Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'умре'.
Found 2 results
-
Протопрезвитер Данило Дангубић: По закону нашем мора да умре
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Колико смо само пута потоњих деценија слушали Митрополита Амфилохија како говорећи о „вјери живој“ помиње епизоде из живота Светога Петра и Светога Василија, та два ходајућа Јеванђеља својих времена? Једну од тих опомињућих прича чули смо много пута. То је прича о правди и неправди, о смирењу и бестијалности, о свијести и несвијести, о Светом Петру Цетињском и Махмут Паши Бушатлији. Познато нам је да је Махмут Паша Бушатлија био поријеклом од Црнојевића. И сам је то помињао. Тежњом да прегази и Црну Гору, поред многих крајева које је одметнут од Цариграда покорио, желио је да раскрсти са својим корјенима који су га морили. То је у палој природи људској. Адам се, након пада, одмах сакрио. Да је икако могао, преселио би у неку другу земљу, на неки другу планету, или би макар организовао референдум и служио се свим и свачим само да се одцијепи од Онога о Кога се огријешио. Тако то и данас раде разни властодршци. Зато се тако залијећу безглаво и незнавено – како Митрополит воли да каже. Уствари залијећу се на себе и зато „зубе ломе о орах“ светиње Божије. У тој причи из живота Светог Чудотворца Цетињског коју Владика Амфилохије често помиње вели се да је Светац након битке на Мартинићима молио Пашу скадарског Махмута ријечима: „Мани се, честити Пашо, моје сиротиње“. А када безумни Паша не одустаје, када најављује помор и огањ, Светац изговара оне историјске ријечи: „Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни“, не каже Свети: „дабогда ти погинуо“, него каже: „онда нека Бог међу нама пресуди“. Када су у једно октобарско послијеподне 1796. године, док је још трајала крвава битка на Крусима, по том мору каменом, Светоме Петру донијели главу Махмутову, кажу да је Владика узео у руке и рекао: „Ево Бог пресуди. Не рекох ли ти, Пашо, да се манеш моје сиротиње“. По благослову Митрополита Амфилохија, наследника Светог Петра, мој разред, трећи разред Цетињске богословије, 2002. године је имао част да преслаже и сређује библиотеку Цетињског манастира. Игуман отац Лука (Анић) (+2012. г) отворио нам је ковчежић са лобањом Махмут Паше Бушатлије која је стајала у једном углу те моћне библиотеке. Личила ми је та лобања на ону са Голготе. Силину свједочанства је имала у себи. Тај тренутак ме је потресао. Толико тога сам чуо о свим тим догађајима, а у том тренутку суштина историје стајала је у једном ковчежићу пред мојим очима. И дан данас кроз мене прођу неки побједнички жмарци када се сјетим како у руци држим Махмутову лобању. Ових дана ми сјећање на тај тренутак не излази из душе. Митрополит Амфилохије је данас са својом правдољубивом војском свештеном налик Светитељу Петру којег су по предању на Крусима гледали како се на коњу носећи мач појављује на пар мјеста у истом тренутку. Свештеници и онај свети Владикин народ дјелују непобједиво и неодољиво. Поносни смо на сваку њихову ријеч и сваки корак који направе ходајући улицама и носећи силу достојанства и господства. Борба било ког режима са Црквом Божијом је борба времена против вјечности. Неравноправна је то борба. Међутим, тај рат увијек изазива вријеме које у својој трошности завршава својим природним дебаклом. Они који су прије нешто мање од двије хиљаде година урлали: „Ми имамо закон свој и по закону нашем мора да умре“ (Јн.19,7) нису знали кога распињу, зато је Он рекао оно што сви Његови вијековима говоре, и оно што данас говори свака твар у Црној Гори: „Опрости им Оче, не знају шта чине“ (Лк. 23,35) . Он је милостив. Нека Он суди. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- протопрезвитер
- данило
- (и још 5 )
-
У једној од вароши срца Србије, прођемо Добрица Ерић и ја главном улицом. Узорне радње, дивим се. Али на крају улице, Добрица ће: „Јеси ли приметио да су са западне стране улице сва имена радњи на енглеском?“ „Гле, то му онда дође као неки мали Пикадили!“ Размишљао сам о власницима. Ослободио сам их одмах сумње да су рђаве језичке патриоте. Ту се у срцу Поморавља говори онај брзи, интелигентни српски језик. Добрица Ћосић га је давно описао као змију која склупчана спава на камену, па тек изненада одједном скочи као напети лук. Закључио сам да су разлози овог фирмописачког англизма чисто комерцијални, искључиво меркантилни. Купци више воле „трејд марк“ од „заштитног знака“. Отуд љагу не бацам на дућанџије, него на публику. А она је наш народ. Мислим да меркантилизација језика језику не ради о глави. Срби купе страну фирмирану робу, поједу је или искористе а онда туђинске кутије баце на бетон да заштите ноге од хладноће. Далеко озбиљнији вид кварења језика јесте његово умртвљавање. Гадна појава. Открио ју је још Ђуро Даничић. У другој половини претпрошлог века почело је, ради привреде и државе, превођење многих књига на српски. У страним језицима има много више пасивних глаголских облика, него у једром и животворном српском. Неуки преводиоци су почели дословце преводити. Натрунили су у наш књишки језик силне пасиве.То се чиновништву и школованима чинило отмено и учено. Почели су говорити овако: „Било је то урађено од стране њихове...“ „Обављени су сетвени радови ...“ Покупљено је зрневље и извршено млевење...“ „Пацијент је подвргнут терапији...“ „Обука азбуке извршена је на ученицима...“ Овоме сличне рогобатне, полумртве језичке крпе, Ђуро Даничић је оштро уклањао из превода. Он је увек преводио стране пасивне облике, активним глаголом: „Урадили су то!“, „Посејано је!“, „Покупили су зрневље и самлели га!“, „Пацијента лече!“ и „Децу су научили да читају“. У сваком језику света има две врсте говора: мртав, пасиван, и жив, активан. Ево примера: када је 23. јануара 1806. умро председник енглеске владе Вилијем Пит, Млађи, састављали су надгробни натпис. Реше се да напишу како није трпао паре у свој џеп. Једни предложе да се напише „Преминуо је у околностима оскудице“. Мртав Пит, мртав и епитаф. А присталице живог језика победе с овим предлогом: „Умро је сиромашан!“ Речено живим језиком. То се сматрало највећим комплиментом који се неком политичару може дати. (Поучно и политички, а не само језички!) Ја разумем зашто је језик науке неразумљив, али неразумљивост уџбеника и правничких докумената о грађаниновим правима сматрам језивим усмрћивањем језика. Оно се ради с циљем: да те одвоје од знања и разумевања својих права. Сем правника у велику антијезичку заверу ступили су и понеки писци уџбеника за средње школе. Преписују универзитетске књиге и то продају безазленом заводу за уџбенике. Кажу да је у том заводу један уредник обдарен фотографским памћењем – може напамет да изговори хиљаду латинских речи. Поноси се тиме, с правом. Али уџбеници с његовом овером деци су тешки. Дођу им као да уче телефонски именик напамет. (Не верујем да је то истина! Помињем као опомену.) Тек остаје једно: борба за српски језик, жив, разигран и активан, мора се повести жешће међу правницима и у уџбеницима. И писци уџбеника и правници сносе део одговорности за живи језик. Раша Попов Текст преузет из Политике
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.