Претражи Живе Речи Утехе

Са званичног портала Митрополије црногорско-приморске доносимо текст наше Оливере Балабан, вероучитељице са Цетиња. Наша сестра Оља учинила је каратак осврт на актуелна дешавања са којима је суочена Црква Божја у Црној Гори. Кад сретнете мајку са дјететом на улици па док покушава да од њега измами жељено понашање, она се послужи реченицом: – Брзо, брзо, ево полицајца, сад ће доћи да те ухапси. Све се у мени борило против те често чујане реченице. Мислила сам, забога милога, зашто мало дијете плаши полицијом па оно треба да научи да су полицајци ту да му помогну, ако се некада нађе само у невољи. Они су школовани и плаћени да брину о безбједности тога дјетета, а не да се њиховом униформом сије страх у маленој дјечијој души. Таман кад заборавим на ту необичну појаву у друштву, опет сретнем неку маму у парку која још усрдније објашњава дјетету да ако не крене истог часа, доћи ће полицајац да га одведе. Оно што је још чудније, дјеца су реаговала на тог невидљивог страхосијача. Чак ми се чини да је имао далеко већи утицај него ли просјечна бабарога током одрастања нас нешто мало старије дјеце. Као неко кога прилично интересују необични феномени у друштву, размишљала сам често о томе зашто је то тако. Више теорија ми се мотало по глави. Једна је била да можда људи немају довољно развијену свијест о томе да полиција и војска нису никакве институције мимо народа. Напротив, постоје да би му служиле. Не постоје да би играли улогу некакве власти, већ да би свој народ и земљу чували од оних који хоће да: покраду, убију, преваре, служе се лажима и слично. Одрасла сам у породици у којој се његовала љубав према тим племенитим позивима и научила да су они једнако важни за народ колико и добар љекар или учитељ. Сјећам се чак и да сам једном као дијете прочитавши десет Божијих заповијести у малом црквеном календару помислила да су полицајци и војници они људи који помажу Богу да се његове заповијести не крше. У дјечијој глави је све једноставно па тако ако Господ каже: не кради, не убиј, не лажи, не свједочи лажно на ближњега свога, логично је да овај што би требао да хапси оне који то раде, на извјестан начин помаже Богу, а и људима, разумије се. У мојој породици се говорило да не може свако да буде војник или полицајац. Он мора да има посебне врлине. Када би баба као човјек од народне пословице у нашој кући изговарала чувене ријечи Марка Миљанова о томе шта је чојство, а шта јунаштво, ја сам мислила: Боже, како је тешко бити војник или полицајац. Он мора да буде човјек мимо свих. Сву ту моју слику идеалног чувара реда употпунила су каснија сазнања из историје о великим јунацима наше прошлости, који су у својству војника или полицајца стајали на бранику отаџбине и врло често голим животом бранили све оно што је нашем народу било драгоцјено: нејач, жене, цркву, гробље, њиву, ливаду, болницу, школу, мост. О, како су то у мојим очима били велики људи. Можда је то био највећи разлог мог чуђења над поступком мајки које човјеком у униформи, било полицајцем или војником плаше дјецу. Али, као што ми ја баба често говорила: – Немој сине ништа у животу да те зачуди или да помрзиш. Све што те зачуди и што помрзиш, откриће ти се на ружан начин. И збиља бјеше тако, те и ово моје чуђење, дође на наплату и објашњење. Не знам шта ме није забољело када сам одгледала снимке на којима се види како седморица полицајаца бјесомучно туку једног младића или када сам чула малољетну дјевојчицу која каже да је док је покушавала да помогне брату добила шаку и палицу по ребрима. Колега новинар који са пуним професионалним правом и улогом од важности у друштву покушава да извјести са лица мјеста добија бибер спреј у очи, ваљда да би му се његов објективни новинарски поглед на догађај „разбистрио”. Мајка којој полиција са кућног прага одводи мужа и два сина, од којих је један малољетан. Старију жену која је претучена док је стајала испред апотеке, у намјери да подигне лијек. И напослетку, о грдна истино, полиција одводи владику и свештенике у глуво доба ноћи, као најљуће злочинце и криминалце и задржава их у притвору. Све се то дешава у данима огромне бруке Црне Горе пред свијетом, који на нашем државном броду открива и заплењује пола тоне кокаина. Не знам на кога бих прије да се љутим. На полицију која каља образ свему живом и разумном што хода по овој Богом даној љепоти званој Црна Гора? На родитеље који су ме учили да је бити полицајац један частан и одговоран позив, пун жртве и бриге за свој народ? Или на оне мајке што плаше дјецу полицијом јер су унаточ свим мојим наизглед реалним аргументима против тога, оне изгледа ипак биле у праву? Вратићу се ипак мојој баби и њеном сјајном народно-пословичном духу који је говорио да риба смрди од главе и да ако хоћеш добар ручак риби мораш погледати у очи. Ако су мутне, риба је поодавно уловљена и није више за јело. Постоји једна категорија које ми је у овом тренутку можда за мрву жалије од ових неправедно пострадалих у демонстрацији полицијске силе. Жао ми је жена и дјеце полицајаца. Дубоко вјерујем да пролазе голготу стида и очаја због учешћа својих мужева и очева у оваквој незапамћеној срамоти. Жене и дјеца нису криви. Жене су бирале по срцу и по увјерењу да су част, образ и етика оно што води полицијске службенике на њихове задатке, те су тако и вјеровале да ће њихови мужеви сачувати неокаљано породично име. А дјеца? Шта да раде дјеца? Да цио живот буду они чијим очевима мајке плаше дјецу у парку? Будимо људи, увијек и на сваком мјесту! Не дајмо оно што је у прошлости, садашњости и што ће ако Бог да у будућности, за све поштене и паметне људе бити светиња. View full Странице

У граду Браунауу на Ину, родном месту Адолфа Хитлера, Срби су највећа мањинска заједница, а отац Далибор Брнзеј обавља два посла – врши верску службу и запослен је у државној пошти. Преуређена католичка црква у којој се обавља православна служба (Фотографије Лична архива) Од понедељка до петка отац Далибор Брнзеј ради као поштар у државној пошти Аустрије. Суботом и недељом скида поштарску униформу и навлачи свештеничку одору, служећи у Цркви Светог апостола јеванђелисте Марка, у родном месту Адолфа Хитлера. Град Браунау на Ину, са око 20.000 становника, у којем се родио вођа нацистичке Немачке, ослобађа се туробне прошлости. Један од доказа новог живота града јесте то што је Србима, као најбројнијој мањинској заједници, омогућено да користе стару католичку цркву. Према процени оца Далибора, у граду и околини живи око 5.000 наших људи који раде у две огромне ливнице алуминијума, хемијском гиганту и фабрици за производњу мотора за мотоцикле. – Наши радници су дошли у Браунау још за време Тита, по међудржавном уговору између СФРЈ и Аустрије и сада овде живи четврта генерација Срба. Али долазе и млади, па Моцарт штрасе чак и Аустријанци сада зове Кобиље штрасе, по селу из којег су се овде преселили готово сви млади. Недавно је у градском музеју отворена изложба о животу Срба, изложени су њихови кофери и личне ствари које су доносили, као и бројни предмети које су сачували, као драге успомене из завичаја – каже за „Политику” свештеник Далибор, чији је животни пут крајње необичан, попут људи који долазе на његове службе. Камен из Маутхаузена испред Хитлерове куће Рођен је пре 38 година у граду Решици, у румунском Банату. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду 1999. године за време НАТО бомбардовања. Духовни отац био му је Радован Биговић, а после мастер студија у Араду и Понтификалном оријенталном институту при Ватикану, у чин ђакона рукоположио га је ондашњи владика аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић. По благослову тадашњег администратора Епархије аустријско-швајцарске, епископа бачког Иринеја, служио је у српским православним црквама у Немачкој, где је живео и радио. И такође, био – поштар. Потом је упућен у парохију у Браунауу на реци Ин, најмлађу у Епархији аустријско-швајцарској, јер су Срби у том граду затражили да исповедају своју веру. Надлежни епископ господин Андреј извршио је рукоположење оца Далибора уочи Светог Николе, 18. децембра 2016. године. То је био важан догађај не само за српску заједницу већ и за градске власти и локалне медије. Рукоположењу је присуствовао и председник округа Браунауа Георг Војак, представници католичке и евангелистичке цркве. – Сачувавши традицију, наши људи сада се окрећу цркви. Неки од њих постали су с временом угледни лекари, председник за културу у градској општини је Србин, а наша заједница се годинама окупља око два фолклорна клуба и једног фудбалског – ФК „Балкан”. Али, недостајали су им црква и свештеник. Зато је задовољство бити свештеник овде, јер су Срби били удаљени од наше цркве и са њом су имали контакт само кад долазе на годишњи одмор у родна села. Oве године смо први пут прослављали Ђурђевдан, први пут је прослављен и Свети Сава, људи ме зову на славе, питају за савет. У цркви имамо људе који сјајно свирају хармонику и после литургије се окупимо, свира се хармоника и певају наше песме. Најчешће „Тамо далеко” и „Одакле си селе”... Имали смо већ неколико крштења, а заказано је још неколико. Православни живот се враћа, у црквеној порти имамо четири кошнице са пчелама и производимо парохијски мед. Црква има 12 чланова црквеног одбора, црквењака и десетак жена које певају у хору – прича свештеник којег је добро упознао читав град. Необично је за Аустријанце што православни свештеник ради два посла, поштански и духовни. И радо га слушају док говори о својој породици, супрузи Јасмини и осмогодишњем сину Илији, који су дошли заједно са њим. Отац Далибор Брнзеј на литургији Свештеник са две одежде најављује да ће се од следеће године у градским школама учити православна веронаука и српски језик. Преласком моста преко реке Ин, на служење у цркву долазе и Срби из немачког града Симбах, којих је такође све више. Буде их око седамдесетак на служби сваке недеље. Недалеко од цркве налази се војно гробље где су сахрањени Италијани, Руси, Аустријанци, али и неколико Срба из Првог светског рата, које је вртлог историје довео на саму аустријско-немачку границу у логор, а потом их осудио да вечно обитавају у граду са тешким бременом. На Видовдан отац Далибор служи помен нашим настрадалим војницима. И док то чини, па онда разноси пошту и обавља верску службу, размишља о чудним путевима Господњим. Недалеко од цркве налази се Хитлерова родна кућа која је затворена. Ипак, страни туристи долазе да се фотографишу испред ње, али градске власти чине све да се потисну успомене на нацистичког вођу који је читав свет желео да претвори у концентрациони логор. Од 1989. године одржава се помен жртвама рата и нацизма испред Хитлерове родне куће. Захваљујући иницијативи тадашњих градских челника, испред куће у којој је нацистички вођа живео до своје треће године, постављен je гранитни камен, допремљен из озлоглашеног концентрационог логора Маутхаузен, са уклесаном поруком: „Мир, слобода и демократија – Никада више фашизам – Опомињу милиони настрадалих”. Прва литургија на Ускрс 2015. године Данашња парохија Браунау првобитно је била у саставу парохије Линц, која је основана 1969. године, а касније у склопу парохије Гмунден, oд 1992. до 1994. године. Прва литургија у Браунауу је служена на Ускрс 2015. године, а редовна богослужења су почела првог новембра 2015. године. Званично оснивање Црквене општине и парохије Светога апостола и јеванђелисте Марка је уследило крајем новембра 2015. године, благословом епископа аустријско-швајцарског Андреја, на иницијативу верног народа са ових простора. Александар Апостоловски Политика http://www.pravoslavie.ru/srpska/106504.htm