Претражи Живе Речи Утехе

Фјодор М. Достојевски је у својим романима, аутентичним књижевним методом и умјетничким генијем понирао у дубине људске душе и духа, направио, по ријечима Берђајева, „велика открића о човјеку“, а такође је предвидио и појаву неких „нових“ и „другачијих“ људи и свјетоназора. У свом последњем роману, Браћи Карамазовима, кроз различите карактере ликова, Достојевски расправља о готово свим суштинским темама човјековог постојања и његовог односа са Богом, прославља људску врлину али такође разобличава гријех, те људске пороке и страсти. Међу негативним ликовима овог романа налази се теолог Михаил Ракитин. Из савим кратког описа његовог поријекла сазнајемо само то да је - свештенички син. Иако му није посвећен већи простор у роману, лик Ракитина ипак није безначајан јер Достојевски преко њега указује на њему савремене појаве али и антиципира појаву „теолога-каријериста“, тако да је Ракитин и данас веома актуелан. Ракитина најприје срећемо у келији старца Зосиме, гдје присуствује разговору између старца и његових гостију, а мало касније он постаје насловни лик поглавља Каријерист – семинарист. Овдје Достојевски даје краћи, али упечатљив опис његовог лика: „Срце је имао веома немирно и завидљиво. Био је потпуно свјестан својих крупних способности, али их је нервозно пеувеличавао у својој уображености. Знао је поуздано да ће постати неке врсте јавни радник али Аљошу, који му је био врло одан, мучило је што је његов пријатељ Ракитин нечастан, а сам то не осјећа... сматрао је себе, без икакве сумње, за човјека великог поштења.“ Из даљег сусрета са Ракитином, читалац сазнаје да је он човјек хладан, прорачунат и превасходно безбожан. Детаљно је упознат са, на примјер, начином на који функционише манастирски живот, али истовремено је способан да потанко преприча било који кафански разговор. Ракитин студира теологију не зато што вјерује и што жели да служи Богу и Цркви, већ зато што му то обезбјеђује друштвени статус и сигурност. Другим ријечима, он је тип теолога који не признаје вјерски, црквени ауторитет, већ је сљедбеник „модерних“ идеја, и тежи да служи „истини“ и „правди“ редукованим према његовим личним потребама. Спреман је да се прилагоди било којој идеологији која ће му омогућити друштвени успјех и положај. Зато су његова идеолошка и политичка, а и теолошка убјеђења више модни изрази него аутентични ставови. Његов главни покретач је жеља да оствари каријеру: „... ако ја не пристанем на каријеру архимандрита у врло блиској будућности, и ако се не одлучим да се закалуђерим, онда ћу неизоставно отићи у Петроград и прићи каквом дебелом часопису...пренијећу часопис на своје име. Затим ћу га даље издавати, и то у неизоставно у либералном и атеистичком правцу... чак малчице са бљеском социјализма, но држећи се на опрезу... и бацајући будалама прашину у очи.“ У свим епизодама у којима се Ракитин појављује, његово име је везано за сплетке. Он сплеткари и на тај начин што пише тенденциозне критике или текстове (понекад и на религиозне теме) и шаље их у „престоничке“ часописе, а све са циљем да некога оклевета или се некоме освети. Упркос својој безграничној дрскости, Ракитин се ипак плаши мишљења друштва и зато, када је на суђењу Димтирију Карамазову јавно постало познато да је он, Ракитин, објавио брошуру „Живот покојног старца Зосиме“, он је, упркос својој дрскости, био „затечен“ и почео да се правда, „скоро са стидом“. Ракитин као теолог представља посебан тип теолога који Достојевски подвргава критици. То је теолог без вјере, коме је теологија само средство за каријеру или друштени положај. Такође, Ракитин себе види као „просвећенеог“ човјека, исмијава „наивну“ вјеру Аљоше или старца Зосиме, подсмјевајући се монашкој духовности и аскези. Једном ријечју, он је „идеолошки теолог“ или, по ријечима самог Достојевског, „лажни слуга Цркве“. Приказујући лик Ракитина, Достојевски упозорава на опасност секуларизације теологије и њене инструментализације у корист одређене идеологије или политичких идеја. Оно што је главна мета Достојевскијеве критике Ракитина јесте његова способност да у свему налази личну корист, празнина у духовном искуству и тврдња да је могуће бити моралан без Бога. Критичари карактеришу Ракитина као неталентованог и ситног лика, без осјећања и затвореног у оковима лажног разума. Иако одражава спољашњу побожност, он је у суштини атеиста, не вјерује у Бога, исмијава вјеру и шири безвјерје. Он је чак спреман да настави своју „вјерску каријеру“ (у Цркви) али је такође спреман и да постане жестоки критичар свега што је везано за вјеру и Цркву. Увођење његовог лика у роман било је везано са тим што је Достојевски још у то вријеме препознао одвајање дијела црквених службеника, па и свештенства, од народа, што је касније довело до појаве атеиста и револуционара у теолошким образовним институцијама. Да Ракитин припада овом типу карактера, свједочи и карактеристични наслов поглавља у којем се он појављује: „каријерист-семинарист“. Тип „ракитинистичког теолога“ појављује се, у разним облицима, у дјелима многих руских писаца. У литературној критичкој и академској традицији, Ракитин је стандардни примјер „теолога без вјере“ — интелектуалца који користи религију, али који вјеру не доживљава. Послије Достојевског, тај мотив постаје све присутнији, као указивање на идеолошке манипалције телогијом и вјером и губитак духовне суштине. Зато су ликови попут Ракитина увијек актуелни и важни — не само као књижевни ликови, већ и као огледала за наше вријеме. Радош Миладиновић Извор: Живе Речи