Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'творац'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) за радио "Слово љубве" говори о молитвеној прослави Светих новомученика јасеновачких у Јасеновцу и позива верујући народ на Свету архијерејску Литургију коју ће у суботу 8. септембра служити више архијереја наше помесне и сестринских Православних Цркава и свештеног и монашког клира, међу њима, Архиепископ берлински г. Марко, Епископ маријански г. Инокентије и Епископ белоградчишки г. Поликарп. Владика Јован говори и о семинару за наставнике Богословија и научном скупу под називом „Новомученици: Полиперспектива IV“ у Српској православној општој гимназији "Катарина Кантакузина Бранковић" у Загребу. "Литургијско сећање на новомученике је једини начин правог истинског сећања, јер ни Косовски завет нису сачували никакви бетонски споменици него Црква Божија, манастир Грачаница и литургијско сећање на св. цара Лазара и косовске новомученике. Исто је тако и са Јасеновцем", закључује Владика пакрачко-славонски Јован. Прилог смо преузели са интернет странице радија Слово љубве http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Culibrk vladika Jovan.mp3 View full Странице
  2. Овакво упадање у ватру и увођење природних наука у ту ватру је потпуно погрешно и са самом науком нема ништа. Међутим, многи међу верницима и атеистима, позивајући се на науку, не осете ту танану границу када из сфере науке прелазе у сферу философске спекулације, па и својеврсног идеолошког надмудривања. Како бисмо расветлили однос Бога Творца и природних наука, анализираћемо тај однос са становишта хришћанске теологије и са становишта самог научног метода. У текстовима који следе, циљ нам је да укажемо на погрешно довођење у однос природне науке и вере (теологије), да укажемо на проблем претварања науке у својеврсну задрту идеолошку (атеистичку) догму, која са самом науком нема ништа. Наравно, не споримо ничије право на имање својих идеолошких догми и на управљање свог личног живота са њима. Споримо право да се те идеолошке догме поистовећују са заједничким добром – природним наукама. Наука није исто што и атеистички поглед на свет и научник не мора нужно бити атеиста.Можда најбољи пример погрешног уплитања природне науке у аргументацији између вере и атеизма представља спор између тзв. „креациониста“ и „еволуциониста“. У појашњењу морамо кренути од самих израза и појмова које они означавају, како бисмо избегли погрешно разумевање свега онога што ћемо даље говорити. Са једне стране, ми ћемо овде износити ставове против псеудо-креационизма. Верујући човек, хришћанин и православни теолог исповеда веру у једнога Бога Оца, Творца неба и земље.Да ли онда можемо критиковати креационизам, ако исповедамо Креатора? Да, можемо критиковати псеудо креационизам како бисмо кристалисали прав и здрав креационизам који сами исповедамо. Предмет критике је, дакле, тежња да се исповедање Бога Творца поистовети са научним исказом, да се окује у оквире природне науке, где методолошки, па ни теолошки гледано, не може припадати.Са друге стране, критиковаћемо и еволуционизам, али не у намери да анализирамо саму теорију еволуције – научницима остављамо да ту теорију бране или оповргавају научном методологијом. Оно што ћемо ми критиковати јесте идеологизација наведене научне теорије и њено увођење у сфере у којима она нема, нити може имати било какве одговоре. Нажалост, еволуционизам све чешће у главама неких људи престаје да буде научна теорија и почиње да бива изам, идеолошки поглед на свет којим се намећу одговори на питања која знатно прелазе јасне методолошке оквире и интересовања саме науке. Проблем настаје онда када се тај изам прогласи за објективну научну истину, са подразумеваном обавезношћу за све, а критика истог се сматра за идеолошки напад на саму науку.Кренимо редом. Најпре одговоримо на питање метода природних наука. У природним наукама влада методолошки натурализам. Шта то значи? То значи да природне науке природу и њене појаве објашњавају трагајући за природним законитостима и природним механизмима. Другим речима, природу објашњавају њом самом. То и значи методолошки натурализам, од латинске речи natura што значи природа. Дакле, научни метод природних наука не дозвољава самој науци да појмовно оперише са било чим што би било изван зоне природе и природног, односно са нечим што је натприродно. Шта онда ово значи у вези са Творцем и какав је статус креационизма као става да је Бог Творац света? Креационизам је легитиман теолошки и философски став. Не само легитиман као слободно право на веру, већ и философски веома добро утемељен. Међутим, креационизам није и не може бити научна теорија нити пандан некој научној теорији. Зашто? Зато што оперише са појмом интелигентног Творца, односно Бога. Оперише са појмом натприродног, нечег што је изван сфере природног за коју је чврсто везан научни методолошки натурализам. Гледано са хришћанске теолошке позиције, није могуће опојмити Бога у методолошкој редукованости природних наука. Такав поступак био би не само псеудо наука већ, са православне теолошке тачке гледишта и јерес. Објаснимо и зашто. Прво, креационизам који би претендовао да буде научна теорија био би заправо псеудо наука. Ово из разлога што креационизам у свом објашњењу неке природне појаве уводи појам до којег се као таквог не може доћи методолошким натурализмом природних наука. То је појам Бога или интелигентног Творца, који као такав не припада природи на коју је редукована наука својим методом. То посебно важи ако под Богом подразумевамо хришћанског Бога откривења, који је оностран свету, а уз то још и слободан у својој творачкој делатности. А обично се такав појам Бога и подразумева у оном креационизму који претендује да заузме место научне теорије и који потиче од фундаменталних хришћанских групација (хришћанских секти) у Сједињеним Америчким Државама. Дакле, не може се од природне науке, чије „очи“ представљају њен метод, а то је методолошки натурализам, очекивати да у природи коју описује „види“ Бога и Творца. Зато што Бог и Творац није део природе коју описује наука, и на коју (природу) је редукован њен метод као методолошки натурализам. Просто речено, грешка оног типа креационизма који претендује да буде научна теорија је у томе што појмовенатприродног уводи у област која је стриктно редукована својом методом на природно. Дакле, грешка која такав креационизам чини псеудо-науком је грешка у самој методи, односно у методолошкој неконзистентности. А научни метод представља суштину саме науке. Уколико је он погрешан, научни исказ губи своју суштину, односно губи своју научност и постаје псеудо наука. Међутим, то не значи да је креационизам обавезно жигосан као псеудо-наука: не, прави и здрави креационизам то није јер не претендује да буде поистовећен са исказом природне науке. Остаје, дакле, легитиман закључак да, рецимо, комплексност живота, информације у ДНК молекулама, комплексност космоса, подешеност космолошких константи и др. изазива неко лично усхићење и зачуђеност који воде до закључка о узвишеном Творцу. Међутим, такав закључак не може да претендује да буде научни закључак. Јер, до таквог закључка није могуће доћи методом природних наука, односно методолошким натурализмом који научни говор и научно закључивање чврсто држи у оквирима природних закона и природних механизама. Бог Творац није нити природни закон, нити природни механизам. Отуда, неухватљива је за науку не само његова природа или суштина, већ и његова енергија, његово дејство. Због тога, сваки говор науке природне појаве мора објашњавати искључиво природним законима и природним механизмима и њиховим дејствима. Задатак науке, у жељи да објасни неку природну појаву и јесте откривање тих природних механизама и њихово објашњење. Због свега овога не треба да чуди зашто, рецимо, природна наука, абиогенетска теорија (теорија о настанку живота) говори о спонтаности настанка живота. Она, кроз свој метод и не може да види друго осим да закључи о спонтаности. Наука не може да ту спонтаност заменим узроком који би биовоља Творца. Не може, јер воља Творца није некакав природни, тварни ентитет којег би наука могла да открије и који би могла да еспериментално понови и испита. Последњи узрок који наука види је некиприродни механизам. Међутим, легитимно је говорити да иза спонтаности коју наука види и иза природног механизма који она види стоји воља Творца, али такав закључак измиче научној сфери и улази у сферу теологије и философије. И ова позиција, ова суптилна дистинкција између научног и теолошко/философског је суштинско место које раздваја „псеудо-науку“ креационизам од „правог и здравог“ креационизма. Дакле, закључак је једноставан: креационизам као теолошка и философска теорија настанка света је потпуно легитиман, али креационизам као научна теорија није. Не зато што су теологија и/или философија у сукобу са природним наукама, већ зато што им се сфере питања, појмова и теоретског поступања не поклапају. Могућа је комунакција тих сфера, али није могуће њихово мешање. Због тога, теологија и/или философија нису конкурент природним наукама и обрнуто. У остом смислу, није научно легитимно теорију еволуције нападати теолошком аргументацијом, већ искључиво другом научном теоријом, критиком која је стриктно заснована на рационалном дискурсу у оквиру научне методе. Са друге стране, нема разлога ни да хришћани осећају потребу да их било ко „брани“ од ставова науке. Наука не може угрозити веру, ако се зна да наука не задире, нити због свог методолошког натурализма може задирати у било какво питање Бога. Наука, као таква, је слепа за Бога. Међутим, човек научник може бити верник и ту нема никакве контрадикције. Управо зато што не постоји преклапање и мешање науке и вере, могућа је њихова несливена комуникација унутар једне личности, једног човека који мисли. Тај човек свакако може бити и научник. У научном домену он ће се ограничити на методолошки натурализам, а као верујући и теолошко/филосфски мислећи човек продужиће иза тога и, остављајући за собом методу природних наука, угледаће вољу Творца. Опет, са друге стране, као научник, то своје виђење воље Творца никада неће прогласити за научни закључак, нити ће на било који начин уплитати Творца у науку, остајући доследан суштини науке, њеном „виду“, њеном методу без којег она не може постојати, а то је, као што смо навели, методолошки натурализам. Овакво јасно разликовање и непреклапање сфера теологије и природних наука битно је како за саму природну науку, тако и за теологију. Природне науке функционишу и њихова сазнања доносе благодат човеку само онда када је наука верна свом методу, свом методолошком натурализму. Са друге стране, неухватљивост Бога методолошким натурализмом природних наука сведочи суштину онога што хришћани верују – разлику природе Бога и природе творевине. Бог којег би „угледао“ методолошки натурализам не би био хришћански, библијски Бог откривења – то би био створени бог или богови, каква су и била паганска божанства изникла из прахаоса који је заједничко порекло и људима и свеколикој природи. Због тога, поклоњење богу/боговима које би „верификовао“ методолошки натурализам за хришћане би био јерес. О овоме свакако треба да размишљају хришћани када покушавају да свог Бога откривења, слободног Творца, на силу угурају у природну науку. преузми pdf Александар Милојков Објављено у Православном Мисионару
  3. У дијалогу вере и атеизма често се у неку конструкцију аргумента увлаче и природне науке. Свакако, дијалог теологије и природних наука је једна здрава и неопходна тема. Међутим, тај дијалог уме да буде псеудо дијалог који се претвара у злоупотребу и идеологизацију саме науке. Заиста, наивна је вера неких атеистичких мислилаца да напредак природних наука обесмишљава или да на било који начин може пољуљати веру у Бога Творца. Такво потезање за науком као аргументом у одбрани тврдње да „нема Бога“ пре сведочи о неспособности да се разуме сам карактер и домет научног мишљења и научног метода као таквог. Та зачуђујућа и помало комична неспособност интелигентних људи доводи до једног или/или односа науке и вере. Не иде ти наука? Покушај са религијом, честа је парола савремених атеистичких промотера. Овакво упадање у ватру и увођење природних наука у ту ватру је потпуно погрешно и са самом науком нема ништа. Међутим, многи међу верницима и атеистима, позивајући се на науку, не осете ту танану границу када из сфере науке прелазе у сферу философске спекулације, па и својеврсног идеолошког надмудривања. Како бисмо расветлили однос Бога Творца и природних наука, анализираћемо тај однос са становишта хришћанске теологије и са становишта самог научног метода. У текстовима који следе, циљ нам је да укажемо на погрешно довођење у однос природне науке и вере (теологије), да укажемо на проблем претварања науке у својеврсну задрту идеолошку (атеистичку) догму, која са самом науком нема ништа. Наравно, не споримо ничије право на имање својих идеолошких догми и на управљање свог личног живота са њима. Споримо право да се те идеолошке догме поистовећују са заједничким добром – природним наукама. Наука није исто што и атеистички поглед на свет и научник не мора нужно бити атеиста.Можда најбољи пример погрешног уплитања природне науке у аргументацији између вере и атеизма представља спор између тзв. „креациониста“ и „еволуциониста“. У појашњењу морамо кренути од самих израза и појмова које они означавају, како бисмо избегли погрешно разумевање свега онога што ћемо даље говорити. Са једне стране, ми ћемо овде износити ставове против псеудо-креационизма. Верујући човек, хришћанин и православни теолог исповеда веру у једнога Бога Оца, Творца неба и земље.Да ли онда можемо критиковати креационизам, ако исповедамо Креатора? Да, можемо критиковати псеудо креационизам како бисмо кристалисали прав и здрав креационизам који сами исповедамо. Предмет критике је, дакле, тежња да се исповедање Бога Творца поистовети са научним исказом, да се окује у оквире природне науке, где методолошки, па ни теолошки гледано, не може припадати.Са друге стране, критиковаћемо и еволуционизам, али не у намери да анализирамо саму теорију еволуције – научницима остављамо да ту теорију бране или оповргавају научном методологијом. Оно што ћемо ми критиковати јесте идеологизација наведене научне теорије и њено увођење у сфере у којима она нема, нити може имати било какве одговоре. Нажалост, еволуционизам све чешће у главама неких људи престаје да буде научна теорија и почиње да бива изам, идеолошки поглед на свет којим се намећу одговори на питања која знатно прелазе јасне методолошке оквире и интересовања саме науке. Проблем настаје онда када се тај изам прогласи за објективну научну истину, са подразумеваном обавезношћу за све, а критика истог се сматра за идеолошки напад на саму науку.Кренимо редом. Најпре одговоримо на питање метода природних наука. У природним наукама влада методолошки натурализам. Шта то значи? То значи да природне науке природу и њене појаве објашњавају трагајући за природним законитостима и природним механизмима. Другим речима, природу објашњавају њом самом. То и значи методолошки натурализам, од латинске речи natura што значи природа. Дакле, научни метод природних наука не дозвољава самој науци да појмовно оперише са било чим што би било изван зоне природе и природног, односно са нечим што је натприродно. Шта онда ово значи у вези са Творцем и какав је статус креационизма као става да је Бог Творац света? Креационизам је легитиман теолошки и философски став. Не само легитиман као слободно право на веру, већ и философски веома добро утемељен. Међутим, креационизам није и не може бити научна теорија нити пандан некој научној теорији. Зашто? Зато што оперише са појмом интелигентног Творца, односно Бога. Оперише са појмом натприродног, нечег што је изван сфере природног за коју је чврсто везан научни методолошки натурализам. Гледано са хришћанске теолошке позиције, није могуће опојмити Бога у методолошкој редукованости природних наука. Такав поступак био би не само псеудо наука већ, са православне теолошке тачке гледишта и јерес. Објаснимо и зашто. Прво, креационизам који би претендовао да буде научна теорија био би заправо псеудо наука. Ово из разлога што креационизам у свом објашњењу неке природне појаве уводи појам до којег се као таквог не може доћи методолошким натурализмом природних наука. То је појам Бога или интелигентног Творца, који као такав не припада природи на коју је редукована наука својим методом. То посебно важи ако под Богом подразумевамо хришћанског Бога откривења, који је оностран свету, а уз то још и слободан у својој творачкој делатности. А обично се такав појам Бога и подразумева у оном креационизму који претендује да заузме место научне теорије и који потиче од фундаменталних хришћанских групација (хришћанских секти) у Сједињеним Америчким Државама. Дакле, не може се од природне науке, чије „очи“ представљају њен метод, а то је методолошки натурализам, очекивати да у природи коју описује „види“ Бога и Творца. Зато што Бог и Творац није део природе коју описује наука, и на коју (природу) је редукован њен метод као методолошки натурализам. Просто речено, грешка оног типа креационизма који претендује да буде научна теорија је у томе што појмовенатприродног уводи у област која је стриктно редукована својом методом на природно. Дакле, грешка која такав креационизам чини псеудо-науком је грешка у самој методи, односно у методолошкој неконзистентности. А научни метод представља суштину саме науке. Уколико је он погрешан, научни исказ губи своју суштину, односно губи своју научност и постаје псеудо наука. Међутим, то не значи да је креационизам обавезно жигосан као псеудо-наука: не, прави и здрави креационизам то није јер не претендује да буде поистовећен са исказом природне науке. Остаје, дакле, легитиман закључак да, рецимо, комплексност живота, информације у ДНК молекулама, комплексност космоса, подешеност космолошких константи и др. изазива неко лично усхићење и зачуђеност који воде до закључка о узвишеном Творцу. Међутим, такав закључак не може да претендује да буде научни закључак. Јер, до таквог закључка није могуће доћи методом природних наука, односно методолошким натурализмом који научни говор и научно закључивање чврсто држи у оквирима природних закона и природних механизама. Бог Творац није нити природни закон, нити природни механизам. Отуда, неухватљива је за науку не само његова природа или суштина, већ и његова енергија, његово дејство. Због тога, сваки говор науке природне појаве мора објашњавати искључиво природним законима и природним механизмима и њиховим дејствима. Задатак науке, у жељи да објасни неку природну појаву и јесте откривање тих природних механизама и њихово објашњење. Због свега овога не треба да чуди зашто, рецимо, природна наука, абиогенетска теорија (теорија о настанку живота) говори о спонтаности настанка живота. Она, кроз свој метод и не може да види друго осим да закључи о спонтаности. Наука не може да ту спонтаност заменим узроком који би биовоља Творца. Не може, јер воља Творца није некакав природни, тварни ентитет којег би наука могла да открије и који би могла да еспериментално понови и испита. Последњи узрок који наука види је некиприродни механизам. Међутим, легитимно је говорити да иза спонтаности коју наука види и иза природног механизма који она види стоји воља Творца, али такав закључак измиче научној сфери и улази у сферу теологије и философије. И ова позиција, ова суптилна дистинкција између научног и теолошко/философског је суштинско место које раздваја „псеудо-науку“ креационизам од „правог и здравог“ креационизма. Дакле, закључак је једноставан: креационизам као теолошка и философска теорија настанка света је потпуно легитиман, али креационизам као научна теорија није. Не зато што су теологија и/или философија у сукобу са природним наукама, већ зато што им се сфере питања, појмова и теоретског поступања не поклапају. Могућа је комунакција тих сфера, али није могуће њихово мешање. Због тога, теологија и/или философија нису конкурент природним наукама и обрнуто. У остом смислу, није научно легитимно теорију еволуције нападати теолошком аргументацијом, већ искључиво другом научном теоријом, критиком која је стриктно заснована на рационалном дискурсу у оквиру научне методе. Са друге стране, нема разлога ни да хришћани осећају потребу да их било ко „брани“ од ставова науке. Наука не може угрозити веру, ако се зна да наука не задире, нити због свог методолошког натурализма може задирати у било какво питање Бога. Наука, као таква, је слепа за Бога. Међутим, човек научник може бити верник и ту нема никакве контрадикције. Управо зато што не постоји преклапање и мешање науке и вере, могућа је њихова несливена комуникација унутар једне личности, једног човека који мисли. Тај човек свакако може бити и научник. У научном домену он ће се ограничити на методолошки натурализам, а као верујући и теолошко/филосфски мислећи човек продужиће иза тога и, остављајући за собом методу природних наука, угледаће вољу Творца. Опет, са друге стране, као научник, то своје виђење воље Творца никада неће прогласити за научни закључак, нити ће на било који начин уплитати Творца у науку, остајући доследан суштини науке, њеном „виду“, њеном методу без којег она не може постојати, а то је, као што смо навели, методолошки натурализам. Овакво јасно разликовање и непреклапање сфера теологије и природних наука битно је како за саму природну науку, тако и за теологију. Природне науке функционишу и њихова сазнања доносе благодат човеку само онда када је наука верна свом методу, свом методолошком натурализму. Са друге стране, неухватљивост Бога методолошким натурализмом природних наука сведочи суштину онога што хришћани верују – разлику природе Бога и природе творевине. Бог којег би „угледао“ методолошки натурализам не би био хришћански, библијски Бог откривења – то би био створени бог или богови, каква су и била паганска божанства изникла из прахаоса који је заједничко порекло и људима и свеколикој природи. Због тога, поклоњење богу/боговима које би „верификовао“ методолошки натурализам за хришћане би био јерес. О овоме свакако треба да размишљају хришћани када покушавају да свог Бога откривења, слободног Творца, на силу угурају у природну науку. преузми pdf Александар Милојков Објављено у Православном Мисионару View full Странице
  4. Познати по преводу Законправила, Номоканона Светог Саве, историчар др Миодраг Петровић, иначе сестрић почившег патријарха Германа, који је у свом противљењу институцији викарних епископа, био заговорник приче о хорепископима (о томе смо нешто на овом форуму писали др Зоран Ђуровић и ја у своје вријеме), повукао је своју подршку бившем владици Артемију, највише због тога што је процјенио да код њега нема никакве жеље за јединством Светосавске Цркве, успут разоткривајући малверзације у тзв. "ЕРП у егзилу", канонске прекршаје Артемијеве (које је, истина, и раније могао да види), као и лажи бившег епископа. Сувишно је напомињати да је због тога др Миодраг Петровић под баражном ватром "Грешног Милоја". Извештио се Грешни Милоје (Милоје Стевановић) да набрзину скрпи књигу, нешто маказама, а нешто преформулацијом већ реченог у некој од претходних његових књига. Неретко се хвали бројем својих књига које је објавио, иако оне по садржини сличе једна другој као јаје јајету. Последња је под насловом „Аршин“, Ниш 2017, стр. 104, џепног формата. пише Др Миодраг М. Петровић, 20.04.2017 *** Иако је та књижица добрим делом проткана неистином и методом којим се служе секташи, одштампана је, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“. Овде ћу делимично представити острашћеност Грешног Милоја према онима који нису са њим и његовим владиком Артемијем, кога назива „светим старцем“ (стр. 55). У том смислу поновљено истиче: „Што се мене тиче, мој став је следећи: тамо где нема места за мог духовног оца – владику Артемија – нема ни за мене“ (стр. 43, 55, 71). На крају такве реченице ставља три знака узвика. Ваљда се и сам чуди шта је написао, односно колико је заслепео обожавајући човека. Острашћено и олако се Грешни Милоје служи недоличним изразима на рачун сваког ко се не клања његовом „светом старцу“. Ако бих овде ређао те недоличне, па и безобразне његове изразе, то би значило да сам сличног васпитања. Један од безобразних његових израза, изговорен у тренутку када му је лик постао изопачен, приписао је мати Јелени Нововазнесењској у Овчару. Толико је тај израз одвратан да га овде не могу навести, али сам га пренео владици Артемију у писму, састављеном о Савиндану 2017. године, које ће једног дана бити објављено. Изазван, пројавио је из себе оног правог Грешног Милоја. Тако се догодило и са о. Иринејем, секретаром владике Артемија, када је био ухваћен у превари, те због тога рафално изговорио погрдне изразе. Зашто су у поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје и његова дружина излили толики гнев против мати Јелене и мене? Зато што је мати Јелена, после четири године надања да ће у манастиру Ново Вазнесење имати сталног духовника ради свакодневног богослужбеног правила, схватила да је о. Иринеј имао задатак да вернике усмерава ка Милојевој задужбини у Лозници. Дубоко свесна смисла свог монашког подвига и брига о сестринству, а нетрпељива наспрам глуме и неиспуњених обећања, јер су се свештенослужитељи стално мењали, прекинула је да моли и да се нада нечем бољем. Све њене молбе и вапаји обијали су се о камено срце владике Артемија. Нисам се мирио са таквим стањем, гледајући како њени критичари злурадо настављају да је оптужују и мрцваре недужно сестринство чак и после прекида општења са владиком Артемијем. У поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје се упиње да, с једне стране, што више оцрни мати Јелену, о. Небојшу и мене, а са друге стране, да стави ореол на главу себи, о. Иринеју и владици Артемију. Превасходно себе представља као милосрдног страдалника за веру, како би и његови потомци читали о томе каквог су претка имали. Претка који се хвалио да је „двапут хапшен због вазнесењских монахиња и једном, пребијен ишао на штакама“ (стр. 36). Али тај „предак“ се покајао што је некада хвалио мати Јелену и њено сестринство, па се спрема да „направи нову књигу, еда би остао траг Истине о паду м. Јелене… А и да моји, каже Милоје, потомци не буду у сумњи: какав је то човек био наш деда који је у књигама у звезде окивао неку калуђерицу Јелену, ишао због ње у апс и у гипс, па јој после окренуо леђа“ (стр. 36). Међутим, пре ће се потомци Грешног Милоја упитати: да ли је међу правим хришћанима постојао још неко ко се као наш деда разметао да је ради вере страдао. Упитаће се: како то да наш деда често цитира Свето писмо а „хвали се оним што је на лицу, а не (оним) што је на срцу“ (2. Кор 5, 12)? Зашто запоставља толике поуке апостола Павла, као на пример: „Ко се хвали нека се Господом хвали“ (1. Кор 1, 31; уп. Рм 5, 11); „Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђење и откривења Господња“ (2. Кор 12, 1); „Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити“ (2. Кор 11, 30; уп: 2. Кор 12, 5); „А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла“ (Јак 4, 16). Уместо тога, Грешни Милоје се приклонио лукавству. У првом делу поменуте своје књижице, сопствени текст (лако препознатљив по језику и стилу) потурио је Славку Радовановићу, раднику из Лучана који, наводно, како пише Милоје „убарабарује аршин високог интелектуалног посленика проф. Петровића и свој аршин“ (стр. 8). Све то уз констатацију, наравно Милојеву, да је „г. Миодраг субјективан до мере која је несхватљива. Све је изврнуо наопачке“ (стр. 14). Са писмом Славка, Грешни Милоје пилићарски опонаша Јакова који је преварио обневиделог оца, Исака, ради наслеђа. Наиме, Јаков је обложио руке и врат јарећом кожом да би отац поверовао да је Исав, старији син, који је био маљав. Зато отац, Исак, рече Јакову: „Ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не. И приступи Јаков Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове…“ (1. Мојс 27, 21-22). „Маљави“, што ће рећи преварантски текст Славковог тобоже писма, дакле, плод је пера Грешног Милоја. Тамо је Исак преварен зато што је био слеп, а ја, Богу хвала, нисам слеп. Тамо је Јаков успео по наговору мајке, а да ли је овде Грешни Милоје успео по жељи и наговору владике Артемија и његовог секретара о. Иринеја, о томе нека просуде читаоци. Колико су образложења Грешног Милоја испод такве маске јадна и неистинита, свак ће лако уочити кад буде читао моје текстове. Усуђује се да каже како је мати Јелена „малтретирала… омиљеног оца Иринеја“ (!), да би у наставку написао: „Наиме, чињеница је да нико, па ни најжешћи опадачи и клеветници владике Артемија нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18). Да ли је то истина? Не треба други неко да „покаже прстом“ на огрешења владике Артемија, јер је сам он то учинио. Овде најпре доносим један од таквих примера. Наиме, у часопису „Свети кнез Лазар“, бр 3 [27], Призрен 1999, на стр. 156. Објавио је своје САОПШТЕЊЕ у циљу „разјашњења“, које, између осталог, гласи: [„… у најновијем броју нашег часописа „Свети Кнез Лазар“, бр. 2 (26) 1999. године, објављена су два чланка које због заузетости догађајима на Косову и Метохији нисмо успели да претходно прочитамо, а у којима су изнесени ставови и закључци иза којих ја, као Епископ Српске Православне Цркве не стојим“. „Без намере да детаљно вршимо анализу дотичних чланака, сматрамо за потребно да, макар укратко, укажемо на њих и њихове недопустиве и неприхватљиве ставове. То су чланци „Српска Црква у загрљају јереси“, од Жељка Которанина, који износи неприхватљиве тврдње и закључке, као да је ‘у Српску Цркву уведена јерес, доводи се у питање благодатност Српске Цркве, оптужује се цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма’ итд.“ „Други чланак је ‘У раскораку са Светим Савом’ од Д-ра Миодрага Петровића, у коме аутор настоји да покаже да је цео Архијерејски сабор Српске Православне Цркве, напустио пут Светога Саве, да се упушта у неканонске радње и новотарије (бирање викарних епископа), напуштање Законоправила Светога Саве итд. При томе се аутор злобно упустио у процену ‘дозрелости, учености и подобности’ појединих новоизабраних Епископа, помињући и неке по имену, као да је тиме желео да каже да је и сам Архијерејски сабор СПЦ недорастао својој улози у Цркви Божијој у овим тешким временима.“ „Због свега тога, извињавамо се поштованим читаоцима и обећавамо да нећемо допустити да сличних ствари у будуће буде у нашем и Вашем часопису.“ „Епископ рашко-призренски + Артемије“] Шта, дакле, из тог Саопштења владике Артемија проистиче? Недвосмилено то – да је тада, насупрот писању Жељка Которанина, тврдио: да у Српску Цркву није „уведена јерес“; да се не „доводи у питање благодатност Српске цркве“; да није у праву кад „оптужује цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма“ итд. Да је неким случајем владика Артемије остао у саставу епископата Српске православне цркве, и данас би, несумњиво, исто тврдио. Али пошто је испао из тог састава, постао је жешћи критичар од Жељка Которанина. Исто то може да се каже за владику Артемија и кад осуђује садржину мог текста У раскораку са Светим Савом, представљајући ме да злобно пишем. Тада сам, дакле, на основу учења црквених отаца указивао углавном на штетност избора викарних епископа у Српској православној цркви и уопште. Успут само у том чланку сам указао на то – чему нас је Свети Сава учио и у чему смо, наспрам његовог учења, у раскораку. Владика Артемије не само да није, како каже, „успео да претходно прочита“ тај мој чланак, него га је у часопису сa благословом уврстио одмах иза свог текста управо зато што га је претходно прочитао. Иако сам у свести имао тежину и горчину речи владике Артемија што каже да сам „злобно“ писао, то ме није одвратило да се, с обзиром на струку којом се бавим, критички осврнем на одлуку Светог архијерејског сабора о његовом низвођењу на степен монаха. Наиме, у вези с тим објавио сам чланак под насловом Саборска одлука о епископу Артемију, одштампан у часопису „Свети кнез Лазар“, бр. 1-2 (67-68), Београд 2011, стр. 79-86 (прештампан у четвртој књизи мојих „Одабраних радова у шест књига“, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198). Тамо сам указао на неопходност да се доследно спроведе црквеноканонски поступак, изјавивши да ћу владику Артемија сматрати епископом све док се у редовном судском поступку не потврди његова кривица. Поступио сам тако не би ли се избегле тешке последице цепања у Српској православној цркви. А њему сам неколико пута, гледајући га у очи, рекао: „Ви као Артемије не значите ми нешто посебно, али ваше православно исповедање вере и те како ми значи много“. Владика Артемије се, додуше, неко време повиновао, али не и слагао са одлукама Светог архијерејског сабора. У његовом „повиновању“ надао сам се да лежи жеља за очување јединства у Српској православној цркви. Управо у том смислу сам у беседи на Петровдан 2016. године у Новом Вазнесењу истакао: „Свети Сава је једну јединствену православну Српску цркву основао. И треба чинити све да нема раздора у њој“. Ради тога сам имао разумевања за избор Николаја у достојанство хорепископа (рачунајући на његову благородност, скромност, искрену приврженост у служењу Цркви Христовој) како стадо које је кренуло за владиком Артемијем не би остало без пастира. Сматрао сам га погодним за несебичне разговоре о измирењу и јединству у Српској православној цркви. О каноничности избора тог једног хорепископа може се разговарати под претпоставком да се неће доказати кривица владике Артемија. Али када су после избора Николаја изабрана још два хорепископа, за шта нема канонског основа, схватио сам да владика Артемије, из побуда њему знаних, преамбициозно хоће да слови за поглавара и спасиоца Српске православне цркве. Због тога сам изгубио наду у могућност да се са њим може рачунати на измирење и уједињење. Неканонским избором другог, трећег, а сутра можда и више епископа, сам владика таквим поступањем чини управо оно што заблудели Грешни Милоје тражи, тј. да неко „покаже прстом о који се канон огрешио владика Артемије“. С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других, њима сличних (јавно), да мати Јелену и мене што је могуће више оцрне, морам да истакнем да они, таквим својим оркестрираним приступом продубљују раздор и подсећају, својом методологијом, на деловање секташа. Сви они, убеђени да су безгрешни, пренаглашавају јеванђелску причу о блудном сину, а запостављају смисао и значај оне, такође јеванђелске приче о труду и радости пастира да пронађе изгубљену овцу којој се, кад је пронађе, радује више него оним 99. У конкретном случају пастир је својим нечињењем и промашеним чињењем допринео да му се удаљи не једна овца, него више; да му се угаси данас једна „катакомбна црква“, а сутра нека друга. Зашто кажем за владику Артемија да тајно, односно прикривено наступа? Зато што нападе препушта јуришницима на челу са Грешним Милојем. То је у складу са његовом природом; у складу са оним како га је представио бивши његов секретар, о. Симеон: у смислу да после команде „јуриш“! једини он остане у рову. Не обистињује ли се та констатација и сада када из „рова“ шаље у јуриш Грешног Милоја, о. Иринеја и њима сличне? Али ни то сазнање, као ни сазнање да је опоменуо игумана рукумијског, о. Симеона, што не помиње на литургијама свог надлежног епископа, није ме одвратило од онакве анализе саборске одлуке о његовом низвођењу на степен монаха. Радило се, понављам, о струци којом се бавим, о црквеноканонском праву; радило се о очувању здравог црквеноканонског поретка као залогу за очување јединства у Српској православној цркви. На челу са Грешним Милојем и о. Иринејем, као челним јуришницима владике Артемија, многи су се слепо окомили на сестринство манастира Новог Вазнесења. А то узорно сестринство је у материјалном погледу сиромашно; још сиромашније постало откако су клеветници из профитерских разлога вернике усмерили, како је већ речено, ка Лозници, али је зато духовно пребогато. Збуњени су опадачи њихови. Разбијају се о бедем јаке вере и подвижништва које их краси. Служе Богу у јеванђелском духу, благодарећи и наслеђеним саветима и благословима великог духовника, о. Саве Вазнесењског. Својом побожношћу држе лекцију свима, па и мени. Ето због чега сам одлучио да подржим то угрожено сестринство. Увек сам се сврставао на страну неправедно прогнаних и угрожених. Некада на страну владике Артемија, а сада, увидевши колико дуго је давао лажна обећања и колико је камена срца, стао сам на страну нововазнесењске обитељи. Шта клеветници мати Јелене од ње очекују? Оно – „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 9). А то води у човеколатрију. Зато сам владици Артемију рекао да није добро кад човек ствара култ сопствене личности. Изјаве Грешног Милоја о њему као непогрешивом „светом старцу“ у том правцу су усмерене. Зато сам у последњем писму владици Артемију, о Савиндану 2017. године, истакао да је инсистирање да му се мати Јелена поклони „одраз човеколатрије, ради које се слепа послушност диже изнад сваке догме. Има ли већег греха од тога?“ Такође, уколико „остане неумољива“ срца, написао сам му да ће „неминовно уследити нежељени развој догађаја, као на пример: - Стављање на интернет мојих писама; - Манастир Ново Вазнесење неће због Ваше немилости унедоглед остати без духовника и, у том случају, коме ће се у крајњем исходу приписати кривица или неспособност? - Распредаће се у јавности питања – да ли сте створили раскол и у чему се он састоји; да ли се у Вашем окружењу негује својеврсни фанатизам и да ли у томе има нечег што подсећа на секташтво, папизам; је ли преокупација за сталном пројекцијом слика нешто што је својствено хришћанској скромности и тихости при мисионарењу…?“ Али вратимо се још мало Грешном Милоју који не схвата да су сујета, глума и лицемерство провидни и кратког даха. Пропео се изнад свих врхова науке, признајући као најбоље оне књиге које скрпљено састави, хвалећи се и њиховим бројем. Из побуда слепе привржености владици Артемију и о. Иринеју, дрзнуо се, наводно устима Славка, да омаловажи више него полувековни рад на изворима које је Свети Сава користио за састављање Законоправила. Из жабље перспективе гледа на такав труд, омаловажавајући га и поређењем са дабарским издањем Митрополије дабробоснаске, у којем, због нестручности приређивача пише, између осталог, и то – да је Свети Сава, наводно, у Законоправило уткао и обичајно право, иако ни трунке тако нечег нема тамо. Чак је вишедеценијски истраживачки труд на Законоправилу упоредио са недавним издањем Номоканона Светога Саве од стране Министарства правде Републике Србије (стр. 22, нап. 3). А то издање, које је скрпљено слично начину како Грешни Милоје скрпи своја писанија, представља изругивање и омаловажавање лика и дела Светога Саве; представља срамоту за Министарство правде Републике Србије и посрнуће народносне свести оних који то подржавају, јер та књига, у коју је Свети Сава много труда уложио, не само да је највећа српска књига, него је и прва српска енциклопедија, и својеврсна српска легитимација. Грешни Милоје се не задовољава тиме, него тенденциозно и цинички коментарише питање у вези са ценом и, како каже, „конспиративном процедуром“ при продаји мојих књига (стр. 28). Може ли се човек толико посрнуле савести и свести осећати Србином и хришћанином? Може, али само као глумац и шићарџија. Када сам му са посветом поклонио моје књиге, ни назирао нисам да ће се из њега испилити такав циник, лицемер, хвалисавац. Тек из његових књига сам видео како од себе прави јунака са циљем да створи култ сопствене личности. Узори су му: некада друг Тито коме је слепо служио, а данас – „свети старац“, како назива владику Артемија. Понаша се као да је сву мудрост овога и онога света посисао. У томе га потхрањују ласкавци којима пружи „чинију сочива“ са задњом намером – да све вишеструко уновчи. Неспособан је Славко да опонаша толико сујетног и фанатичног Грешног Милоја који је у његово име лукаво срочио писмо ради некаквог „убарабарења“. „Убарабарио“ се, у ствари, не Славко, него Грешни Милоје, убеђен да је препаметан, а у ствари је сићушна душа разметљиве памети. Не може Грешни Милоје да схвати, нити да се помири са чињеницом да још увек нисам искључен из Цркве. Зато се упиње да то некако постигне. Тражи друштво. Ради тога прештампава моје јавне говоре у Лозници. Те говоре сам без скривања држао не би ли раздвојене побудио на озбиљно размишљање о превазилажењу раскола у Цркви. Исто тако свесно и јавно сам говорио и у Новом Вазнесењу, износећи штетне појаве у окружењу владике Артемија, коме нећу замерити ако настави да даје благослове за смицалице Грешног Милоја. Не каже народ узалуд оно што за обојицу важи: „Докон поп и јариће крсти“. Зашто сам јавно говорио? Зато што је Црква без дијалога незамислива. О томе нам сведочи пракса која је важила код апостола Господњих и црквених отаца на васељенским и помесним саборима. Апостол Павле се, на пример, у Антиохији супротставио апостолу Петру „у лице, јер беше за осуду“ због „дволичења“ (в. Гал 2, 11-14). Дакле, ако по допуштењу Божјем будем искључен из Српске православне цркве, извесно је да то неће бити по жељи Грешног Милоја, него зато што јавно и сада изјављујем да не могу бити у заједници са било ким од појединаца који црквену администрацију дижу изнад догматског и канонског учења Православне цркве. С друге стране, нисам склон да поверујем да поред оних који се у Српској православној цркви изјашњавају као екуменисти, не постоје и они који се, било јавно или тајно, противе екуменизму као свејереси. На ове треба рачунати и са њима сарађивати стално имајући на уму да је Црква Христова „стуб и тврђава истине“ ( 1. Тим 3, 15); да је установа Бога живога коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Пошто Грешни Милоје у поменутој књижици „Аршин“ тврди, устима наводно Славка, а са благословом владике Артемија, „да нико, па ни најжешћи опадачи… нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18), што значи да је безгрешан, зато овде додатно (поред онога што сам напред изложио) наводим неколико само црквених канона које је владика Артемије прекршио: 15. Апостолски; 5. Четвртог васељенског сабора; 4, 13. и 22. Антиохијског сабора; 13. из Писма Никифора Цариградског; 54. Картагенског сабора и др. Епархија је епископу невеста. Оне који са стране атакују на туђу невесту Свети црквени оци су назвали именом које им припада. Свак ко прочита садржину наведених црквених канона питаће се: зашто владика Артемије није остао при својој невести (тј. епархији), рачунајући и на мучеништво ако треба, него се определио да атакује на туђе невесте? И ко ће пред Богом и Црквом Христовом бити оправданији – они који су мученички засведочили православно исповедање вере на Косову и Метохији, или ови који су се безбедно, али неканонски, сместили по епархијама које им не припадају? На то ће Грешни Милоје рећи: Не дирај у Божји „аршин“; важан је обрт капитала и профит, овако или онако. Послушник у томе му је и Славко, који трчи од места до места, попут адвентиста, распитујући се ко још нема у рукама књижицу „Аршин“. Исто то чине – „омиљени“ Милоју о. Иринеј, Мићун (проф. др Милан Мићуновић) и др. Славко, са подметнутим текстом Грешног Милоја у његово име, умишља, као и сам Милоје, да се винуо међу књижевнике! Ето, такви су се одважили да без стида, на челу са владиком Артемијем, демонстрирају силу наспрам нејаког нововазнесењског сестринства. Не схватају, или неће да схвате, шта значи кад, са једне стране, мати Јелена, четири године најпре моли, па тражи и, најзад, захтева да има сталног духовника, и шта значи кад, са друге стране, тј. од стране владике Артемија, добија празна обећања и траљава, што значи штетна решења. Потпуно обесхрабрујуће су биле његове речи, усмено изговорене, кад се последњи пут нашао у манастиру Ново Вазнесење: „Ја, мати, немам једнога о. Саву да вам дам. Другог нећете добити (мислећи да и даље остави ту о. Иринеја) и схватите да је то Божја воља“. Е управо у томе лежи узрок што је мати Јелена отказала гостопримство и владици Артемију и владици Николају. Једноставно, није дозволила да унедоглед у Новом Вазнесењу одлучују о. Иринеј и Грешни Милоје, чији је задатак био (по трећи пут то кажем) да вернике усмере у Милојеву задужбину у Лозници код Чачка. На крају, сви ви који се оркестрирано позивате на јеванђелску причу о блудном сину, чекајући да вам се поклоне они које сте по ћефу прогласили „блудним синовима“, знајте да тиме о себи, као својеврсним блудним синовима, сведочите. Али са једном разликом: ви сте сопствени лик блудног сина фарисејски заменили ликом оца и чекате да вам се други поклоне као некаквом божанству, а они појединци које осионо прогласисте „блудним синовима“, не траже и не очекују милост од гордељиваца, него од Свемилостивог Господа. И још нешто за крај. Наиме, да би се схватило какви су, у суштини, „пријатељи“ владике Артемија о. Иринеј и Грешни Милоје, подсетићу на ону мудру народну изреку: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“. Изазивају и наносе му штету. На дан Светог Симеона Мироточивог Лета Господњег 2017. Др Миодраг М. Петровић научни саветник у пензији подебљања, формат текста и илустрација- новинар.де
×
×
  • Креирај ново...