Претражи Живе Речи Утехе

Како научити се „бити“ За човека који тешко болује показало се да је најтеже стање када више не може да ради као раније и када је, уместо уобичајених активности принуђен је да просто „буде“ сам са собом. Тада се појављује питање: „Како научити „бити“? И овде хоћу да наведем пример о коме говори митрополит Антоније. Пре много година, код њега у парохији је био један врло послован човек, а звао се Александар. Овај човек се често жалио владици како нема времена да се заустави и осмисли свој живот. Једног дана отишао је у болницу да обави редовне годишње прегледе и лекари су му открили рак јетре. Александар је дошао код владике и рекао: „Како је ово жалосно! Имам толико посла, а због болести не могу ништа да радим“. Владика му је одговорио: „Увек си се жалио да немаш времена да се зауставиш и размислиш о свом животу, а сада је Господ за тебе зауставио време“. Владика му је рекао да је наступило време да се «буде», а не да се «делâ», и обећао му је помоћ. Као ретко ко, владика је схватао, ослањајући се на своје лекарско и свештеничко искуство, колико је тесна веза између тела и душе: колико сва негативна осећања, емоције, доживљаји, као што су завист, гнев, страх, непраштање одузимају нашу животну снагу. И почели су заједно да разматрају све што је Александру лежало на души: његове поступке, мисли, емоције, почевши од најновијег времена, постепено се окрећући уназад, све до најудаљенијих детињих успомена. Владика је говорио да је Александар проживео врло тежак и сложен живот и имао је о чему да размишља, са ким да се помири, коме да опрости. Пред смрт, када је Александар већ био толико слаб да више није могао ни чашу да држи у руци, рекао је: „Сада сам врло слаб, али се никада у животу нисам осећао тако живим“. Важно је схватити да, када човек не може да буде делатан, него може само да „буде“, ипак он има свој задатак. И мени се чини да о томе вреди говорити, пошто је то тесно повезано са осмишљавањем страдања. Сетимо се речи Виктора Франкла да је човек одговоран за свој однос према неизбежном крају, односно према ономе што не може да промени. Постоји избор: бити жртва или изабрати пут унутрашње слободе. Када човек бира „да буде жртва“ (то се обично догађа несвесно), тада се код њега врло често појављују свакојаки симптоми – физички, душевни и духовни. Стање се погоршава, он мисли само о себи и његов живот се концентрише око болести. Тако доспева у „егзистенцијални вакуум“. Овде је реч о тој другој групи људи. Њима, како је говорио митрополит Антоније „ништа није како треба и за све су други криви“. Насупрот томе, када човек изабере пут унутрашњег раста, то јест пут унутрашње слободе, он се стара да нађе смисао у свом страдању.

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису. Бити човек — јесте изазов Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи. Касније, описујући своје искуство, Виктор Франкл је писао да се у логору сусрео са две групе људи. Већина логораша тежила је само једном циљу — преживети и то по ма коју цену. Све њихове мисли су биле фокусиране само на то како се изборити за још једну мрвицу хлеба. Ређе, додуше, али сретали су се и другачији људи, — они који су, без обзира на страшне услове преживљавања, налазили смисао у нечему што је превазилазило њих саме, односно у нечему узвишеном и предивном, у љубави према ближњем или према Богу. Франкл је сматрао да је човек одговоран и за свој однос према неминовности сопствене смрти. Ми имамо избор: или да постанемо жртве судбине или да пронађемо смисао у ономе што нам се догађа, односно да извучемо поуку из ситуације у којој смо се нашли. Управо од односа човека према својој судбини (између осталог и према смрти), зависи да ли ће се човек наћу и стању егзистеницијалног вакума или у стању унутрашње слободе. Виктор Франкл је, налазећи се у конц—логору, дошао до важног закључка: најважније питање које стоји пред човеком није «како преживети?», већ «ради чега живети?». Не «шта могу узети од живота?», већ «шта могу дати животу?». Он цитира Ничеа: «Када постоји «зашто», човек ће издржати скоро свако «како». В. Франкл између осталог пише: «Човек који тражи смисао, може га наћи на три начина: први начин представњају рад и стваралштво, други — тражење смисла у ономе што се човеку дешава и трећи — љубав према другом…Чак и у безнадежној ситуацији, пред којом је потпуно беспомоћан, он је под извесним условима у стању да увиди смисао. Битни су позиција и принципи с којима он среће личну судбину коју није у стању да избегне или промени. Само позиција и принципи му дају могућност да демонстрира оно за шта је способан само човек: да преобрази страдања у достигнућа достојна човека. Виктор Франкл сматра да у животу не постоје ситуације које би дословно биле лишене смисла: «Остварујући смисао, човек остварује себе. Oстварујући смисао, садржан у страдањима, он реализује оно најљудскије у себи. Ми достижемо зрелост, растемо, надмашујемо сами себе. Управо онда када смо беспомоћни и лишени наде, с обзиром да нисмо у стању да изменимо ситуацију, позвани смо и неопходно је да се сами мењамо». Франкл цитира човека који је преживео Аушвиц: «Страдање има смисла ако захваљујући њему ти сам постанеш другачији». Ја бих да наведем пример пацијенткиње хосписа, младе жене Оксане, која је на моје питање: «Шта си научила захваљујући болести, да ли се нешто у твоме животу променило?» – одговорила следеће: «Моја вера у Бога је постала некако дубља, поново ми се вратила вера у добре људе. Радује ме што сам упознала много дивних људи. Повратила ми се некаква детиња наивност, отвореност. Постала сам мало боља и трпељивија према себи и другим људима. Мој карактер је постао мекши. Сада спокојно прихватам болест, без злобе, са смирењем. Опростила сам неке старе увреде и у душу ми се уселила лакоћа! Уопште, почела сам више да ценим и волим живот. Поново сам се уверила у то да је потребно живети у хармонији са својом душом и на време се обраћати лекарима». Овде је реч о достизању целовитости, каже владика Антоније (Блум). Желиш ли да оздравиш, да би се опет вратио ономе што је претходно урушило твоје тело и душу или да би започео нови, целовит живот? Целовитост, по владици Антонију, означава живот у хармонији са Богом, а ово је важније од физичког здравља. Добро је ако је таква целовитост повезана са физичким оздрављењем, али и ако није, то не умањује значај достизања целовитости. В. Франкл приповеда о једној жени коју је сусрео у конц-логору. Жена је знала да ће умрети кроз неколико дана, али је без обзира на то била душевно бодра: «Захвална сам судбини што се овако сурово понела према мени, – рекла је она – јер сам у свом животу пре заточеништва била сувише размажена, а моје духовне тежње нису биле озбиљне». Прихватајући изазов страдања и зла човек, по сведочењу владике Антонија, «несумњиво узраста у савршено нову димензију, савршено нову величину када је способан да се сусретне лицем у лице са страдањем, мржњом, ратним ужасима, а да притом остане до краја човек и да узрасте у још већу меру, као што су саосећајност, разумевање, храброст, спремност на личну жртву». У вези са овим хтела бих да цитирам речи 29-годишње Јеврејке, житељке Амстердама, која се звала Ети Хилесум (1914-1943), а умрла је у гасној комори немачког конц-логора смрти за време Другог светског рата. Она је маштала да постане књижевница. У свом дневнику који је водила у конц-логору, Ети је записала: „Страдање је увек било с нама, зар је онда важно у каквој форми се оно појављује? Једино што је важно јесте: како га подносимо и да ли га и како чинимо делом нашег живота… Ја понекад сагињем главу пред тешким теретом који виси надамном. Но, чим сагнем главу, ја скоро истовремено неизбежно осећам потребу да се молим. Могу тако сатима да седим, да сазерцавам и подносим све, чиме постајем све јача у прихватању онога што се догађа и да истовремено свим својим бићем верујем да је живот леп, да има смисла и да вреди живети“. Ова дивна млада жена је припадала оној трећој групи људи. Сачувана су сведочанства о томе да је идући у гасну комору храбрила оне који су били поред ње. Виктор Франкл је сматрао да човек не може да не тражи смисао свог живота, јер то је његова суштинска, неодвојива од њега тежња. И питање о смислу се најоштрије поставља у ситуацији када „горе не може бити“ (као код умирућих болесника), или када се од нас удаљи сујета и појаве се простор и време да се размисли о томе, звог чега живимо. По В.Франклу, човеково постојање треба да буде усмерено на нешто што није он сам, на нешто или некога, на смисао који би требало остварити или на другог човека, коме ми тежимо с љубављу. Он је сматрао да управо у служењу делу или у љубави према другом ми реализујемо себе, постајемо сами своји, налазимо свој смисао. В.Франкл је био убеђен да савест обдарује човека способношћу да открије тај јединствени и уникатани смисао који се крије у било којој ситуацији. Управо тамо, где смо беспомоћни и лишени наде, немоћни да изменимо ситуцију, управо тамо смо призвани да се променимо сами. Човек није овде због тога да би посматрао и одражавао самог себе. Он је овде да би жртвујући своје интересе у корист других, кроз познање и љубав, давао себе другима“, – писао је В.Франкл у „Нечујном вапају за смислом“. У таквим екстремним, егзистенцијлним ситуацијама, као што су заточеништво у концентрационом логору или преживљавање тешке болести и смрти, најупечатљивије се манифестује проблем личности. Франкл је приметио да без наде човек просто не може да постоји. Изненадним урушавањем „структуре плана живота“ што се дешава у екстремним ситуацијама, човек доживља празнину и бесмисао постојања. „Онај ко не верује у будућност, своју будућност, тај гине у логору. Он се лишава духовног ослонца, он дозвољава себи унутрашње опуштање, а овој душевној клонулости следује и телесна“. Врло малом броју људи у логору је пошло за руком да сачува своју људскост и такви су били пример за друге. В.Франкл, дакле, долази до закључка да је у екстремној ситуацији питање смисла живота, пре свега, питање о коначном смислу, то јест о смислу смрти, и само одговоривши на ово питање, човек може живети као личност, не потпадајући под утицај спољашњих услова. Ако постоје задатак и смисао, онда је могуће веома много истрпети. https://poznajsebe.wordpress.com/2018/05/09/zasto-toliko-stradam/