Претражи Живе Речи Утехе

Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“? Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/ View full Странице