Претражи Живе Речи Утехе

Иако је своје дугоочекиване дневнике, писане између 1970. и 1986. године, како сам каже претенциозно, назвао „Мартирологијум“ (Академска књига, Нови сад, 2017, превод Милица и Ненад Спасић), Андреј Тарковски апелује да га не сматрају светитељем, него неким ко просто жели да ради. Главна мука великог редитеља се и у овим записима открива као смањена продуктивност у условима идеолошко-бирократске контроле и репресије, мада открива и немалу свест о томе да му ни у другим срединама, конкретно на капиталистичком Западу, не би било много лакше. У том смислу, наслов би, поред пројектовања личне ситуације ствараоца и грађанина тоталитарне државе, требало читати најпре у смислу разумевања уметности као врсте мучеништва, личног жртвовања и одбацивању благодати „света овога“ ради стваралачког учешћа у истини. Генијалан уметник, за каквог Тарковски себе очито сматра, нема заправо чиме да се поноси, јер он не даје ништа своје, него само преноси оно што му је дато; он стога није власник свог талента па у крајњој линији ни својих дела, већ све то припада народу. С друге стране, уметник мора да сачува сопствену личност, јер само је тако могуће стварати. Ово двојство је, за Тарковског још једна дубоко проживљена „мартирска“ особеност уметничке судбине. Уметник би, такође, требало да буде што је могуће слободнији, независнији од света, па и од обавезе да тај свет пројектује у затеченом стању, нити пак да пројектује једном заувек назначене идеале. Уметност не би смела да буде у служби апстрактних идеја, али ни да буде песимистичка, сматрајући дато стање света као једино могуће. Као некоме дубоко ураслом у традицију „златног“ и „сребрног“ века руске уметности и руске мисли (посебно руске религијска философија и симболизам), за Тарковског је смисао уметности у основи религијски. а уметност је, пред философије и религије, најузвишенија људска делатност. Основни проблем савременог света, и на (тадашњем, блоковски подељеном) Истоку и на Западу је недостатак духовности, а не овај или онај идеолошки систем. Уметност, стога не би смела на раскида своју везу са духовношћу, нити стваралачко и спознајно јединство са осталим великим иступима људског духа какви су философија и религија. Она по свом позвању мора бити усредсређена на оно невидљиво што све постојеће држи заједно, и у складу са тим искуством учествовати у преображавању света из његовог садашњег стања ка нечему то нипошто не бисмо смели да пројетујемо као довршен идеал. Изузетност Тарковског у свом времену и простору, „светитељска“ позиција који је изградио код дела не само совјетске публике, било је управо његово живо сведочење о непрекинутом континуитету руске културе, снага да се не само очува свест о пуноћи њених највећих вредности него и да се она оваплоти у од центара моћи толико контролисаном медију какав је филм. Као и о могућности да и данашњи уметник буде усредсређен на највиша питања смисла колико и његови велики претходници из било које од епоха људске историје, а зашто да не и оних које нам тек предстоје. Дневници Тарковског, у распону од брига свакодневнице, преко описа стваралачког процеса и планова до читавих огледа о уметничким, философским и религијским питањима, сведоче о једном јединственом старалачком искуству, конкретности покушаја да се живи једна неспорно узвишена визија уметности, али и живота. Тиме што сваком искреном и отвореном читаоцу онемогућава било какву идеализацију „лика и дела“, нарочито су суочавању о другим доступним сведочењима о истим, она подвиг великог уметника чини тим стварнијим, уверљивијим и упечатљивим. То што је уметник ипак само човек, са свим својим врлинама и манама, нимало не унижава уметника, али би итекако могло да узвиси човека, не неку његову идеалну пројекцију, која нам често служи за оправдавање наших властитих слабости, него конкретног „историчног“ човека, попут свих нас, који није поштеђен ни једне бране и искушења на путу да осмисли и оствари свој један и једни живот на овом и свим световима који постоје и који ће постојати. Генијалност Тарковског коју смо поменули, а коју је сам неспорно веровао, стога није било толико повезана са његовим уметничким остварењима колико са његовом вером у „мисију“ и смисао сопственог стваралаштва, стваралачком усредсређеношћу и усмереношћу као вероватно највећем дару духа не само уметнику, него и сваком појединачном човеку. Не гасимо зато ватру, немамо оправдања. Извор: Теологија.нет