Претражи Живе Речи Утехе

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије У цркву Св. Тројице у Старом граду сам ушао неких двадесетак минута прије вечерње службе уочи празника Педесетнице – наше храмовне славе. Поред црквењака, у том тренутку у храму је само она била присутна. Стајала је поред иконе Св. Василија Острошког Чудотворца и тихо плакала. Код нас је на богослужења почела да долази прије неких мјесец дана. За разлику од других Рускиња које далазе у наш храм, она врло мало познаје црквену праксу, што се нарочито примјећује у њеној комуникацији са свештенством. Из тога сам закључио да је од скора почела да похађа богослужења. Она је жена у касним педесетим годинама, која се достојанствено носи са старењем. По њеном понашању и ставу према другим људима, закључио сам да долази из неког од руских великих градова. Убрзо је њен тихи јецај прерастао у гласно плакање. Међутим, када ме је угледала како стојим за пјевницом, кренула је према мени и плачним гласом рекла : „Павел, Ви не знате како је то страшно! Мог Максима више нема!” Убрзо је из ње потекла читава бујица ријечи, из које сам могао разазнати да су она и супруг сина добили прилично касно. Временом је израстао у јаког и стаситог младића који се пријавио у војску. Када је почела војна интервенција у Украјини, као професионални војник је са својом четом био распоређен у близини Херсона. Редовно јој се јављао, шаљући јој слике и гласовне поруке преко вајбера. Међутим, од прије неких пар седмица његове су поруке престале да стижу. Осјећала је да се догодило нешто страшно и злокобно. Неизвјесност је трајала све до момента у којем јој је супруг из Москве јавио како је добио дефинитивну потврду да је Максим погинуо. Од тада непрестано тугује и плаче. Ноћима га сања и буди се у агонији. „Павел, њега више нема и ви не знате како је то страшно“ – говори ми док папирном марамицом прелази преко изразито свијетлих очију. „Свештеници ми говоре да на папирићу који ће се прочитати на проскомидији, напишем његово име. Павел, ја пишем и пишем, али ми од тога ништа није боље. Монаси ми кажу да само Господ зна зашто је то морало да се деси. Павел, нека буде опроштено мојој грешној души, али ја бих вољела да Господ то знање са мном подијели!” Убрзо су се зачула звона која су означила почетак вечерње службе. Престала је са плакањем и рекла ми:“ Павел, опростите што сам Вас оптеретила и одузела Вам вријеме, али Ви просто не знате колико је то страшно!“ На вечерњој служби смо појали утврђене стихире, које спадају у сам врх црквене поезије. Да је изашла раније са службе, схватио сам кад је нисам угледао у реду за петохљебницу. Након службе сам се упутио према Маинама, из неких разлога, не размишљајући о њој и нашем разговору. Међутим, као никад до тада, почео сам да примијећујем како је „избјеглице“ из Источне Европе прилично запљуснуо талас „западних вриједности и културе“. Примијећивао сам луксузне аутомобиле са украјинским таблицама. Сретао сам мушкарце у зрелим година са косом офарбаном у зелену или црвену боју. У улици Мајински пут срео сам групу изразито мршавих дјевојака, које нису могле имати више од седамнаест или осамнаест година. Биле су скроз у црно обучене, са црном шминком на упадљиво блиједом лицу. И тек кад сам стигао кући и када ми је мој млађи, петогодишњи син, угледавши ме, скочио у наручје, сјетио сам се њених ријечи:“ Павел, Ви не знате како је то страшно“… https://mitropolija.com/2022/06/15/strasno-je/

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у Недељу о митару и фарисеју, 09. фебруара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице на Звездари. Свјатјејшем су саслуживали: архимандрит Јоаникије (Ђукнић) из манастира Св. Георгија у Лештанима, протојереји – ставрофори: Мирослав Миленковић, Слободан Аксентић, Милутин Чекетић, Јован Милановић, јереји Гаврило Рајић и Михајло Рапајић, протођакон Радомир Перчевић, ђакони: Немања Калем и Урош Стојковић и ипођакон Владимир Јелић. После Светог Причешћа верних Његова Светост Патријарх Иринеј произнео је беседу и поучио свештенство и верни народ о томе да је Господ дошао у овај свет не ради праведника већ ради грешника. „Данас смо чули једно посебно Јеванђеље, у којем Господ говори о два човека. О једном царинику и једном фарисеју“, рекао је Свјатјејши и додао, да су се обојца молили у храму, али да је “фарисеј отишао неоправдан јер се није молио да му Господ опрости“. Фарисеј се у својој молитви хвали Господу шта је све добро учинио, а то није поента молитве, јер Бог све зна: „Бог види не само наша дела већ и наше мисли и наше намере и по томе ће нам судити. Јер мисао предходи сваком делу било добром било злом.“ додао је Патријарх Иринеј. Истовремено, цариник увиђајући своја сагрешења и огреховљеност молио се Господу да се Господ сажали на њега и покаже му милост. Кроз ову причу нас наша Света Црква припрема како да се и ми кроз пост и ми припремимо за велики дан Христовог Васкрсења: „Пост је велика, благодатна моћ и сила Божија где се ослобађамо сувишка онога за тело своје, али зато дајемо превласт и снагу нашој души. Да наша душа проговори оно што Господ жели да чује од нас. Да се помолимо Господу за оно што чинимо по нашој немоћи, рекао је Патријарх Иринеј закључујући да: „није страшно грешити, али је страшно остати и бити упоран у греху, то је оно што непријатељ нашега спасења жели“. На крају свете архијерејске Литургије поводом јубилеја Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја: 10 година патирјарашке службе, 45 година епископске службе и 60 година монаштва, старешина храма протојереј-ставрофор Мирослав Миленковић је, у име храма и парохијана, даровао Патријарху Иринеју икону Пресвете Богородице. Предајући икону прота Мирослав је пожелео Патријарху Иринеју да још дуги низ година благодаћу Божијом поучава и води нашу Цркву. Извор: Радио Слово љубве

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије, пакрачко-славонски г. Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило, умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије и рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, служили су данас на Газиместану парастос јунацима Косовског боја и свим другим јунацима пострадалим за одбрану Отаџбине од 1389. године до данас. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/28.06.19 Vladika Atanasije Jevtic na Gazimestanu.mp3 Бројном сабраном народу који је на Газиместан дошао из разних српских крајева, беседом се обратио умировљени Епископ Атанасије, који је подсетио да се "налазимо на крсном, голготском месту, месту физичког пораза али духовне победе". Владика је подсетио на речи песника да "безбожник не може бранити род твој" и изговорио чувену песму Милана Ракића "На Газиместану". Долазимо овде јер имамо веру у Васкрсење, вера је свеза човека са Богом, она је Крст али и Васкрс истакао је Владика. "Не требају нам ничије паре, треба нам поштење, образ и духовна снага која произилази из врлине чојства и јунаштва", закључио је умировљени Епископ Атанасије. Извор: Радио Слово љубве