Претражи Живе Речи Утехе

Желим да упоредим двије ријечи из Светог Писма које једна другу откривају и објашњавају. У данашњем Апостолу чули смо речи: Не опијајте се вином, јер је у њему раскалашност, него се учите у псалмима, хвалоспјевима и духовним пјесмама. И на дан Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле, а они изашли са трепетом и одушевљењем овог надахнућа, истинског надахнућа, испуњени управо Духом живота, Духом синовства, Духом љубави, Духом радости, људи који су их видјели или чули били су у недоумици, па су говорили: Да се ови људи нису напили вином, те сада имају толико усхићење, такав ентузијазам? И тако, упоређујући ова два мјеста, налазимо за себе пут духовног живота. Када апостол Павле каже: „Не опијај се вином, јер је у њему раскалашност“, он не говори само да човјек, пијан, може да се понаша прљаво и лоше; он говори о нечем много основнијем и важнијем, да једно надахнуће, једно одушевљење, једна опијеност може замијенити другу. Позвани смо у овом животу да будемо носиоци Духа Светога; треба да се радујемо вјечном животу, преплављени усхићењем, љубављу, стваралачким надахнућем, живот Божији треба да сија у нама. Али колико често тражимо инспирацију, опијеност у нечему другом, у материјалном вину, које даје човјеку илузију да му је добро, да је јак, да је силан, да му је море до кољена, да је туга отишла, да је ушао у свијет гдје је све доступно њему, гдје је он цар, где је он на власти. А још чешће се опијамо свиме што мислимо да може да замјени Бога, оним на шта се ослањамо да бисмо живјели: јер са нечим морамо живјети. Без инспирације се не може живјети, па се људи опијају: опијају се свиме што им је на располагању, покушавајући да на место истинског надахнућа које не долази, поставе нешто друго. У молитви се често дешава када човјек, почевши да се моли не тражи свог Господа са муком и надом, већ тражи у молитви некакво задовољство, смирење срца, неку искру живота. И тако се често дешава да док се молимо прођемо поред Бога, да се само трудимо да употребимо Његово име, Његово присуство, присуство Бога Живога, да на тренутак, макар на тренутак, нешто затрепери у нама и покаже нам да смо живи. Сјећам се писма које сам добио прије много година од једне Јелене за коју се молимо на Литургији. Рано се разбољела од неизлијечиве болести, а када је њено тијело почело да слаби и када је постало провидно, учинило јој се да је Господ тако близу. Тежина тијела, тежина ума више нису сметали да побјегне ка Господу, и чинило се да ће душа да провали у ове даљине. Али тијело је наставило да слаби, и дошао је тренутак када су тијело и душа били немоћни да учине овај напор, који човека гура напријед, омогућава му да отвори крила духа. А онда ми је написала ријеч која је, чини ми се, тако дубоко и снажно и тако директно везана за оно о чему ћу сад говорити… . „Молите се“, написала је, „да никада не покушам да умјесто Бога до кога више не могу да допрем, за утјеху поставим илузију да је Он овде“… Ово се своди на то: молите Бога да ми да снаге да останем у крајњој напуштености, у последњем неисцрпном сиромаштву, али само да не прихватим лажи за своју утјеху, да не узмем земљу када тражим Небо… И у томе видим мудру, и храбру, и строгу ријеч, која чини разумљивом данашњу апостолску ријеч. Не опијај се, не дајте се опјанити било чим, јер све то је замјена: пијанство се разликује од опијености. Особа која је опијена вјечношћу, попут апостола на Педесетницу, може на тренутак другима изгледати као опијена вином; али то није. И на то нас позива Апостол, и на то нас упозорава: чувајте се, будите тријезни до краја, будите трезвени до краја, јер опијати се земљом када тражите Небо је превара, то је блуд. А сада смо скоро на прагу страсних дана. Остало је још недељу дана да се отријезнимо, да схватимо да идемо ка нечему што није машта, сан, већ оно што је истинско, трагедија живота, да се крећемо ка нечему што сами не можемо да доживимо, чему можемо да се придружимо, јер је стварно и тако страшно и толико значајно, али шта можемо искористити да би уздрмали своју душу и пробудили је. Уосталом, када бисмо само знали – а колико људи то данас зна, широм свијета, у условима нашег друштва – када бисмо знали да се око некога кога волимо затвара обруч мржње, обруч шпијуна, да се постепено затвара пред њим пут слободе, пут бјекства, да нека непријатељска сила јури ову особу и да ће отићи у безнадежно заточеништво, из којег је једини пут да буде стријељан, у смрт, на мучење – како бисмо били трезвени, како бисмо све око себе – све што је у нашем свакодневном животу, и оно што је у нашој цркви – доживљавали трезвено, строго, реално, јер би пред нама био лик драге особе која ће за тренутак бити одведена, убијена, затворена, мучена. И ево куда идемо: остало је неколико дана до тренутка када ћемо видјети не причу, већ живу слику судбине Човека Исуса Христа, нашег брата по тијелу и човечанству, и Бога нашег, Творца. Овде стоји апостолска ријеч: Чувајте се, чувајте се, не опијајте се, не опијајте се свијетом и земљом да не бисте постали неосјетљиви на оно што ће бити овде – гдје усред земље видимо земаљска дешавања у њиховом небеском просвјетљењу. Пазите се, не опијајте се оним што ћете видети и чути и доживјети овде у храму. Јер то није дато да се опијемо, него да се отријезнимо, да се опаметимо, да стварност постане тако оштра да би као мач, по ријечи Апостола, пресјекла душу и дух, тијело и кости, тако да отпадне све што припада царству таме и трулежи, и остане само трепетно-трезвена душа пред њеним спасењем или смрћу. Амин. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-antonije-suroski-blum-o-trezvenosti/