Претражи Живе Речи Утехе

ИНТЕРВЈУ: архиепископ охридски и македонски СТЕФАН Отворена рана је сада залечена Користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави, за пружену руку у овим временима, препуним искушења (Фото DESO) Специјално за „Политику” Скопље – Након више од пет деценија СПЦ и МПЦ – ОА нашле су се у поновном загрљају. Литургија помирења служена је најпре 19. маја у Храму Светог Саве у Београду, а затим 24. маја у Храму Светог Климента Охридског у Скопљу, чиме је успостављено литургијско и канонско општење две сестринске цркве. О путу аутокефалности Македонске православне цркве, значају помирења сестринских цркава и перспективама православних верника два братска народа разговарамо с Његовим блаженством архиепископом охридским и македонским г. Стефаном. Сабор СПЦ благословио је признање аутокефалности МПЦ – ОА. Шта то значи за МПЦ – ОА и њене вернике? Препознавање непобитне чињенице о стварности македонске црквене самосталности од великог је значаја не само за нас већ, уверен сам, и за целокупно православље. За нашу јерархију и верни народ немогућност да евхаристијски заједничаримо с нашим истоверним браћом и сестрама из осталих помесних православних цркава представљала је отворену рану, која је сада залечена. Такође, сада нам се отвара могућност за проширење многоврсне сарадње са осталим помесним црквама. Све ово ће донети велике плодове. Можда наше признање неће, на први поглед, променити много тога у нашој цркви, зато што је она и до сада изнутра функционисала као и свака друга помесна црква, исповедајући исту свету веру у оваплоћеног и воскреслог Богочовека Христа, имала исти богослужбени живот, приносила исти евхаристијски принос, имала је апостолско прејемство – међутим, сасвим је природно да ће се многе ствари побољшати због обнове нашег заједничарења са свеправославном екуменом. Сваки сусрет оплемењује и обогаћује, а посебно заједничко литургијско благодарење, заједничке молитве и међусобни разговори са сабраћом из других помесних цркава. Наше признање ће бити од користи и свим сестринским црквама јер знамо да и македонско православље и Македонија уопште имају шта да покажу православном свету. Због стигме одвојености бројни боготражитељи из целог света били су обесхрабрени да посећују Македонију. Сада ће се то променити и наредних година ће добити могућност да виде наше духовно богатство, наше древне цркве и манастире, фреске и иконе, да виде лепоту нашег помесног православља, да виде Македонију и да се увере да наш народ пулсира у ритму православља и да македонска земља слободно може да се назове земљом цркава и земљом крста. Прошли сте трновит пут, али сте стрпљивошћу и мудрошћу стигли до аутокефалности. Ко је пружио највећи допринос остварењу тог циља? Да, заиста, пут није био лак. У односу на преговоре, нажалост, морам рећи да последњих неколико година нашим писмима упућеним црквеном Београду као да се није придавао потребан значај. Ако грешим, нека ми буде опроштено. Зато смо и прибегли захтеву о посредовању Његове свесветости васељенског патријарха г. Вартоломеја. Његово прихватање да размотри нашу молбу одиграло је огромну улогу у нашем коначном окупљању за истим столом са браћом архијерејима СПЦ и у разрешавању нашег проблема. Избором поглавара СПЦ, Његове светости патријарха г. Порфирија, отворена је нова страница у односима наших цркава, због чега смо неизмерно захвални и као народ и као црква. У томе су учествовала и браћа архијереји из Синода и Сабора СПЦ. Да ли су вам политичари помогли или одмогли на путу аутокефалности? Ја не знам да ли је било ко – појединац или нека структура политичке елите Македоније и Србије – одмагао у овом процесу. Ако има таквих, нека им Бог опрости јер нису знали шта чине. С друге стране, већина је била добронамерна и њима ће Бог то, свакако, урачунати у праведна дела, као добронамерно учешће у једном богоугодном делу, делу које је добро за оба братска народа. Након шездесет година српски патријарх је посетио Охрид. Колико је његова посета била значајна за МПЦ – ОА? Управо тако, пре шездесет година, 1962. године, у посети Охриду био је тадашњи српски патријарх Герман, заједно с руским патријархом Алексејем, а дочекао их је архиепископ Доситеј, те су саслуживали на празник Св. Кирила и Методија у Храму Пресвете Богородице Каменско, на Охриду. Иначе, у Светом писму се каже: „Колико је добро и колико је лепо када браћа живе заједно!” Заједништво је насушна карактеристика Свете цркве. Зато нас је много обрадовала иницијатива Његове светости патријарха г. Порфирија да дође и да заједно посетимо величанствени Охрид, свесловенски Јерусалим, тај древни град смештен поред бисерног Охридског језера, испуњен храмовима у којима се више од хиљаду година пева и слави Бог. Сигуран сам да је посета била плодоносна за патријарха и његову пратњу као што је била велика и искрена наша радост и радост верног народа Охрида и Струге, који је у огромном броју дочекао патријарха. Свети синод Васељенске патријаршије, на чијем је челу патријарх Вартоломеј, признао је делимично Македонску православну цркву. Када очекујете томос и шта би требало да пише у њему? О каквом је документу реч? Васељенски патријарх је примио МПЦ – ОА у канонско јединство са свеправославном екуменом. Са неколико македонских архијереја били смо у Константинопољу и заједно служили Божанствену литургију с патријархом г. Вартоломејом, и то на рођендан цркве – на празник Свете Педесетнице. Не знам када бисмо могли да очекујемо званични документ за упис наше помесне цркве у диптих аутокефалних цркава, али након што смо имали могућност да будемо неколико дана у близини константинопољског патријарха и да видимо његово црквољубље и искрену жељу да нам помогне, уверени смо да ће то бити у догледној будућности. Молимо милостивог Бога да нам подари само још мало стрпљења. Признати сте као Охридска архиепископија од Васељенске патријаршије. Да ли је то прихватљиво име за Македонску цркву? Свесни смо осетљивости питања о нашем имену код тзв. грчког блока цркава. Стога нећемо тражити од њих да нас називају именом које они не воле. Будући да смо наследници славне Охридске архиепископије, ословљавање тим именом с њихове стране нама не представља проблем. Међутим, уверен сам да ће и браћа архијереји и уопште веран народ хелефоног православног света схватити да се ми сами не можемо називати никако другачије него Македонци, тј. да је наша црква за нас колико македонска толико и охридска. Ту ће, вероватно, бити ствари које ће морати да се решавају, али вера и љубав могу и планине померати. Ако обе стране покажу да делују у љубави Христовој, лако ће доћи до договора између грчких цркава и наше, Македонске цркве. Да ли је дијалог довољно моћно оружје за превазилажење негативних искустава наслеђених из историје, као и за решавање нових сложених ситуација? У цркви је дијалог од насушног значаја. Православље је саборна вера, вера која је увек била утврђивана на васељенским, регионалним и помесним саборима. Без дијалога нема саборности, а без саборности нема цркве. То је доказано и у случају признања наше аутокефалије. Дијалогом смо увидели да је свима нама црква на првом месту, те је нестало међусобно неповерење из минулих деценија. Након што смо то увидели – као што често воли да каже Његова светост патријарх г. Порфирије – закључили смо да нам је Христос на првом месту, па је све дошло на своје место. Шта бисте поручили верницима у Србији? Верном српском народу препоручујем оно што стално говорим и свом, македонском народу: да зна, да чува и да живи према вери коју су нам наговестили пророци, коју су нам посведочили апостоли, коју су нам пренели и преносе наши оци. Још бих препоручио и да се стално присећају поруке Светог апостола Павла, који у Посланици Ефесјанима каже да јачамо у Господу и у снази Његове моћи, да се обучемо у свето оружје Божје да бисмо се одржали против ђавољег лукавства, па пошто се опашемо истином и обучемо оклоп праведности, да угасимо све ужарене стреле лукавог и да живимо с молитвом. Дакле, да наш живот постане непрестано славословије Богу. Уједно, користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави за пружену руку у овим временима, препуним искушења. Братском српском народу, свим верним чедима сестринске Српске православне цркве желим благодат божју, мир и љубав. Архиепископ Стефан у разговору с нашим извештачем Студирали сте у Београду. Какве успомене носите из овог града? Студентске године су од суштинског значаја у животу сваког човека. Време проведено на студијама на Богословском факултету у Београду један је од најдражих периода у мом животу. Нагласио бих да је београдски Богословски факултет и у то време био православни образовни центар на високом гласу. Наши професори, између осталих, били су – сада блаженоупокојени епископи, а тада млади јеромонаси – Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, врсни богослови и духовници, затим изванредни класични филолог Емилијан Чарнић, па ерудита и апологета Лазар Милин, библиста Милош Ердељан, Димитрије Димитријевић итд. Београд је, не само као политички већ и као културни центар некадашње Југославије, био, а верујем и да је још увек, права метропола која младом човеку омогућава све услове за квалитетно научно истраживање и културно надограђивање, као и за редован молитвени живот и константну могућност присуствовања на светим богослужбама. Нисам заборавио ни бројне позоришне и биоскопске представе, концерте, Сајам књига и разне друге догађаје које смо са задовољством посећивали и пратили. Такође, тих година у Београду, заједно с колегама са факултета, често сам одлазио и на утакмице тадашње врло јаке југословенске лиге. Са студентима Македонцима најчешће сам посећивао утакмице нашег Вардара када је играо на Маракани, на ЈНА или на Карабурми, као и гостовања тадашњих друголигаша из Македоније. Гледали смо, свакако, и међународне утакмице београдских клубова, као и утакмице југословенске репрезентације. Након дипломирања, ретко сам долазио у Београд, али сам у мислима често навраћао у тај прекрасни град на две реке. Често споменем све оне који су ме учили вери, све с којима сам заједно студирао. Носим са собом и отворени дух тог лепог града, који је за мене остао и мој град. Пупиново звоно свакодневно одзвања Охридом „Охрид је центар хришћанства на Балкану”, рекао је Николај Велимировић Михајлу Идворском Пупину, који је даровао црквено звоно, друго по величини у Европи, Цркви Свете Богородице Перивлепте, у Охриду, 1923. године. Да ли откуцаји тог звона звоне и даље за мир и љубав свих верника Србије и Северне Македоније и двеју братских признатих цркава на чијем челу сте патријарх српски г. Порфирије и ви? Охрид је стварно посебно, богомдаровано парче земље с невероватном природом и духовном лепотом, многобројним храмовима и светињама. Познато је да је Свети Николај Велимировић у једном периоду епископовао у Охриду, где је управо поред Охридског језера – надахнут небо-земаљском лепотом тог богоблагословеног краја, нарочито градом са древним храмовима и манастирима, али и питомошћу и верношћу народа – написао значајан део свог велелепног стваралаштва. А црквено звоно које је један од највећих научника рођених на Балкану Михајло Пупин (иначе, пореклом Вевчанин) дао Храму Пресвете Богородице Перивлепте, једном од најлепших средњовековних Божјих храмова, још увек свакодневно одзвања позивајући верне Охриђане и све људе добре воље на молитву. То Пупиново звоно и нама поручује да чувамо успомену на великог научника и човека, захвални на његовом великом дару.