Претражи Живе Речи Утехе

Претходним текстом из броја 1229, обратили смо пажњу на расположиву количину интернет простора којим управља делом Српска Православна Црква, а делом “приватни незванични” сектор и он представља одраз потреба глобалног хришћанског друштва док се институционални сервис више бави информативним погледом на хришћански свет и разумљиво, окренут је СПЦ као институцији, а мање теолошким темама. На употреби нам је дакле, информативни сервис састављен од редакцијских служби црквених медија и гласила са једне стране и он сада чини око 50% регистрованих интернет адреса док садржајно обухвата мање од 10% целокупних ресурса под окриљем СПЦ. У рационалним бројевима изражено, СПЦ је остварила око један милион наслова информативног типа и преко десет милиона страница које обрађују хришћанске теме на најразличитије начине. Говоримо о ентитету који окупља проверене изворе СПЦ, врши јасну класификацију садржаја и аутора и на неки начин гарантује квалитет. Морамо изети у обзир да постоји и значајан број адреса које су у власништву вероучитеља, свештеника или црквених лаика које нису обухваћене системом Регистра СПЦ као и повећа количина страница на друштвеним мрежама, а упућене су на хришћанску тематику. Тиме се целокупан број увећава за скоро 10%. Колико у ствари Црква као институција има котролу над интернет мисијом и да ли је потребно да је уопште има? Не посматрамо дакле Цркву као репресивну институцију и цензора него као један систем који може да обрати пажњу н исправност ставова и одржи јединствени став хришћанске заједнице. У информатичком свету и на пољима обраде података који се заснива на ултимативним правилима и алгоритмима са “Буловом одлучношћу” (за разлику од елементарне алгебре, где променљиве за вредности имају бројеве, у Буловој алгебри вредности променљивих могу бити само тачно и нетачно – истина и лаж, што се обично означава са 1 и 0, где 1 представља тачно а 0 нетачно.), колико је могуће хуманистичком методом усмеравати (не управљати), мисије “приватног сектора”? Суштински, погрешан приступ би спровео одмазду и поставио нову врсту дигиталне диктатуре што би нанело несагледиву штету по хришћанску заједницу у целини. Практично, и када би постојала озбиљна намера, тако нешто није ни могуће спровести и прави цензор запрво јесте читалачка заједница која може и треба да зрелим критичким апаратом одбаци све претенциозне, екстремно радикалне и острашћене приступе. Али, управо поменут “зрели критички апарат” је проблем данашњег друштва, а тиме поље интернета може бити у служби медијума који су далеко од искрених хришћанских ставова али их радо употребљавају не би ли привукли пажњу на себе. О примерима увек вреди говорити нарочито уколико имају и адекватан статистички ресурс који пружа одговоре. Хришћанска заједница на порталу ПОУКЕ (pouke.org), жели неометано говорити о свакодневим темама. Узорак за статистичка па и социолошла посматрања је релевантан узимајући у обзир расположиве количине података које овај сајт пружа. Заједница форума окупља око 300.000 душа, а на дневном нивоу је укључено преко 20.000 корисника. Портал ПОУКЕ при томе има политику понашања која је у складу са хришћанским нормативом али нуди (демократску) толеранцију осим у случајевима повреде интегритета и достојанства православне Цркве али и других верских заједница. Овај узорак је валидан управо због сагледавања понашања велике заједнице која, осим у веома ретким ситуацијама није имала инцидентне испаде, а за све године постојања, није се догодило да се злонамерна објава отисне у медије и створи проблем. Говоримо дакле о “контроли” четвртине милиона корисника који су успоставили самодисциплину у складу са предложеним и постављеним нормативима. Умрежено хришћанство је ипак могуће са нагласком – и на корисно јер би у супротном, концепт сличних портала био бесмилен, а самим тим и њихово постојање безначајно. Овакве заједнице свакако носе једну врсту терета и искушења (ризик од празнословља, острашћеног приступа и сл), али том темом се треба бавити на микро нивоу, а потенцијални проблеми се могу избећи и решавати искуствима и примерима из праксе. Закључно мишљење је да су мреже хришћанских заједница дуже време неправедно запостављене управо због увреженог става да – нити је добро и корисно, а нити је могуће поставити одржив систем достојан постојања. Овакав однос се стекао првенствено недовољним сагледавањем потреба шире хришћанске заједнице али и непотпуним и површним посматрањем већ функсионалних примера из којих се могу извући многи потребни параметри који ће диктирати правила и одржати дисциплину. Портали од стотина хиљада корисника подлежу правилима “масе” и некој врсти социјалног инжењеринга који може веома добро употребити “ресурс” и оснажити га у корист свих. Такође, битне везе хришћанских ентитета треба сагледати са макро нивоа јер оне чина “острва” у целокупној мрежи интернета. “Острва” или дигитални ентитети јесу контекстуално повезана чворишта која нису условљена географским нити било којим другим везама осим тематском сродношћу и тиме чине једно (дигитално) тело, односно видљив скуп података. Таква структура оснажује мисију православне цркве. Задатак од приоритета за интернет заједницу јесте да се појединачне адресе што више приближе другим истоветним заједницама и да тиме остваре што већи број препорука тј. створе неку врсту “неуронске” мреже која одржава неку врсту сагласја заједнице. СПЦ је основала Централни регистар интернет адреса и он је на располагању свима док је уједно и гарант квалитета и исправности адреса и садржаја. Овим регистром се брани интегритет и идентитет СПЦ на итнернету, а уједно је створена умрежена целина која дејствује у јединству. Дакле, покренут је активан систем који делује на информатичким пољима користећи се циљним алгоритмима али са хуманистичким приступом. Корак даље јесте и оснивање .REL.RS подкласе националног домена која обухвата прецизно одређену религијску заједницу не реметећи резноликост појединачних приступа. Веома је важно искористити исправан метод који може оснажити заједницу, бити гарант квалитета, а који неће бити у служби цензора него може члановима заједнице пружити потпуну слободу избора у приступима. Српска Православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или и сами конструисали објаве помоћу информација које нису из правог извора СПЦ него су преузете са псеудо сајтова и адреса организација које су се одвојиле од СПЦ. Такође, искуства са преузимањем интернет адреса, показала су важност поштовања правилности током регистрације домена и нужност заштите над њиховим власништвом. Својевремено, преподобни Јустин Ћелијски је медије назвао “пијацом богова” што интернет данас и јесте ако узмемо у обзир “маштовите” приступе духовништвима и испразним квази-религијама, а обавеза хришћанске заједнице јесте да пружи квалитетну алтернативу и да при том буде заштићена и видљива у милијардама страница са другим понудама. Извор: Новине СПЦ "Православље" Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ View full Странице