Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сјећање'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Било је то једно од оних јутара у којима се човјек буди са немиром. Устао сам и обавио своје свакодневне обавезе, па тек онда одлучио да преко интернета прочитам најновије вијести. Прво што сам погледао је видео снимак говора блажене успомене митрополита Амфилохија, поред кивота са моштима Светог Петра Цетињског, у Цетињском манастиру. Више од ријечи говорило је неколико митрополитових болних уздаха који су се могли чути на самом почетку снимка. Затим су редом почели да пристижу слике и снимци крсног хода који је кренуо од подгоричког храма Васкрсења ка манастиру Светог Симеона Мироточивог, у Немањином граду, а који је од стране полиције заустављен на Блажовом мосту. Након што сам угледао слику епископа Јоаникија како сједи на бетону, окружен свештенством, монаштвом и вјерним народом, одлучио сам да позовем свештенике са којима служим у будванском храму Свете Тројице, у Старом граду. Отац Борис и отац Петар су се сложили са мном да у оваквом тренутку не можемо само сједимо код куће и чекамо. Убрзо нам се придружио Миладин, наш школски друг из времена док смо учили богословију, па смо сви заједно кренули за Подгорицу. На првој кривини при изласку из Будве нас је зауставила милиција. Након рутинске провјере су нас пустили да наставимо даље, истовремено нам својом гестикулацијом, погледима и изразима лица поручиваши да су они само људи који раде свој посао. Убрзо смо на путу сусрели још неколико патрола „људи који само раде свој посао“, међутим, оно што нас је посебно изненадило јесте веома мали број возила која су се кретала у правцу Подгорице. Као да је већина обичног свијета сматрала да би се тога дана могло догодити нешто страшно и злокобно, па су, одлажући своје обавезе, радије одабрали да остану код куће. Убрзо смо стигли до храма Васкрсења и пјешице се запутили према Блажовом мосту. Успут смо посматрали, за Подгорицу, необичну слику празних кафића и радњи. На мосту затичемо добро позната лица, будући да је ту био велики број свештеника, већином из Будимљанско-никшићке епархије и са црногорског приморја, монаштва, баш као и вјерника, махом из Никшића и Подгорице. Са друге стране ограде која нас је одвајала од скупштине примијећујемо органе реда, који су се смјењивали на сваких пола сата. Са озвучења су се чули тропари и богомољачке пјесме и добро познати гласови свештеника Милоша и Стефана. Повремено би се окупљенима обратио о. Предраг са најновијим вијестима, па смо тако бивали упознати са дешавањима у скупштини и обавјештавани о блокадама путева у Беранама, Будви и на мосту на Ђурђевића Тари, на којем ће нешто касније бити претучено неколико вјерника а владика Методије задобити лакше повреде. Заједно са братством из манастира Острога стигао је и мој колега професор богословије Александар, са којим размјењујем утиске и информације. Сусрећем и доста својих садашњих и бивших ђака, од којих су неки сада већ свештеници и свештеномонаси. У цијелој тој малој заједници која се тога дана окупила, они су некако најактивнији и највише се крећу међу народом, трудећи се да га охрабре и дају му наду. Након неуспјешних преговора у скупштини међу вјерне је стигао митрополит Амфилохије да им каже ријечи утјехе. Након бесједе се видно уморан упутио према храму Васкрсења. Нешто прије поноћи сам и ја осјетио прве знаке умора, па сам одлучио да сједнем на једној од клупа у оближњем парку. Накратко се осамивши, подсјећао сам се свих догађаја који су претходили овом дану. Размишљајући о Тројчинданском сабору, сјетио сам се да сам тада последњи пут видио, блажене успомене, Предрага Вукића, историчара са Цетиња. Био је свјечано обучен, као да је у питању каква светковина и необично веселог расположења. Десном руком стежући препуну кесу књига, говорио је у заносу изазивајући знатижељу људи који су нас окруживали а који га, углавном, нису познавали. Причао ми је о позиву који је добио у ноћи уочи сабора. Са друге стране жице добро познат глас ка је преклињао да не иде на сабрање, али га то нипошто није поколебало у његовом увјерењу да тога дана мора бити у Подгорици. Пеђа је сматрао да ће борба против закона бити дуга и исцрпљујућа, те да ће на крају из ње Црква изаћи као побједник. Ове његове ријечи ће се касније испоставити као пророчке, баш као и много тога што је за живота писао и говорио. Након сјећања на драгог брата у Христу устао сам са клупе и кренуо према огради. Успут сам срео још познатих лица : Рајо ми је говорио о дешавањима на сјеверу Црне Горе, Радинко ме упознао са виђењем цијеле ситуације из визуре једног пјесника, док ми је Милојица причао о својим догодовштинама на путу од Никшића до Подгорице. Убрзо смо сазнали вијести о хапшењима у скупштини оних посланика који су се противили закону. Неправедни закон је био изгласан, након чега су монахиње упалиле 45 свијећа, што је била симболика везана за број посланика који су га изгласали . Ово је уједно била и последња молитва за њих, будући да ће касније бити изопштени из Цркве. Са друге стране ограде примијећујемо неке нове људе пријетећих погледа, за које смо претпоставили да су припадници САЈ-а. Чујемо и злокобне лавеже, за ову и сличне прилике, дресираних паса, који су нам се приближавали. Владика Јоаникије држи бесједу у којој истиче да тога дана као да смо били на покајању и сахрани, будући да су право и правда умрли у Црној Гори. Даје нам благослов да се вратимо својим кућама уз напомену да ће се наша борба наставити. Три су часа иза поноћи и ми се крећемо ка храму Васкрсења. Ја и О. Евстатије из манастира Ђурђеви Ступови, примијећујемо у улазима зграда сакривене „људе који само раде свој посао“ у пуној борбеној опреми, како будно мотре на сваки наш корак. Тек тада схватам да нам се у међувремену придружило и мноштво подгоричке омладине. То наше мирно и достојанствено кретање у колони ка храму ће бити увод у величанствене литије које ће касније довести до побједе над срамним законом. Док смо путовали према Будви, осјетили смо те ноћи наново рођену наду, која се у том тренутку једино могла објаснити вјером у Христа и Божију правду, која је, гледано земаљским очима, понекад спора али зато увијек достижна. ђакон Павле Љешковић
  2. Колико сам се само пута до сада увјерио да се приликом сусрета с другим човјеком догађа тајна која оставља непролазни отисак на нашем бићу. Недавно сам на гробу владике Атанасија затекао једну жену и човјека како клече и моле се. Она је срела владику Атанасија само једанпут у животу. У пролазу. На аеродрому. Њихов разговор је трајао један минут. Тај један једини минут разговора с владиком у толикој мјери је утицао на њу да је имала потребу да из иностранства дође на његов гроб. Ако се један наизглед успутни и кратки сусрет толико дуго памти, колико би тек свако од нас требало да памти оне с којима смо провели године и деценије, а који више нису ту, међу нама? Нажалост, наше је сјећање – ма колико било снажно – пролазно и траје онолико колико и ми на овом свијету. Зато се на Задушнице молимо да се заједно с умрлима настанимо у сјећању Бога Живога како бисмо се једнога дана поново сусрели и препознали у вјечности… Преузето са званичног инстаграм налога Еп. Григорија: https://www.instagram.com/p/CV7h6GiMF39/?utm_medium=share_sheet
  3. Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић, пензионисани свештеник, који се јутрос упокојио у Господу, данас је, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, сахрањен у манастиру Дајбабе код Подгорице. Отац Момчило Раичевић рођен је 22.10.1933. године у Дубовику, општина Босанска Крупа. Завршио је Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1957. године а рукоположен је у чин свештеника 12. децембра 1958. од стране Епископа бањалучког (касније жичког) Василија Костића. Чином протопрезвитера га је одликовао викарни Епископ Никанор, по благослову Митрополита црногорско-приморског Данила, а правом ношења напрсног крста Митрополит Амфилохије 2006. г. Био је парох у Липнику у Босанској Крајини до 1964, затим у Подравској Слатини до 1974. године. Од 1974. године служи у Црној Гори, прво у Никшићу а од 1977. у Храму Светог Георгија под Горицом у Подгорици, све до пензионисања 2002. године. Био је дугогодишњи архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски и старјешина храма под Горицом. После цијелог радног вијека, отац Момо, као умировљени свештеник служио је у многобројним манастирима Митрополије, међу којима је и Ђелија Пиперска. Сестринство ове свете обитељи данас се опростило од оца Мома дирљивим сјећањем које преносимо у цјелости: Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић рођен је 22. октобра 1933. године у Малом Дубовику, крај Босанске Крупе, у Босанској Крајини. Поријекло је сигурно утицало на његову будућу службу – његов отац Андрија био је свештеник, а мајка Вукосава свештеничка кћи. Више пута су се селили. Породица је била у Славонији када је почео Други свјетски рат. 1942. одведени су у логор у Цапрагу, а потом спроведени у Црну Гору, гдје остају до 1949. године. Затим се враћају у Босну. Тако је отац Момо основну школу завршио у Подгорици, а из Босне отишао у Београд, уписавши се на Богословију у Раковици. Оженио се супругом Даринком 1958. године и исте године био и рукоположен и упућен на служење у Босанској Крајини, у Подгрмечју. У његовим сјећањима и његовом срцу Крајина је добила посебно мјесто, не случајно – ондје гдје је рођен, и одакле је родом била и његова мајка, започео је свештеничку службу. Није било лако на првој парохији, у крају у коме су православни и послије рата много страдали од власти. По очевим ријечима: „Српска права су била незаштићена, а међу незаштићенима свештеник је био на првом мјесту. Подразумијева се – православни свештеник.“[1] Упркос тешкоћама, са чежњом ће се отац увијек сјећати тог периода и бити „послије толико година душом и мислима у Босни“. Један разлог је љубав према повјереној му свештеничкој служби, коју је схватио, како сам каже, са усхићењем. „Као дах свјежег ваздуха, највећи дар, поклон од Господа. Лет небом. Тај осјећај је немогуће ријечима описати.“ Други разлог је пажња, љубав са којом су га парохијани, Крајишници, дочекали: „Почео сам парохијску службу врло млад, у 24. години. Младост доноси неискуство, парохијани су то примијетили и односили се као према рођеном. Често су ме посјећивали, доносили воће, поврће и друге намирнице које су имали. Одвајали су, што би се рекло, од својих уста. То су Крајишници. Зато их цијелог живота носим у срцу. То њихова непосредност заслужује.“ Зато га је увијек срце бољело за Крајином – за напуштеним селима, за прогоњеним лијепим српским обичајима, за сузбијаним, гушеним идентитетом, за ишчезлим сјећањем на величанственог Творца величанствене творевине. Бол за Крајином био је бол за српским народом, због неправде коју су трпјели они који у времену атеистичког једновлашћа „одржаше хришћанске врлине“, чија је душа „велика као Грмеч и друге крајишке планине“. Већ 1964. морао је да напусти вољену Крајину и оде у Славонију на нову парохију, гдје ће служити десет година. Његов отац Андрија желио је, међутим, да се отац Момо са породицом врати на очевину – у Црну Гору, у Подгорицу, на породично имање. Супруга Даринка га је молила да то не чине, али је ипак одлучио да послуша оца, утолико прије што је осјетио и пријетеће јачање хрватског национализма. 1974. преселио се са супругом и четири кћери, а три године касније добио службу у Подгорици. Како свједочи, неколико година је био једини парох, јер је много свештеника страдало за вријеме, а и послије рата, од „народне власти“. Једне године на Васкршњој Литургији није било у храму никога ко би одговарао. Биле су то мукотрпне године за оца и његову породицу. Ако је у Крајини било тешко, овдје је било још теже – народ се отуђио од Бога, одрекао себе самога. Није прихватио новодошавшег свештеника, нити су га прихватили рођаци који су живјели у близини. Оскудица га је натјерала да се бави земљорадњом и сточарством. Трпио је неправду, омаловажавања. Трпјела су и дјеца, од којих је најмлађа кћер имала 10 година када су дошли у Подгорицу. За њих није било стипендија, ни других погодности које су остала вриједна дјеца имала током школовања. Оца и мајку бољела је неправда од које ни кћери нису поштеђене. Када је говорио о свом животу у Црној Гори, отац је имао обичај да каже да се никад није уклопио, да није разумио менталитет овдашњег народа, да га је неправда убијала. Тешко је подносио то безбожно вријеме, будући осјетљив, дружељубив, одан православљу и српству. Говорио је касније како је много пута пао, како је много пута, сломљен свакодневицом, дао лош примјер, недоличан свештеника, али и да Бог зна шта је претрпио – да му је срце било и од камена, сломило би се. „Желио сам да то буде другачије, да живот иде радосније. А ето, не дају неки људи. Вјерујем да ни они сами не знају зашто не дају.“ Али буре је пребродио захваљујући нади коју је неодступно чувао. „Надање је било спас. Јер је живот био испуњен тешкоћама. Потешкоће, боље рећи страдање, створене системом бјелосвјетских идеологија. Може се рећи људским глупостима… Надање је најљепши дар. Са том идејом многи су преживјели.“ Колика је била његова радост када је 90-их година почела духовна обнова у Црној Гори, када је народ почео да прилази Цркви, нарочито млади. Они који нису знали за Бога почели су да се крштавају, посте, причешћују. Не само да је сада имао ко да одговара на Литургији, већ је отац доживио, сузних очију, да Литургију пјева хор. Пред њим се одвијало чудо процвата Цркве. Зато му је испрва тешко пало оно што са собом носи одлазак у пензију – у својој 68. години. Али на свом слуги Бог је показао како све може да окрене на добро. Или, како је отац Момо имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог“. Женски манастири, оживјели у претходних петнаестак година углавном младим сестринствима, ријетко су имали свештенослужитеља и радо су примили умировљеног свештеника. Тако је после цијелог радног вијека, са скоро 70 година, отац Момо први пут дошао да служи у женском манастиру. Носио је са собом велико искуство, али и свијест да је ово ипак нешто ново и непознато. Као да је кренуо испочетка, као ђаче – обазриво, пажљиво је ушао кроз манастирску капију, а затим и у храм, осврћући се лијево-десно, пазећи да нешто не погријеши. Скрушено је ушао у нову заједницу, спреман да себе поништи и у свему се прилагоди жељама, потребама, навикама сестринства, да учи, чека, истрпи. Мало-помало није више имао „нерадног“ дана. Свједочио је сам да је више служио у манастирима, као већ умировљен свештеник, него током своје свештеничке службе. Био је позиван, потребан, поштован. Што смо га више познавали, више смо га и вољели. Човјек велике тјелесне снаге, а необично осјетљиве душе, такорећи пјесничке. Веома пажљив, префињен, осјетљив за особености монашког живота, сестре је волио и гледао као своје ћерке. Љубазан у односу са људима, трпељив, тачан – постао је драги, радо дочекивани члан заједнице. Подмладио се, заправо оживио радосно служећи Свету Литургију у манастирима током 18 година. А Литургију је волио и лијепо пјевао, из олтара пратио појање сестара у пијевници. Литургија је за њега била живот и жива. Отуда се често молио за „приспали народ“ и проузносио јектенију „разумимо једни друге“ умјесто „љубимо једни друге“. Збуњеним вјерницима објаснио је да ако не разумијемо једни друге, не можемо једни друге ни вољети. А српски народ редовно је помињао уз изабрани народ, Израиљ. За дјецу која су долазила на Литургију отац Момо је био једини свештеник кога су познавали, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник помало зачуђено би примијетили како се отац Момо нешто промијенио. Били смо свједоци: Господ је наградио трпљење свога слуге и поново му дао да осјети усхићење у служењу бар приближно оном које је имао на почетку. Написао је отац замишљен над својим животом: „Е, када ћемо се смјестити? Смјештају нас стално и никад да нас смјесте… Мора да су нешто изгубили, па не знају да нађу и наше и њихово мјесто. Своје мјесто не држе у Божанској мјери… Изгубили су Онога који одређује праву мјеру. Па одредише неку своју „људску“ мјеру… Стално измишљају некакве мјере, а те мјере одведоше свијет у зло. Мјесто правог Мјеритеља, измишљају некакве идеологије, по својој мјери, и стално упадају у веће зло. Научи их, велики Мјеритељу, просвијетли очи ума њихова да виде праву мјеру и мјесто. Тада ћемо бити смјештени сви на своје мјесто, и ми и они који нам нуде своје мјере.“ Вјерујемо да је отац Момо свима истински све опростио, и да је добри Бог примио његово покајање. Да нас радосно благосиља из наручја Оца нашег Небеског и да са херувимима и серафимима славослови Господа коме је вјерно служио. Нека буде вјечно сјећање на нашег оца Мома. Сестринство манастира Ћелија Пиперска Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У препуној биоскопској сали приказан је документарни филм „Духовна поетика оца Лазара Острошког“, редитеља др Радослава Станишића, представљена је и књига „Положи наду на Господа“, монахиње Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска, а своја лична свједочанства о игуману Лазару казивали су његови духовни сапутници – Преосвећена господа епископи диселдорфски и све Њемачке Григорије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије. Владика Григорије, који је управо код оца Лазара у Острогу закорачио у монашки живот, казао је да је игуман острошки био од „оних људи најстаријег и најбољег кова – који не троше ријечи, али чији је језик имао невјероватну моћ – да једним покретом руке, гримасом на лицу и тек покојом благом рјечју – буде све речено“. „Све ријечи које ми је упутио, а сретали смо се сваки дан, могле би стати на свега неколико страница – али од свих тих ријечи могле би се написати безбројне теолошке студије“, казао је владика диселдорфски. А тај покрет, гест и покоја ријеч, казао је владика Григорије, имала је и силу исцјељења, свједочећи како Бог, у смирењу и преданој молитви, дејствује кроз нас, што је у случају оца Лазара „увијек било и просвјетљење, и мудрост, и свјетлост, а самим тим и на врхунцу свега тога – и радост“. „Ми смо сви у сусрету са оцем Лазаром доживјели то – да смо ходећи поред њега, тискајући се око њега добијали ту силу духа Божијега – и исцјељивали се. Зато је он, иако није написао ниједан теолошки трактат – био, по мени, велики теолог“, казао је епископ Григорије. Владика Атанасије казао је да је игуман Лазар био истински дар Божји, да је много учинио за манастир Острог, али и за своју Херцеговину. Родом из Кокорине код Гацка, отац Лазар био је – човјек, Србин и православац, који никад није заборављао да је – и Херцеговац. Представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“, аутора монахиње Јелене Станишић, настојатељице манастира Ћелија Пиперска, сабрала је поуке оца Лазара на духовну корист свима који трагају за истином и утјехом. Игуманија Јелена казала је да је на писање потакнута за Светог Јована – Претечу, у јануару 2009. године, када је у Острогу служио митрополит Амфилохије. „Мени је синула идеја да је управо отац Лазар био претеча митрополиту. Дошао је прије њега – заиста ни на шта што се духовности у Црној Гори тиче. Кад сам се вратила у манастир, у том размишљању почела сам да пишем. За недјељу дана, ни сама не знам како – написала сам књигу“, свједочи игуманија, додајући да је прошле године изашло већ треће издање књиге, допуњено новим свједочанствима људи, који су писмима или електронском поштом слали своја сјећања на сусрете са игуманом Лазаром. Говорећи о књизи књижевница из Подгорице Милица Краљ истакла је да модерна обнова светитељских житија из пера мати Јелене „сваким својим ретком и словом представља драгоцјено сведочење о потрази за највреднијом и најсветијом супстанцом људског бића, за љепотом човјекољубља и богољубља“, чији су главни јунаци, разни безимени невољници „сви у хитњи према једном једином циљу: налажењу јединственог, окрепљујућег молитвеног лијека“. „Тај јединствени окрепљујући лијек, разумном, утјешном рјечју, нештедимице је свима боготражитељима нудио и пружио отац Лазар. Свима је прилазио са најдубљим разумијевањем, безграничном љубављу, духовним савјетима, непосредношћу и непомућеним миром – и сви су у његовој ријечи нашли оно што су тражили“, казала је Краљ. На тонском запису и фотографијама и извјештају са овог догађаја благодаримо мати Јелени и Радију Требиње АУДИО ЗАПИС
  5. Поводом упокојења истакнутог српског лекара, неуропсихијатра, психотерапеута и књижевника, свестраног ерудите и члана САНУ академика др Владете Јеротића, о овом знаменитом човеку за радио Светигору говорила је Александра Нинковић - Ташић. Благодарећи радију Светигори доносимо звучни запис овог разговора. Звучни запис разговора View full Странице
  6. Прије 150 година родио се највољенији херцеговачки пјесник Алекса Шантић. Алекса Шантић рођен је у мостарском насељу Бранковац. Овдје сам прве стихове напис`о,овдје је с душом полетила мис`о!“ Овај епитаф урезан је на мермерној спомен-плочи која памти да је у Шантића вили на Бранковцу рођен највољенији херцеговачки и велики српски пјесник. Родна кућа Алексе Шантића 1868. – 1924. Нажалост кућа данас не припада Србима ни Српској православној цркви; без јасних интереса продана је 2017. године Евангелистичкој цркви. Шантића вила на Борцима код Коњица. Друга кућа значајна у Алексином животу је она на Борцима код Коњица. Мостарски Шантићи купили су ову планинску вилу 1910. године од аустро-угарског управника Босне и Херцеговине, барона Бенка. Већ 1913. године, када је био протјеран из Мостара од стране окупаторске власти због својих родољубивих пјесама, Алекса Шантић се настанио у овој вили. У кућном притвору на Борцима Шантић ће провести Први свјетски рат, а као већ болестан дочекаће да у Мостару поздрави ослободилачку Српску војску, на чијем челу је корачао војвода Степа Степановић. Тада је цијели ешалон свечано рапортирао пјеснику испод прозора на коме га је придржавала сестра Радојка, удата за Светозара Ћоровића. Шантићев споменик у Невесињу. Шантићи су поријеклом из Невесиња. По предању они су племениташи, српског, хумског рода. То њихово старо племство најприје појашњава откуд у Алекси урођена и жива жеља да свој народ просвјети, ослободи и украси. Само из нечег може процвјетати узвишено; из ничег не може узрасти ништа. Алекса је био дубоко и коријенито везан за Невесиње и његове људе. Ту је проводио љетње одморе, ту се напајао бистром горштачком јасноћом, дивио се снази простог тежака да не изгуби себе. И данас у Невесињу листа рачвасто дрво, у чијим рашљама је сједио Алекса и писао, цртао, биљежио… Одсједао је у невесињском хотелу, а недељом ишао у Саборну цркву Вазнесења Господњег на Литургију; успутно је разговарао са невесињским Србима и нашим муслиманима. Управо због невесињских муслимана који су се почели обилно селити за османлијским низамима, а са доласком аустро-угарских чиновника, написао је пјесму „Остајте овдје!“. Тада је жалећи „наш народ“ који се опет сели са туђим и на туђе, у пјесми завапио – „Пусто ли ћеш остат` Невесиње славно, расадниче Српства, колијевко лава!“. У посљедњем Отаџбинском рату у Босни и Херцеговини, мостарски Срби, а са њима и Шантићев дух, први и најсигурнији заклон нашли су у Невесињу. Невесињска гимназија понијела је Алексино име када га је мостарска укинула, Невесиње је подигло споменик пјеснику када га је Мостар срушио, под Вележом су отворене „Шантићеве вечери поезије“ када су утихнуле на Неретви. Остало си славно, Невесиње мало,Расадниче Српства, колијевко лава! Приредио: Горан Лучић
  7. На Цвијети, 15. априла 1979. године, Црну Гору је погодио разорни земљотрес. Погинуло је више од 100 људи а око 600 је повређено. Више од 80 000 становника Црне Горе је остало без крова над главом. Највише су пострадали Бока и Приморје. Сјећања на тај тешки дан, као и на оне касније, који су подразумијевали улагање пуно труда у спашавање онога што се спасити могло, преноси нам архијерејски намјесник боко-которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Овај занимљив прилог са протиним сведочанством смо преузели са званичне интернет презентације Радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
  8. Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића 8. Новембар 2017. У Никшићу је, у навечерје празника Светог великомученика Димитрија, у уторак 7. новембра 2017, одржана Митровданска академија, коју су, под називом „Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића“, организовали Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Свечана Митровданска академија у Никшићу је принос молитвеној прослави празника Светог великомученика Димитрија и покушај да се освијетли и афирмише успомена на велику светињу града Оногошта – манастир Светог Димитрија, који се налазио у Попима, у Никшићу и био сједиште Оногошке митрополије. Митровданско сабрање благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, честитајући празник вјерном народу, свештенству, монаштву и гостима свечаности у славу Светог великомученика Димитрија Мироточца Солунског. „Њега прослављају не само Грци као свог заштитника, него га славе и сви остали православни народи. Мироточење Светих моштију у Цркви се поима као нарочити, изузетни дар Светог Духа и као знак посебне Божје милости, коју је неки Божји угодник пред Богом задобио“, казао је Преосвећени Епископ, наглашавајући да су ријетки мироточци: Свети Димитрије, код нас Свети Стефан Немања Преподобни Симеон Мироточиви, а недавно су, навео је Владика, промироточиле и мошти Светих Превлачких мученика. Ми смо, додао је Његово Преосветенство, увијек били везани за Солун, за цркву Светог Димитрија, за његове свете мошти и Свету Гору Атонску, а посебно од Свете браће Кирила и Методија који су Солуњани, Грци, али и свесловенски апостоли. „Овдје, у Никшићу, био је славни манастир, велика светиња, Светог Димитрија Мироточивог под Бедемом никшићким у коме су се молили свети Немањићи и вјероватно да је задужбина Немањића. Овдје је Свети цар Урош долазио у 14. вијеку и вјероватно да је тада боравио у овом манастиру, писао ону чувену Повељу Дубровчанима“. „Посебно је значајно што се овог манастира сјећамо по Светом Василију Острошком и осталим митрополитима Источно-херцеговачке епископије оногошке“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, подсјетивши да је у овом манастиру било званично сједиште Светог Василија Острошког, који се као подвижник и Божји угодник, повлачио повремено у Острошку стијену. О овом манастиру, тачније о његовим рушевинама најљепша свједочанства сачували су угледни и образовани Никшићани Максим и Петар Шобајић, које, поручио је Владика Јоаникије, не треба заборавити, као ни сам Манастир. Владика је подсјетио на градњу Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, који је, тада, назван манастиром. „Говори се да је краљ Никола хтио, по угледу на Цетињски манастир, да формира манастир у Никшићу и мислим да је значајног удјела имало сјећање на стари никшићки манастир Светог Димитрија. Градња ове цркве и њено освећење зацијелило је, у доброј мјери, старе ране града Никшића и народа који се сабирао у тој древној немањићкој светињи“. „Зато ову светињу, иако је разрушена она има своје дејство, никада не треба заборавити и оправдана је ова академија. Нека Божји благослов, благоуханије чудотворних моштију мироточивих Светог Димитрија допре и до наших срца, да нас укријепи благодат овог празника и дај Боже да сјећање на њега и његов манастир буде све веће и јаче и да се, на такав начин, једног дана обнови ова древна светиња у Никшићу“, поручио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије. Празничну бесједу одржао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је поручио да је ред и обавеза свих нас да се подсјетимо на значај лика Великомученика Димитрија за нас који овдје живимо, за наш народ и онда ће нам постати јасно да Свети Василије Острошки није случајно столовао у манастиру посвећеном овом Великомученику. „Великомученик значи да је све земаљско оставио, а могло му је бити да се сакрије. Наша историја је пуна мучеништва, гдје није било никаквог излаза, него смо били мученици од кад смо се родили, а ови људи су се родили у господству, у угледу, у изобиљу земаљском и то су оставили Христа ради. Треба да имамо увијек на уму да смо потомци оних хришћана који су на свету Литургију ишли, а да је то било опасно по живот. Три вијека је тако било. Ми потичемо од тих људи“, истакао је о. Гојко. Нагласио је да смо заборавили на мучеништво оних првих хришћана, а то је мучеништво ближе било Христу, него уживање по царским дворовима. „Подсјећање на те прве хришћанске вјекове не значи да треба да се вратимо на старо, јер то није нормално, нити је то хришћански. Старо је било, па је прошло, него да се сјетимо куд идемо, куд смо се запутили. Свети Димитрије Великомученик је заштитник града Солуна, тај град смо ми напали док смо били многобошци и онда је Бог дао да се, ипак, у неком моменту одвојимо од Авара. Авари су били и прошли, а ми остадосмо ту“. „Нападали свети град Солун и Свети Димитрије био заштитник града Солуна, па је морао да га брани и од нас Словена, а онда је, Богу хвала, свети град Солун, Свети великомученик Димитрије, Света Црква Христова у Солуну одговорила мисијом Светих Кирила и Методија. Није спалила Словене, није их сатрла, а била је војно јача, него је послала Јеванђеље и Свету браћу да Словене просвети и научи. Од тада,од кад смо почели да читамо књиге које су нам донијели Свети Кирило и Методије, можемо да кажемо да знамо ко смо, шта смо и куд идемо“, рекао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. У програму Митровданске духовне академије учествовали су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине, солиста Тијана Блечић и гуслар Горан Перовић. Водитељи су били: Жељко Вуксановић и Николина Бабовић. АУДИО: 07_11.2017_mitrovdanska-akademija-u-niksicu.mp3
  9. Текст и фотографије: сајт Епархије будимљанско-никшићке, аудио: Радио Светигора Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића 8. Новембар 2017. У Никшићу је, у навечерје празника Светог великомученика Димитрија, у уторак 7. новембра 2017, одржана Митровданска академија, коју су, под називом „Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића“, организовали Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Свечана Митровданска академија у Никшићу је принос молитвеној прослави празника Светог великомученика Димитрија и покушај да се освијетли и афирмише успомена на велику светињу града Оногошта – манастир Светог Димитрија, који се налазио у Попима, у Никшићу и био сједиште Оногошке митрополије. Митровданско сабрање благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, честитајући празник вјерном народу, свештенству, монаштву и гостима свечаности у славу Светог великомученика Димитрија Мироточца Солунског. „Њега прослављају не само Грци као свог заштитника, него га славе и сви остали православни народи. Мироточење Светих моштију у Цркви се поима као нарочити, изузетни дар Светог Духа и као знак посебне Божје милости, коју је неки Божји угодник пред Богом задобио“, казао је Преосвећени Епископ, наглашавајући да су ријетки мироточци: Свети Димитрије, код нас Свети Стефан Немања Преподобни Симеон Мироточиви, а недавно су, навео је Владика, промироточиле и мошти Светих Превлачких мученика. Ми смо, додао је Његово Преосветенство, увијек били везани за Солун, за цркву Светог Димитрија, за његове свете мошти и Свету Гору Атонску, а посебно од Свете браће Кирила и Методија који су Солуњани, Грци, али и свесловенски апостоли. „Овдје, у Никшићу, био је славни манастир, велика светиња, Светог Димитрија Мироточивог под Бедемом никшићким у коме су се молили свети Немањићи и вјероватно да је задужбина Немањића. Овдје је Свети цар Урош долазио у 14. вијеку и вјероватно да је тада боравио у овом манастиру, писао ону чувену Повељу Дубровчанима“. „Посебно је значајно што се овог манастира сјећамо по Светом Василију Острошком и осталим митрополитима Источно-херцеговачке епископије оногошке“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, подсјетивши да је у овом манастиру било званично сједиште Светог Василија Острошког, који се као подвижник и Божји угодник, повлачио повремено у Острошку стијену. О овом манастиру, тачније о његовим рушевинама најљепша свједочанства сачували су угледни и образовани Никшићани Максим и Петар Шобајић, које, поручио је Владика Јоаникије, не треба заборавити, као ни сам Манастир. Владика је подсјетио на градњу Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, који је, тада, назван манастиром. „Говори се да је краљ Никола хтио, по угледу на Цетињски манастир, да формира манастир у Никшићу и мислим да је значајног удјела имало сјећање на стари никшићки манастир Светог Димитрија. Градња ове цркве и њено освећење зацијелило је, у доброј мјери, старе ране града Никшића и народа који се сабирао у тој древној немањићкој светињи“. „Зато ову светињу, иако је разрушена она има своје дејство, никада не треба заборавити и оправдана је ова академија. Нека Божји благослов, благоуханије чудотворних моштију мироточивих Светог Димитрија допре и до наших срца, да нас укријепи благодат овог празника и дај Боже да сјећање на њега и његов манастир буде све веће и јаче и да се, на такав начин, једног дана обнови ова древна светиња у Никшићу“, поручио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије. Празничну бесједу одржао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је поручио да је ред и обавеза свих нас да се подсјетимо на значај лика Великомученика Димитрија за нас који овдје живимо, за наш народ и онда ће нам постати јасно да Свети Василије Острошки није случајно столовао у манастиру посвећеном овом Великомученику. „Великомученик значи да је све земаљско оставио, а могло му је бити да се сакрије. Наша историја је пуна мучеништва, гдје није било никаквог излаза, него смо били мученици од кад смо се родили, а ови људи су се родили у господству, у угледу, у изобиљу земаљском и то су оставили Христа ради. Треба да имамо увијек на уму да смо потомци оних хришћана који су на свету Литургију ишли, а да је то било опасно по живот. Три вијека је тако било. Ми потичемо од тих људи“, истакао је о. Гојко. Нагласио је да смо заборавили на мучеништво оних првих хришћана, а то је мучеништво ближе било Христу, него уживање по царским дворовима. „Подсјећање на те прве хришћанске вјекове не значи да треба да се вратимо на старо, јер то није нормално, нити је то хришћански. Старо је било, па је прошло, него да се сјетимо куд идемо, куд смо се запутили. Свети Димитрије Великомученик је заштитник града Солуна, тај град смо ми напали док смо били многобошци и онда је Бог дао да се, ипак, у неком моменту одвојимо од Авара. Авари су били и прошли, а ми остадосмо ту“. „Нападали свети град Солун и Свети Димитрије био заштитник града Солуна, па је морао да га брани и од нас Словена, а онда је, Богу хвала, свети град Солун, Свети великомученик Димитрије, Света Црква Христова у Солуну одговорила мисијом Светих Кирила и Методија. Није спалила Словене, није их сатрла, а била је војно јача, него је послала Јеванђеље и Свету браћу да Словене просвети и научи. Од тада,од кад смо почели да читамо књиге које су нам донијели Свети Кирило и Методије, можемо да кажемо да знамо ко смо, шта смо и куд идемо“, рекао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. У програму Митровданске духовне академије учествовали су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине, солиста Тијана Блечић и гуслар Горан Перовић. Водитељи су били: Жељко Вуксановић и Николина Бабовић. АУДИО: 07_11.2017_mitrovdanska-akademija-u-niksicu.mp3 View full Странице
×
×
  • Креирај ново...