Претражи Живе Речи Утехе

Српски књижевник, публициста, режисер, колумниста, Драгослав Бокан за ПАТРИОТ говори о Српској Православној Цркви и Православљу уопште, о Православљу на интернету, хејтерима, расколницима, противницима цркве и Православљу у ХХI веку. Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ… – Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства. Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)… А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену. Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак. А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку. Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе. Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада.. Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне… Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса. Драгослав Бокан Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна? – Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена… Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке. Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве? – У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса. А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви. Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује… Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство? – Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу. По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају. Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа. ”Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”. Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу. Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици. Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима? – За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”. Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”. Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде. Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку. Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе? – Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати. Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни! Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама. Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено. Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу. Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми. Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо. ”Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!” Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?” – Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула. Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима. А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”. Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју. Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости. Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив! Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте. Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео. Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед. Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”? – Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”. Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике. Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”). Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао. То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени. Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди). ”Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља. Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар. Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље? – Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу. Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве. Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности. Коментари на електронским медијима на вести о цркви Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће? Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена. Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности. И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности. У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова. Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса. Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве. Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи? – Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”. Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет. Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило… Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу. – Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља. Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања. Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења. То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи. Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њим ма ко у Цркви оправдава. Није позвано за то, није му то дато, нема благодат, ни моћ за овако деликатну и живу ствар као што је борба са грехом. Није цео народ исповедник, па да онда свако мора да износи у медијима своје грехове (многи у народу су и неверујући), тако да је ”јавност” погрешна адреса за бављење личним греховима црквених великодостојника. Не могу сагрешења свештенства да се смање и разреше медијским обзнањивањима, јер је то модел секуларне државе (за њене институције и функционере) који не одговара Цркви и хришћанском доживљају света. Ако постоји грех који је прекршај закона наше државе, онда Црква препушта држави нек она суди. Подељене су ингеренције и Црква неће да изиграва државу и преузима њену улогу. Она слуша исповести грешника, а ако је реч о криминалним делима, на држави је да суди и да се бави њима. Ту је реч о два различита кода: један су закони државе, а други – сагрешења пред Богом. И то се не подудара увек, а различито је и онда када се подудара (пре свега зато што држава не прихвата и не може да прихвати важност покајања и преображене свести покајаног, док је то за Цркву најважније од свега: држава је нужно и ”правно”, законски окренута прошлости у којој је грех почињен, а Црква – садашњости и будућности онога што је из тог греха, кроз искрено и истинско покајање, произашло или не). Да ли је наша Црква оболела од етнофилетизма као што имамо прилику да чујемо од разних лево-либерално настројених коментатора? – Многи исто тако сматрају да је оболела од недостатка националног и ”етнофилетизма”, па су припадници обе ове струје при Цркви у потпуној равнотежи. Космополитима и модернистима смета живо осећање Цркве за народ у коме живи и са којим се обраћа Богу, а шовинистима, опет, смета што Црква није у употребној функцији нације и национализма. Нико од њих није задовољан, јер траже оно што Црква није и не може да буде (ако је заиста Црква). Црква је, иначе, већ по дефиницији, родољубива, а фамозни ”етнофилетизам” је стари фанариотски термин који је, некада, служио као маљ против помесних Цркава и њихове аутокефалности. Свака аутокефалност се одмах проглашавала за етнофилетизам, па је то, временом, изродило искривљено тумачење и неприхватање духовне самосталности помесних Цркава. Такви избегавају оно ”С”у називу ”СПЦ”, јер не разумеју органску и мистичну везу народа и његове Цркве. То је, у суштини, римокатолички модел, са некадашњом папском одредбом да служба Божија сме да буде само на латинском, а не на језику Словена и других народа, као и строгом забраном идеје националне, а истовремено васељенске и универзалне, свечовечанске и богочовечанске Цркве. View full Странице