илија Арсенијевић, г. Милош Коцић и г. Лазар Антонијевић. Звучни запис беседе Светој Литургији присуствовали су верници у ограниченом броју, у складу са прописима и препорукама надлежних служби. По прочитаном Јеванђељу по Марку, где се говори о исцељењу бесомучног и о “роду неверном”, Преосвећени Владика је произнео беседу. На почетку је истакао да нам је остало још три недеље Великог поста. Много смо слушали и говорили су нам шта је пост, који је значај поста и циљ његов. Пост је средство да дођемо до циља. А циљ поста јесте да нас уведе у покајање. “Све док не уђемо у покајање, искрено, дубинско, ми не можемо да сагледамо себе, не можемо да признамо себи себе. Пост нам помаже да владамо собом. У посту није у питању само храна, већ за време поста треба да имамо једно другачије понашање. Зашто? Зато што је пост уствари и дисциплина тела и духа човековог. Заиста, ништа човек не може да постигне без поста и молитве, и без дисциплине”. Преосвећени је истакао храну као фактор духовне заблуделости: “Човек када мисли на мрсну храну, он уствари више мисли на тело, него што мисли на душу. Свети владика Николај каже: “Увек сито тело показује гладну душу.” Такође је рекао: “Ко пости душу гости”, даје превагу, не даје телу да буја, већ га смирава и тада човек кроз пост и молитву он душу ставља испред тела. То не значи да ми у посту не треба да једемо. Није циљ поста да изнуравамо тело толико да не можемо да се молимо, већ страсти наше. Да изнуравамо све оне погрешне мисли наше, жеље наше. Што више човек пости, то више води рачуна о своме телу. Тело је за Господа, али је првенствено душа. И душа и тело је за Господа. Тада се душа радује јер смо јој посветили више пажње. Када постимо треба да посветимо пажњу да се уздржавамо од злих речи. Све почиње у нашим жељама. И добро почиње у нашим жељама. Ако човек не влада тим својим жељама онда се он и не уздржава ни од злих речи, мисли, ни од злих дела. Ко пости и ко се искрено се моли, а пост и молитва су нераздвојни, он уствари уздржава себе. А то и јесте сврха поста, да се уздржавамо од своје сујете. Ако ово сачувамо, тек онда ће нам пост бити и праведан и спасоносан”. “Због праведног живота Бог је светом Јовану дао духовно провиђење како можемо да се спасемо, а то излагање се састоји кроз предивну књигу Лествицу која се садржи у тридесет поука. Она нас уводи како да дођемо до преображаја свога, како да се постепено усавршавамо, да се кроз то усавршавање спасемо. Свети Јован кроз ту дивну поучну књигу која је преведена на наш језик указује на то где се види радост поста. У противном, човек не може да осети радост поста, него ће стално да осети недостатак. Колики је значај поста управо нам говори и ово данашње Јеванђеље које смо чули, како је један човек, отац свог сина, ђавоиманог, који је био поседнут ђаволом, довео прво до апостола Христових. Христос је рекао: “Овај род, бесомучни, изгони се постом и молитвом”. Ето нам разлога да будемо радосни посту, ако постимо и молимо се, ми добијамо силу Божију да можемо се борити и са нечастивим силама. Дакле, данашње Јеванђеље нам описује тај догађај. Ми кроз овај догађај видимо да је та немоћ била велика мука. Али немоћ не обара оца, кога не хвата страх, да би он због тог страха изгубио веру и поверење да ће наћи лека, али не у себи, него да ће наћи лека у Ономе Који једини има лека за све наше болести, немоћи, падове. Тај лек је Господ Исус Христос. Он Који је лекар над лекарима, то је Причешће којим се причешћујемо за живот вечни и за опроштај грехова. Зато онај који се причешћује он узима лек над лековима. Зато нам Господ каже: Куд човече идеш? Јел си тужан? Дођи мени, ја ћу те орадостити. Јел си пао? Приђи ја ћу те подићи. Јел си грешан? Ја ћу те очистити. За све то нам треба на првом месту вера, па тек онда пост и молитва. Где уђе страх, ту вера слаби. А када нам вера слаби ми смо онда подложни свему и свачему. Губимо веру. Онда губимо Бога. Губимо онда најважнији ослонац на Кога треба да се ослонимо, а то је Господ Исус Христос”, истакао је епископ Јован. “Овај долазак код апостола, показује степен вере овога родитеља. Значи како је њему расла вера, он је све приљежније тражио и лекара. Показујући нам тако своју сазрелост, како каже Златоусти, сазрелост у вери и знању, а вера и знање је поверење у Бога. Отац тог младића не тражи разлоге болести његовог сина, не тражи ни у казни, ни у освети Божијој, не тражи ни оправдање ни код људи. Он не оптужује ни човека. Не мери све ни казном ни кривицом. Види добро и исправно овај отац невоље, страх, није му затворио добар видик вере, због тога он синовски вапи ка Господу, не истичући то дугогодишње страдање. Не тражи помоћ за сина, него тражи помоћ њему, да у њему ојача вера, јер ако ојача вера у њему, ојачаће и у сина. Изгуби ли се вера у оца, губи се вера и у сина. Зато и каже: “Ако што можеш помози нам, и смилуј се на нас”. Какав молитвени вапај! Посни вапај! То је оно за шта морамо да се молимо”. У сваком нашем стању и душевном и телесном утеха је да имамо вере. Зато Господ каже све је могуће оном који има вере. “Видевши да је ту Спаситељ и Избавитељ и Лекар, он говори: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Наша невоља је у нашем неверју. Зато је вера основ нашег живота. Зато Господ каже: “Све је могуће оном који има вере”. Ето нам браћо и сестре начина како да се спасимо, да оздравимо и душом и телом, како да тражимо силу од Бога, како да нам страх не замени веру, а поготово у време искушења које нас је снашло. Сад не смемо да изгубимо веру. Да би ојачали вером треба нам и пост и молитва. Зато исцелимо се сами, постом и молитвом. Исцелимо се и сами од маловерја и од овога страха. Људско је, страх је људски, слабост је људска али је сила Божија. Зато треба појачати пост, молитву и добра дела, и ево и ово искушење које нас је снашло је провера наше вере, како верујемо, да ли нам је вера делотворна, или нам је вера само на језику. Ово је провера вере наших хришћанских односа. Сада треба да покажемо хришћанска дела. А то је да помогнемо болеснима, да се молимо за њихово оздрављење да се молимо да не оболе. Видите како се ово као куга шири. Опет понављам и себи и вама, дала нам се прилика да покажемо то хришћанско дело како ћемо помоћи немоћнима. Сада да покажемо да некоме дамо чашу воде, да дотуримо храну или било шта. Нека би нам Господ помогао да се спасемо од свих невоља, од ове болести, и да тражимо оздрављење од Бога. И да верујемо и онима који су од струке, али да не смемо да изгубимо веру у Бога”, закључио је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

Епископ Херувим: ”Требамо да пустимо Христа да уђе у наша срца и душу, да они буду место где ће обитавати Христос, да та вечна Тајна као кандило сија у нама и у потребно време доноси своје плодове. Требамо увек да слушамо Цркву Божју, да се поучавамо речима Светога Јеванђељa". На Материце, дана 29. децембра, када Црква прославља светог пророка Агеја и свету Теофанију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Архангела Михаила у Белом Манастиру. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Владо Кљајић, умировљени парох, протојереј Драган Вукадиновић, парох беломанастирски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење ово сабрање данас у Белом Манастиру, у нашој цркви посвећеној светом Архангелу Михаилу. Заиста благодат Божја делује, сабира наш верни народ у цркву Божју, да буде причасник вечних Тајни кроз Тело и Крв Христову. Данас смо заиста осетили ту радост и испуњење јер смо примили вечне Дарове Живота који нам отварају врата Царства Небеског и испуњавају нас врлинама. То су дарови које ми требамо да сабирамо у овоземаљском животу. Тако чинећи задобићемо венац вечне славе и уврстићемо се са десне стране Оца, са светим Божјим угодницима који су у свом овоземаљском животу служили Христу као Цару Васељене и Господару наших живота. Требамо да пустимо Христа да уђе у наша срца и душу, да они буду место где ће обитавати Христос, да та вечна Тајна као кандило сија у нама и у потребно време доноси своје плодове. Требамо увек да слушамо Цркву Божју, да се поучавамо речима Светога Јеванђеља. Свети апостол Лука нас је речима данас увео у Тајну коју смо данас окусили, Тајну Живота кроз Тело и Крв Христову. Тако треба да живимо, да носимо то са собом, да долазимо на службе Божје, на свете Литургије, да се у Христу сабирамо. Христос треба да нам постане Путовођ у животу, да нам Он буде Нада и Љубав. По свом подобију ми смо мали христоси, али морамо у сваком случају да се трудимо, да сабирамо врлине и вечна добра која нас упућују на живот у Цркви Божјој. Нема живота ако нисмо у Цркви Божјој, нема нигде Наде и Љубави какву нам Христос даје. Ако сагледамо обичног човека који је без Бога онда видимо да његова љубав прође и нестане. Ако смо у Цркви Божјој, ако имамо љубави према Христу онда је то вечна Љубав. Христос се и рађа из велике Љубави према човеку да наша љубав не буде тренутна и пролазна него да поприми вечну димензију у свакоме човеку. Ако нас Бог воли не можемо ни ми бити другачији, не можемо не волети друге поред себе. Сви смо мали христоси и требамо да проносимо Тајну Оваплоћења, тј. Рађања, али и Васкрсења које је пуноћа Живота. Требамо да се поучавамо из тих истина, из догмата које учимо о закону нашег живота. Јеванђеље треба да се преточи у дело, у дело благословено у Христу. Када смо овако сабрани, када је пуна црква, заиста је због благодатног Дара Светога Духа. Свети Дух нас сабира и позива да долазимо на свете Службе Божје где нас милује и греје пламена љубав Христова. Христова љубав надопуњује недостатке свих нас, свакога појединачно почевши од мене и свештеника свако има своје мане и недостатке. Христова пламена љубав нас увек милује и сагорева наше недостатке, да бисмо једни другима могли бити браћа и сестре. Свети апостол Павле увек позива верне са ”браћо и сестре”. Није позивао само у оно време, него позива у сва времена. Зато што ми у Цркви Божјој требамо да будемо браћа и сестре, и да то што овде осетимо и носимо одавде треба да траје и да се изграђује. Требамо увек да обнављамо ту истину да смо сви ми браћа и сестре у Христу и да својим животом проносимо ту лепу поуку којом нас поучава свети апостол Павле. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу поделити радост данашњег празника мајки – Материце, који је наша света Црква одредила. Нажалост, данас се неки одричу тог благословеног дара, не желе да рађају и испуне Божју заповест ”Рађајте се и множите се…”. Требамо увек да будемо свесни да испуњавамо тај благослов Божји. Прошле недеље смо прослављали Детињце, данас прослављамо Материце, а следеће недеље су Оци. Видимо како Црква брине о породици која је темељ нашега постојања у овом свету. Породица треба да буде благословена и многодетна. Не треба да се повучемо након једног или двоје деце и да кажемо ”Ето то је мој допринос”. Требамо да се трудимо да наше породице буду многољудније, јер једино тако можемо опстати и остати на овим просторима. Онда је то нада и крепкост за живот нашег народа на овим просторима. Црква Божја се увек бринула за своје и моли се Богу за свој народ. Честитам вам празник Материца и нека је благословена наша заједница овде у Барањи благословена, нека се очува и сачува свој јези и културу јер ћемо једино тако бити наследници светога Саве и светога Симеона – проносиоци Светосавског духа и наслеђа. Живели! Срећни и благословени били! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска