Вероватно свима који се у свом животу сусрећу с умирањем, због дужности које обављају и будући сведоци и очевидци, долази у главу мисао – постоји ли критеријум по коме се може оценити која је тешка, а која лака смрт. Постоји ли критеријум по ком се може оценити тај труд који ми улажемо у умирућег болесника? Какву смрт можемо назвати „добром“, „лепом“, те можемо себи поставити „добру“ оцену?
Пре свега треба имати у виду да је смрт исто тако иднувидуална, као и живот. Иако је наш задатак у првом реду да елиминишемо бол, схватамо да то није једино што можемо да урадимо за болесника.
Наравно, „лака“ је та смрт која наступи у стадијуму прихватања смрти[1], у тзв. стадијуму помирења. Заиста, што се болесник више бори за свој живот, то му је теже умирати, и што је активнија борба то је тежи смртни час.