Претражи Живе Речи Утехе

Свети синод Македонске православне цркве – Охридске архиепископије на својој редовној сједници одржаној у четвртак 11. априла 2024. године, на предлог Синодске комисије за канонизацију светих, одлучио да у диптих светих унесе и новојављену преподобномученицу Стефаниду Скадарску, Дечанску и Битољску. Света Стефанида Скадарска, Дечанска и Битољска (Стевка Ђурђевић 1887-1945), велика подвижница рођена је у Враки код Скадра. Њена молитвеноисповједна писма пронашао је блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије као студент теологије 1963. године у царској лаври манастиру Високи Дечани. Преподобна Стефанидо Скадарска Дечанска и Битољска моли Бога за нас! Тропар, глас 8: Кћери Тишине *главу твоју венац нетљени краси* Христа љубљеног Женика твога. *Њему се од детињства сва предајући* небеску мудрост си задобила* и схвативши трулеж и сујету света, *Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући:* „Па нека се чини што год хоће на овоме свијету *нека се обрће – преврће* мене (с) Христом нико раставити неће.“ Кондак Кондак, глас 8. Богомудра мати преподобномученице Стефанида *језик вечности заволевши, * и трулежна уста своја затворивши, * ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, * једином утехом и љубављу твојом, исповедајући:* „Оволико са Христом живим * колико са Њим слатко разговарам.“ СЛУЖБА И АКАТИСТ ПРЕПОДОБНОЈ МАТЕРИ НАШОЈ СТЕФАНИДИ СКАДАРСКОЈ И БИТОЉСКОЈ – НОВОЈАВЉЕНОЈ. +++ ДРАМА ЛИЧНОСТИ КАО ЕКСПЕРИМЕНТ! Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости. Ви који читате много па и паметних књига прочитајте ове разговоре који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев Бити, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања -не бити- не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости“ живота и Бога радоснога и, у коме је једино постојеће Бити а да нема смрти одиграва се ова Драма, која је више него то. У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола, а не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скриње своје душе и док је жива била. Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи кратковидих нас. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити; јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико колико ћутању драме живот, и кроз њега дакле, говор који не хита за временом, већ вријеме прије за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу. Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или све времена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем. Кад смо код тога онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета – нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности! Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује и тражимо истине од онога што је има у себи мање. Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа. Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, онда другог са смислом гдје наћи? Ако је он истинска драма онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити. Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које “скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички она је за ово прво. Без резерве и ограничења. Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока. Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић), Манастир Дечани 1962. год +++ ВАПАЈ ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТУ Пронашао сам у манастиру Дечанима оригинални рукопис ове подвижнице Христове љубави. То су уствари исповједна писма, њих 92 на броју, писаних на великим табацима, са 328 страница и неколико из свеске исцијепљених листова на којима се налазе посебне молитве. То је била њена писмена исповијест у Дечанима и захваљујући садашњем дечанском игуману Макарију то је све сложено и сачувано. Свако од писама почиње „Во имја Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. Ја ћу покушати да извадим значајнија мјеста из ових исповијести, чувајући њен начин писања који је пун простотени оригиналности. Има мјеста која запањују својом љепотом и дубином, топлином и истинитошћу религиозног доживљаја. Језик је простонародни, вјероватно онакав какав се употребљава у њеном мјесту рођења, без украса и некњижевно, али баш стога и истинити одраз ње саме. Сва су писма преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху који посједују у толикој мјери само људи који су у себи дубоко осјетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свијету, снаге зла за које каже „Зло ме скубе по земаљском јаду“ (стр.306). Ове су ријечи бремените истином и силне по снази – биће истина ако кажемо да су на достојној висини оних Његошевих: „О кукавна земљо пропала се, у крв си се мени претворила“. Истинско осјећање за вриједности, које се разгорјело у понорима овог простог срца, развијени критеријум за главна питања живота, снага вјере у Христа – откуда то? – ви се у чудном жару питате кад сте стигли на задњу страницу ових једноставних исповијести „Тужном Христу“, како Га ова подвижница често назива! Снагом топле љубави и мушког замаха одишу оне њене ријечи свијету и Христу: „Па нека се чини штогод хоће на овом свијету! Нека се обрће и прврће, – мене (с) Христом нико раставити неће!“ Она зна, па то и каже, па то и каже да „велики је јад мислити и погледати како иде безредно посао светског живота“. Стога жури да каже Христу, изван кога она „нема ништа“ (I,1), Кога она „има у себи, свету Истину“ (I,2), Који је њој „милост и љубав и цио углед њеног живота“ (I,1), – ето томе Христу се она обраћа и каже: „Да ме чуваш од ове безверности и развратности, која на овом јадном свијету постаје“. Па у печали видовите душе завршиће то исто мјесто ријечима бола од сазнања истине: „Све се јади множе – бих рекла као да хоће све да пропадне!“ Но најбоље да пустимо њу саму нека нам прича своју тајну, која се сва може сложити у онај вапај из 66. писма: „Молитву Ти Христе, дижем и дајем безумно…“ (306. стр.). Не заборавите – то је проста жена, што зна, научила је самоуко, у својој осами! Уз помоћ огња Христовог који се у њој разгорио и благодати која ју је тајновито оросила! Како каже стари чика Стано Башановић, који је њу познавао за живота, родом такође из Врака код Скадра: „Сами Господ Бог јој је то дао!“ Није то било давно – у овим крајевима је окончала свој живот и подвиг и Блажена Стојна, још једна Богом просвећена и Христовом љубављу заробљена душа. Христос сије гдје је и почео да сије: на простим и чистим срцима, и жање жетву тамо гдје се мисли да је нема и у времена која по безумним изгледају бесплодна. Митрополит Амфилохије (Радовић) Поводом канонизације Свете Стефаниде Скадарске Дечанске и Битољске, чтец, химнограф и теолог Блажо Љ.Даниловић спјевао је у њену част и пјесму Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић: Света Стефанида Скадарска СВЕТА СТЕФАНИДА СКАДАРСКА У град Скадар на рјеци Бојани Ђе су многи никли великани Рода Србског и Србске државе Кога памте и у коме славе Живог Бога и Свеце његове Стасаваће чедо што ће нове Духовности упознати тајне А у крилу Цркве Православне Дивно дјете као дар Господа Бјеше Стевка од Ђуричић рода Ова душа родила се млада Баш у Враку близу Скадра града Још од ране њезине младости Земаљских се одрекла сладости И ка Богу живот управила Не би ли му боље послужила Кад јој седам година бијаше То дијете радошћу сијаше Своју душу безазлену чисту Предала је на чување Христу Пошто сама научи да чита Са духовном храном душу пита У кућици поред дома свога Господа је прослављала Бога Ништа земно привукло је није Са молитвом дивну душу грије А тамо ће Богу се молити Па ће сами Господ дозволити Да упозна дивног свјетилника То је Виктор Скадарски Владика Којему ће душу отворити А он ће јој исповједник бити И на прави пут је упутити Многи тада неће ни слутити Какав бисер међу њима сија Код Светог ће ићи Василија Да се њему моли Светитељу Не би ли кој услишио жељу Да невјеста Христова постане И да живот цијели остане Свјетлост што ће у тами да сјаји Да се млади диве нараштаји У та тешка и ратна времена Жеља јој је била услишена Ратни вихор када је дувао Сами Господ с неба је чувао Те проводи у молитви дане И Христове прима Свете Тајне У рату је многе помагала И храну им бесплатно давала Ал’ зло врјеме дође и невоља Свуд је мука ђе је Богомоља Те су тако из Скадра бијела Породице и Црква цијела Прогоњени од власти новије Ни Владика Виктор оста није Но је мора Скадар оставити У Дечане живот наставити А Стевкина породица тада Морала је склонити се из града Те у Клину дође код Дреновца Стевка свога духовнога оца Предат хтјела забораву није Пише писма с њима душу грије Попут сваког духовнога чеда Владики се стално исповједа Пишући му шта јој је на души Христу служи образа не суши Но му топле молитве приноси Ни са чим се млада не узноси Ту се види каквим духом дише Ту стремљења свога срца пише И тако је служила Господу А на понос и на украс роду Из свега се могло виђет тога Какво има надање на Бога Јеванђељски били су примјери Колико је предала се вјери Живој вјери у Господа Христа И каквим јој сјајем душа блиста Да је била вјере огледало Из тих списа њених се сазнало И тако је живот проводила Да би само Христу угодила И тако је за једну прилику У Дечане видјела Владику Николаја Велимировића Тога орла што духовног пића Давао је и многе напаја Ко Епископ Охридскога краја Он ће њену вјеру препознати И у Битољ к себи је позвати Монахиња поста Стефанида Бога моли срца ране вида Сиротиште ђе Богдај бијаше Стефанида ко драгуљ сијаше И не може човјек исписати Какав живот она ће живјети То је била тајна срца њена А вјера је држаше пламена Ал’ ће и ту поднијети муке Од злокобне зликовачке руке Пребили су ову испосницу И за Христа Бога Мученицу Те ће тако и живот скончати И мало се о том може знати Душа чиста пострада за Христа Те у Царству Небеском заблиста Дивна дјева Васкрслога Христа Којему је себе посветила И чистотом себе осветила А њезино име се разгласи Кад Дечански дадоше монаси Њена писма свом брату у Христу Теологу Радовићу Ристу Те се мога умирити није Све док њено не среди житије Митрополит наш Амфилохије Те је ова Светитељка нова Баш из Враке рода Србинова Заблистала као звијезда Рајска Ко Битољска Врачка и Скадарска Мученица која сјајем блиста Код Господа Цара Славе Христа. 12. април 2024. године у Никшићу Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић (Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник) Извор: Радио Светигора https://mitropolija.com/2024/04/13/kanonizovana-prepodobnomucenica-stefanida-skadarska-decanka-i-bitoljska-najcudesnija-srpkinja-dvadesetog-vijeka/

На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

ДОСАДАШЊА ИГУМАНИЈА ГРАЧАНИЧКА МАТИ СТЕФАНИДА ИМЕНОВАНА ЗА ИГУМАНИЈУ МАНАСТИРА БРЊАК - ЗА ИГУМАНИЈУ ГРАЧАНИЧКУ ИЗАБРАНА СХИ-МОНАХИЊА ТЕОДОРА. Епископ Рашко-призренски Теодосије јуче је донео одлуку да се у циљу унапређења живота у Ибарском Колашину интензивније поради на томе да петнаест монахиња манастира Грачанице на челу са досадашњом игуманијом мати Стефанидом наставе свој монашки живот у обновљеном манастиру у Брњаку, општина Зубин Поток. Тамо је за сада направљена црква посвећена Св. Георгију, а поред храма већ је поодмакла градња новог монашког конака за сестре. У обнови манастира посебно учествује добротвор Раде Добрић са својом породицом из Зубин Потока. Велика жеља народа овог краја наше Епархије јесте да тај манастир изнад језера Газиводе, који је тренутно грачанички метох, потпуно оживи као самосталан манастир и да поред два мушка манастира овога краја (Црном Реком и Дубоким Потоком) буде на додатно духовно охрабрење нашег верног народа. Иначе у Брњаку је у немањићко време деловала позната школа коју је за девојке основала у 13. веку Св. Јелена Анжујска, мајка Св. краљева Драгутина и Милутина, па ће грачаничке монахиње ускоро наставити ову древну традицију из Средњег века. Игуманија Стефанида са својим сестрама пре две године канонски је примљена у Епархију Рашко-призренску након отпуста из Епархије Врањске, где је служила у манастиру Прохор Пчињски. Она је од тада управљала манастиром Грачаницом и са сестрама дала велики допринос у обнови манастирског конака и духовног живота. У договору са мати Стефанидом и грачаничким сестрама управа над манастиром Грачаницом предата је старој схи-монахиња Теодори, која је у Грачаници провела цео свој монашки живот уз покојне игуманије Татјану и Ефросинију и годинама пожртвовано обављала дужност економа. Игуманији Теодори ће у управи манастиром помагати нова намесница, монахиња Сара. По завршеној примопредаји, досадашња игуманија мати Стефанида је ослобођена дужности и ради надзора над обновом новог манастира већ именована за игуманију манастира Брњак. Док траје обнова конака у Брњаку, мати Стефанида са сестрама наставиће да привремено борави у манастиру Грачаница, одакле ће постепено прећи у нови манастир када се за то стекну услови. Шест монахиња, које су и раније живеле у Грачаници, остаће у овом манастиру и даље заједно са мати Теодором наставити да служе Богу и Пресветој Богородици у овој древној светињи која је, поред Призрена, у последњих 20 година седиште Епископа рашко-призренског и епархијске администрације. Обнова новог конака у грачаничком метоху у Брњаку започела је иначе прошле године у августу месецу уз учешће мати Стефаниде са сестрама. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то. Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе. Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста – страдање. Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу. За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу. Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%. Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи. Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто. Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу. Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења. Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти. На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености. У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу. Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање. У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом. То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља – да би били у Богу. Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе. У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно. Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину. У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће… …и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима. У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије “ум Христов”. Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима). (нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.) У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи. Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача. Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак. За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот. У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу. Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину. Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању. То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава. Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао…, то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека. Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ. Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога. Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту. Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила. Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију. Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има. Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности. “Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!” (Пс.83/4-4) Извор: Манастир Михољска Превлака