Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије: Нека би Господ дао да увек имамо смирења пред Богом и љубави према Њему, а када стојимо на та два камена, двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада на врхунцу у Царству небеском. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. јануара 2022. године, на празник Преподобног Антонија Великог, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан. Беседу Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, речи самога Господа којима је сувишно било какво тумачење. Oне су саме по себи довољно једноставне и довољно јасне, толико да свако ако их се држи може да расте из тајне у тајну, из Откривења Божјег у Откривење Божје. Ми неретко постављамо многа питања и многе једноставне речи нам нису јасне зато што имамо потребу да правдамо своје слабости, да правдамо своје промашаје, да правдамо свој грех. Реч Јеванђеља, Реч Господња је једноставна и изнутра говори и обраћа се сваком човеку. Стојећи скрушено, скромно и смирено пред лицем Божјим свако од нас могао би да осети и да каже: Господе, ја сам слаб и немоћан, ја сам грешан и не постоји ниједна реч, ниједан разлог спољашњи којим бих се могао оправдати, али хвала Теби, љубави Твојој и Твоме милосрђу што ниси дозволио да све свој склоности пустим да се спонтано развијају у моме животу, јер бих онда био неупоредиво слабији и падао бих још ниже него што сам пао. Дакле, слаб сам и немоћан, промашен и грешан, али Ти, Господе, знаш моје срце и Ти си љубав и Ти можеш све и свакога, па и мене последњег недостојног, узети у наручје своје. Толико је, браћо и сестре, једноставна Реч Божја да њој није потребно никакво додатно тумачење. Исто тако, Реч Божја као упутство за наш живот опет је сасвим једноставна и јасна. Нема тог човека који не зна шта је добро, који не зна шта ваља чинити да бисмо као људи живели у сагласју са оним што је нормално, са оним што је природно наше стање. Бог нам је дао савест и сви изнутра непогрешиво, ако хоћемо да ослушнемо тај глас своје савести, знаћемо шта је исправно, знаћемо да разликујемо црно од белога, знаћемо да разликујемо шта је то здраво, а шта је нездраво. Али ако би неко помислио да, ето, не може довољно јасно и гласно да ослушне и чује своју савест, у данашњем Јеванђељу сам Господ каже: Ако хоћете да уђете у Царство Небеско тј. ако хоћете да будете нормални, читајте Јеванђеље и ту у Јеванђељу вам је дато шта је исправно, а шта неисправно. Дата је истина и она се јасно разликује од лажи. Дакле, у закону Божјем, у заповестима Божјим нама је осликан лик и портрет свакога од нас уколико хоће да се уклопи у оквир замисли Божје, промисла Божјег, Његове љубави. Онда када пођемо путем живота у Христу препознајемо макар понекад да желимо да у потпуности будемо у наручју Божјем, да имамо потребу да се усавршавамо, да идемо ка савршенству. Кроз уста овога младића из Јеванђеља Господ нам је рекао да се држимо заповести Божјих које нас воде у слободу, које не укидају нашу слободу, него напротив воде нас у слободу од греха, од пролазности, од смрти, воде нас у слободу која се зове љубав као потпуно предавање Богу и потпуно предавање себе ближњем. Да би испуњавање заповести заиста било благотворно за нас, да би ослушкивање савести наших било спасоносно за нас, важно је да у темељу нашега труда, ма какав он био, будемо смирени и то управо значи Реч Господња: Ако хоћеш савршен да будеш све што имаш раздели и узми крст свој и пођи за Христом. То је, браћо и сестре, смирење. Шта ова реченица значи? То значи да независно од тога колики је наш иметак, било да имамо много или мало, једнако треба да се одрекнемо тога што имамо, у смислу да знамо да није имање оно што нас чини врлинским људима, да није имање само по себи оно што нам обезбеђује сигурност, оно што нас чини бољима од других, него да колико год имамо, имали мало или много, будемо свесни да наш живот не зависи искључиво и само о земаљском хлебу, који је потребан наравно за наш живот, него да наш живот и смисао нашег постојања зависи од сваке речи која излази из уста Божјих тј. Да поделити оно што имаш, одрећи се онога што имаш то значи ставити Бога на право место у лествици вредности свога живота, никада га не ставити на прво место, да оно што имаш буде и извор твога постојања, своје сигурности, твога достојанства, него да увек будеш свестан да је Христос живи Бог, алфа и омега нашега постојања, да можемо и читав свет задобити и сву славу овога света стећи и притом држати се и закона Божјег, али ако немамо смирења, тј. ако не утемељимо себе на Христу, ако нисмо спремни у сваком тренутку да прихватимо вољу Његову, вољу Његову за нас о нама, са благодарењем онда је несигурно и то што имамо, али је несигуран и чак овај наш ход путем држања заповести. Свака врста везивања.за било што што није Христос нас спречава да до краја препознамо љубав Његову и да се њему свецело предамо било да је материјални иметак, било да се то имање огледа у поседовању врлина, у испуњавању закона, јер онда испуњавање закона постаје спољашње и има за циљ да то други виде, да похвале и препознају, да кажу како смо ми добри и бољи од других. У таквом разумевању и испуњавању закона и поседовања иметка ми смо заправо губитници. Ево, браћо и сестре, све што имамо Христа ради увек да будемо спремни да се одрекнемо, тј. и када то имамо да смо га се већ одрекли, да нам служи као дар Божји уз помоћ којег ми можемо да покажемо, потврдимо и пројавимо своју љубав у односу на ближње тако што то што имамо као дар од Бога не доживљавамо као своје него да делимо са другима било да је у питању материјални или духовни иметак. Нека би Господ дао да увек имамо смирења и љубави, смирења пред Богом и љубави према Њему, а кад стојимо на та два камена, на двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада, браћо и сестре, у пуноћи у Царству небеском и на путу савршенства. Да Бог да да утемељимо себе у смирењу и љубави и да онда заиста у савршенству, ка савршенству из славе у славе растемо заједно са свима светима који су остварено Јеванђеље, који су Христос облагодаћени и који славе Њега Једнога у Тројици Бога, и ми им се придружујемо, Оца и Сина и Светога Духа сада увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Манастир Часног крста у Сувом Пољу код Бијељине обиљежио је данас крсну славу Воздвижење Часног Крста, а Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије. Након литургије, око манастира је прошла литија, освештано славско жито и пререзан славски колач. Владика Фотије у бесједи након литургије поручио је да људи треба да буду садјелатници и трудбеници у винограду Господњем да граде светиње да би оне подизале душу народа. "Много мудрих људи је рекло - `Подижући светиње, подижемо сами себе`. А ова светиња је врло ријетка јер је посвећена Часном Крсту, а крст је у темељу наше вјере, нашег подвига и спасења. Без крста нема спасења", рекао је владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански истакао је да овај манастир подсјећа да без страдања нема Васкрсења. "Кад прелистамо нашу српску историју од Косова до данас, без страдања нема Васкрсења. Наши манастири су духовни центри који сабирају наш народ у ово вријеме духовне глади кад многи иду лажним пророцима, лажним учитељима који не доносе истину, нити философију крста и Васкрсења и то није хришћанство и наше православље јер је наше православље подвижничко", нагласио је епископ Фотије. Владика Фотије је напоменуо да је пут који води ка манастиру Часног Крста у Сувом Пољу изграђен, захваљујући начелнику Угљевика Васлију Перићу и покојном градоначелнику Бијељине Мићи Мићићу. Начелник Угљевика Василије Перић присуствовао је манастирској слави и честитао данашњи празник монаштву, свештенству и вјерницима. "Важно је да смо заједно са Црквом, јер градећи манастире и светиње, градимо нашу душу и вјеру, а захваљујући нашим светињама опстали смо на овом простору вијековима уназад", рекао је Перић. Он је најавио даљу подршку Српској православној цркви и градњи светиња у овом крају. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски