Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, у четвртак 9. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду код Бијелог Поља, чији је храм посвећен овом великом угоднику Божјем. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархија западноевропске и будимљанско-никшићке, а у евхаристијском сабрању је учествовао вјерни народ овог краја. Звучни запис беседе Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице

„Понестаде на врсту љубави према ближњем, оданости, праведности и истинољубља; започе непријатељство, вероломност, клевета и притворност; и отуд настаде заблуда и врење у народу Божијем, који беше створен како би људи љубили, спознали, славили, служили Бога и живели у страху Његовом. Пошто је на свету почела да се презире правда услед понестајања љубави било је потребно да правда путем страха поврати нарушени углед; и стога би издељен цео народ у скупине од по тисушту, и на сваких тих хиљаду би изабран по један човек, најуљуднији, најмудрији, најоданији и најснажнији, као и најплеменитији духом, највише упућен и најбоље однегован од свију осталих“. Тако почиње централни сегмент „Књиге о витешком реду“ каталонског философа Рамона Љуља (1232-1316), кога неки сматрају „јединим хиспанским хришћанином од међународног значаја у 13. веку“ и који је у позним годинама страдао каменован од муслимана којима је проповедао хришћанство. Љуљ је био снажан противник утицајних средњовековних следбеника исламског аристотеловца Авероеса, који је дао кључан допринос развоју западнохришћанске универзитетске теологије, а најпре његовог раздвајања верске и философске истине којим уводи својеврстан гносеолошки дуализам, који ће трајно обележити мишљење Запада. Уместо тога, Љуљ се залагао за персоналистички, христоцентрични и теофанијски (богојављенски) приступ истини и сазнању, по ком „разум трансцендира самог себе, свестан да постоји нешто што ни на који начин није у стању да разуме“. Подршку за своје идеје Љуљ је имао и у иранској исламској философији, најпре у делу Сухравардија (1155-1191; о ком се код нас с поуздањем може прочитати у „Краткој историји исламске филозофије“ Сеида, Техрана и Муамера Халиловића, у издању Центра Ком). „Књига о витешком реду“ представља трактат, тачније кодекс једног лаичког посвећеног витештва, као, поред свештенства, једне од две „најплеменитије, најузвишеније“ од Бога дароване службе у овом свету, чији је циљ да својим деловањем „искаже сву изузетну превласт, силу и премудрост Господа Бога Нашега“ и чији је позив „да спроводе (од Бога даровану, а не људским умовањем измаштану) правду“. Поред тога, ова књига представља и прворазредно литерарно, философско, па и теолошко дело. Посебна вредност српског издања „Књиге о витешком реду“ (Магелан прес, Београд, 2013) су „схолије“ преводиоца овог текста са старокаталонског Синише Здравковића, који сам по себи представља једну од најбоље чуваних тајни српске културе. Значај ове књиге за нас је најпре у томе што аутентично сведочи о примату (охристовљене) људске личности над свим социјалним, културно-технолошким или гносеолошким апстракцијама, и свакако нам може помоћи да узвишеније пребивамо у овоме свету, „имајући у виду прелаз из овог света у други и схватајући скори долазак Судњег дана“. View full Странице