Претражи Живе Речи Утехе

Први пут и свечано, 28. и 29. маја 2018. године, у Сурдулици су прослављени Свети мученици сурдулички, уврштени у Диптих Светих Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2017. године, а на предлог Епископа врањског г. Пахомија и пуноће Епархије врањске. Обележавање овог великог празника и догађаја, како за саму Епархију врањску и Општину Сурдулицу, тако и за целу Православну Цркву и државу Србију, почело је вечерњом службом у цркви Светог великомученика Георгија у Сурдулици, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, у присуству домаћина сабрања Епископа врањског г. Пахомија, свештенства и верујућег народа Епархије врањске. Након вечерње службе и посете спомен-костурници у којој су похрањене мошти Светих сурдуличких мученика, на градском шеталишту испред Културног центра отворена је изложба, коју су приредили Епархија врањска и Архив Српске Православне Цркве. О изложби и њеном значају говорио је др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве из Београда. Протојереј Небојша Стојадинов подсетио је на страдање српског живља и свештенства Српске Православне Цркве у Бугарској окупационој зони у време Првог светског рата, а присутне је поздравио и Епископ врањски г. Пахомије, који је и отворио изложбу. У име Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Србије, изложби и првој слави присуствовао је г. Марко Николић, помоћник директора Управе, а ученици веронауке приредили су културно-уметнички програм. На дан празника Светих сурдуличких мученика, 29. маја 2018. године, светом Литургијом у порти сурдуличке цркве, началствовао је Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Преосвећених Архијереја полошко-кумановског г. Јоакима и врањског г. Пахомија, великог броја свештенства и монаштва, као и верног народа. Литургију су појањем увеличале монахиње из манастира Светог Стефана у Горњем Жапском и Светог Пантелејмона из Лепчинца, као и чланови хора Свети кнез Лазар из Крушевца. Након благосиљања славског колача, који је поводом прве славе припремила Општина Сурдулица, на челу са председницом др Александром Поповић, беседу о Светим сурдуличким мученицима на крају свете Литургије одржао је Епископ врањски г. Пахомије. Након благосиљања славског колача, који је поводом прве славе припремила Општина Сурдулица, на челу са председницом др Александром Поповић, беседу о Светим сурдуличким мученицима на крају свете Литургије одржао је Епископ врањски г. Пахомије. Eпископ је заслужним појединцима у очувању духовних, националних, културних и историјских вредности доделио је архијерејске грамате, а додељене су и награде најбољим учесницима на деветом конкурсу Отаџбина и слобода – прошлост, садашњост и будућност чија је овогодишња тема била Бесмртна светлост мученика осветљава наш пут. Кумство за следећу годину у име Града Врања преузео је др Дејан Тричковић, председник Скупштине Града. Црквена општина Сурдулица, Коло српских сестара из Сурдулице при Црквеној општини и 4. бригада КоВ-а за све присутне приредили су трпезу љубави, а у порти цркве изведен је и богат културно-уметнички програм. Присутне госте и вернике поздравили су и празник честитали и Епископ бихаћко-петровачки G. Сергије и г. Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Епархија врањска СПЦ View full Странице

Наишао сам на овај чланак на бугарском сајту, а тиче се тога да је наша црква послала помјесним црквама захтјев за уношење грађана Сурдулице страдалих од стране бугарске војске у календар. Сръбската църква информира поместните църкви за канонизацията на Сурдулишките мъченици У овом тексту се говори да већина епископа у Грчкој не прихвата да се сурдулички страдалници ставе у календар. Чињеница је да они нису страдали због вјере, већ због националне припадности. Какав је ваш став о овоме? Лично сматрам да је са многим канонизацијама, попут канонизације Његоша, покушано да се уздигне неки национални дух у народу. То је исто као када би се у Бугарској канонизовао Васил Левски.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора. За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године. О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места. По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске. Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом. То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа. Извор: Епархија врањска View full Странице

СВЕТИ СУРДУЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ ПРИБРОЈАНИ ДИПТИХУ СВЕТИХ Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, а на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским Господином Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете Сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора. За дан празновања Сурдуличких мученика, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове Свете мошти похрањене у Спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у Спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља Спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на Старом сурдуличком гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божијим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске, 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене, у Спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године. Кратко житије Светих сурдуличких мученика 16/29 мај Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти, дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина, на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, затим Влашки дол, на путу за село Алакинце, Калифер, код данашњег Санаторијума, према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места. По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима( 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) се детаљно доказују свирепа убиства, и број убијених, Срба од стране бугарске окупационе војске. Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава, које су у десетинама сандука похрањене у Спомен-костурници изграђеној у склопу школе, која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915-1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом. То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је, затирала све о српству и Србији, те тако није било популарно покретати питање о обнови Спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. На иницијативу председника удружења “Стара Сурдулица'', професора Томислава Радјичића са нишког грађевинског факултета, крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела, коначно, била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији Црногорско-приморској), на старом сурдуличком гробљу, пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене Спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио, са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир,. Историја Спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа. Преузето са сајта Епархије Врањске: Субота, 27. Мај 2017. године