Претражи Живе Речи Утехе

Пише: отац Гојко Перовић Етимологија имена историјског документа из 1796. г. званог “Стега” није до краја јасна, али је до данас опстало његово значење у смислу стезања, учвршћења заједнице наших предака, настојањем митрополита и главара. Овај политички, правни и историјски термин има значењску сличност са “уставом” и указује на императивну снагу коју мора имати државно законодавство. Такав темељ позитивних прописа дјелује као устав или брана нагонској самовољи група и појединаца. Он мора да стегне и притврди обавезу да се такви прописи поштују. Праобраз првог нашег државног устава управо је Стега црногорска и брдска од шест чланова, донијета, показаће се, као увод у знатно детаљнији (33 члана) Законик општи црногорски и брдски, који ће бити написан неколико година потом. Оваква монументална својства Стега има не само због њених законских намјера и наговјештаја, већ и због оних конститутивних усмјерења ка јединству Црногораца и Брђана у заједнички политички оквир. Учени правници наглашавају да садржај Стеге нема правни карактер у формалном смислу, да не садржи елементарне услове под којима би један текст могао бити назван правном нормом (нема наиме ни диспозиције ни санкције) већ је прије ријеч о “писаној обавези” или својеврсном “моралном закону” који се у литератури наводи као правни текст више због контекста времена у ком је настао и због његових намјера и посљедица које је произвео, а не због саме природе текста. Нпр. конкретна одредба из Стеге да, ако неко изда – биће проклет, не подразумијева позитивно-правну санкцију, нити принуду државних институција, већ духовну пријетњу. Али ја Стегу и не помињем из амбиције да причам о правним темама, него из жеље да дам осврт на личност Светог Петра, митрополита цетињског, чији спомен Црква слави 31.октобра, и коме највише имамо захвалити (уз друге тадашње народне главаре) на овој цивилизацијској чињеници наше историје. Више од правног садржаја овог заметка наше нововјековне државности, занима ме духовно полазиште поменутог списа. Знам да се многима диже коса на глави од новог подухвата “опет поп о политици”, али не могу им ништа осим да препоручим да одмах сад обуставе читање, јер оно што слиједи биће тек неподношљиво за њихов истанчани секуларистички слух. Наиме, овај црногорски, условно речено, прото-устав, Стега црногорска и брдска, свој је основ имала у призивању Божијег имена и дословно је донијета “у име пресвете јединосуш(т)не једнославне, нераздјељиве у три лица животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, којој се увјек клањамо” (мој слободни превод са црквенословенског који је у преамбули текста). Ово значи да је модерна држава на овим просторима свој темељ имала у јасном исповједању вјере у Бога, што није никакав музејски раритет него недвосмислен податак да будућем грађанском друштву и секуларном друштвеном уговору, претходи један вјековни свјетоназор, кога Свети Петар Цетињски и његови сарадници главари нијесу одсјекли од себе, нити бјежали од њега, него су се на њега ослонили као на једини чврсти и сигурни камен за грађевину коју су, овим путем, намјеравали зидати. А та је грађевина управо: држава Црна Гора. Ово се лијепо уклапа у савремене теорије политичког друштва које кажу како морамо бити свјесни пред-политичких идентитета грађана; морамо рачунати на таква увјерења и емотивне-духовне везе међу људима; интегрисати их у јавни живот, а не бјежати од њих као Непоменик од Крста Господњег. Израз “пред-политички” односи се углавном на приоритет који духовне (и друге) теме имају у свијести грађана прије (у смислу: више, снажније) него новији грађански прописи. Међутим, у случају овог осврта на значај Стеге, можемо збиља говорити и о временској претходници онога што ће се касније кристалисати као појмовник грађанства. Бекенфердеов парадокс (Волфганг Бекенферде, њемачки правник, члан Уставног суда) најблаже речено – поставља питање може ли модерна, либерална држава сама себе утемељити на сопственим позитивно-правним прописима, или јој нужно претходи утемељење на нечем “старијем” од ње саме, а чега она хоће да се одрекне? Феномен Стеге као да одговара на његово питање. Црногорски и брдски главари су исте године 1796. г., а не пуно прије Стеге донијели такозвану Одлуку којом документовано образлажу мотиве своје борбе за слободу, и гдје се заклињу “цјелујући часни и животворни Крст Христа Господа и Спаситеља нашега, и Свето Јеванђеље”. У тексту Одлуке ови наши преци кажу да ће ратовати против “општег хришћанског непријатеља” а за “православну вјеру и за свети закон” (мисли се тада на Божији закон откривен и записан у Библији)… “за своје цркве и манастире”…итд. Ово подсјећање на дјело Светог Петра Цетињског, који је био највећи инспиратор, ако не и сами писац, како Одлуке тако и Стеге, не износи се из разлога да овакви текстови буду обрасци садашњих грађанских политичких норми. Данашњем мултиконфесионалном друштву међусобно равноправних грађана, не би било примјерено овакво или слично формулисање текстова који би били општеобавезујући. Међутим, исто онако како нека древна локомотива или остатак пруге представљају неизоставан подсјетник на традицију и на почетке савремене жељезнице, па макар се нико данас њима не возио, јер више нијесу безбједни; или како модерну медицину обавезују принципи али не и дословни садржаји списа античких љекара – тако и осврт на ове списе чини умјесно сјећање на важност текстова, који су споменици нашег идентитета. Не треба кудити онога који оживљава сјећање на незамјењиве почетке, и који поштује њихов дух, – без амбиције да данас активира њихов начин дјеловања. Ја знам за идеолошке конструкције које омаловажавају стољетну и донедавну живу везу Цркве и државе. Неке од њих покушавају бити секуларистички принципијелне и такву негацију правдају страхом да такве концепције данас не оживе. Тај страх је по мени неоправдан, јер он не може имати основа у самом разговору, нити у јавној размјени мишљења. Не видим на хоризонту неку озбиљну иницијативу да се данашњи принципи политике ретроактивно врате 200 година уназад, али сматрам да се вриједности данашњих друштвених уређења могу сагледавати на основу тога јесу ли или нијесу у сукобу са начелима сопствене традиције. У конкретном случају, ову испреплетаност црквених и државних тема препознајем и именујем као аутентични изданак Црне Горе. Нешто што се овдје развило, иако не било сасвим самоникло, јер истовремено постоји као плод ширег духовног насљеђа ком је средњовјековна Зета припадала и који су наши преци на челу са Светитељем – изабрали и очували. У моменту конституисања Одлуке и Стеге, немамо у окружењу ништа слично. Све је у мору отоманске окупације или аустријских уређених институција, а у предвечерје Карађорђевог устанка у Србији. Међутим, има и оних крајње неприципијелних идеологија које би ето благонаклоно гледале и на приврженост овој традицији, само када те теме не би покретала СПЦ, односно Црква са јасним српским преџнаком!? Ако постоји нешто што се може назвати опасношћу по наше друштво, то би могао бити тај ниво радикализма. Насупрот њему имамо неколико разумних аргумената и предлога за размишљање: Српска Православна Црква је битан и легалан друштвени фактор, правно евидентиран међу дјелујућим црквама и вјерским заједницама у Црној Гори, са регистрованим и озакоњеним дјеловањем у сваком погледу (о томе сам раније више пута писао). Она је при том и легитимна, јер сабира око себе највећи број грађана – управо Црне Горе. Само по та два основа, СПЦ има и право и обавезу, ни мању ни већу од осталих, да саопштава свој став и промишљања о прошлости, садашњости и будућности Црне Горе, и то баш на начин да тада говори о сопственом идентитету. Једнако право, таквог јавног говора, имају, наравно, и остале вјерске заједнице. Но и поред та два сасвим довољна аргумента о праву СПЦ да промишља теме из црногорске прошлости као своје сопствене, има и један старији и очигледнији, а то је управо српска препознатљивост оваквих споменика културе и духовности Црне Горе. Такав аргумент ни на који начин не имплицира обавезу било кога данас да се поистовјети са српским идентитетом Светог Петра Цетињског и његових савременика. Али такође ни обавезу да га се неко одриче. Пред разумним људима, јасно је, да се приврженици таквог идентитета, морају растеретити од беспризорног етикетирања да су противници државе, служитељи интереса политичких центара изван Црне Горе, и сл. И то само зато што се чврсто држе управо црногорске традиције. Стега црногорска и брдска у свом трећем члану описује потенцијалне издајнике, и опомиње оног Црногорца који би издао да ће бити предат вјечном проклетству као Јуда који је издао Господа, и као Вук Бранковић “који издаде Србе на Косово”. Прича о историјској утемељености Вукове издаје је овдје ирелевантна. Оно што јесте релевантно, то је чињеница да та представа, то увјерење о важности и страхоти те косовске издаје јесте опомена за Црногорце, њима мјеродавна и очигледно раније присутна у њиховој свијести да се ставља на папир овог документа, насталог прије 226. г. (Треба ли рећи: онда када је Сима Милутиновић има свега 5 година, и тек је проходао, изван Црне Горе?) Садржај Одлуке, попут Стеге, има сличне мотиве и надахнућа. У њему црногорски главари свој род називају “славеносерпски(м)” а за своју отаџбину кажу да су је “оружјем својијем бранили од времена разоренија нашега српскога царства, потом од доба посљедњега принципа и господара нашега Ивана Црнојевића”. Суштинска намјера Стеге била је окупљање браће у једну мисао, у једну љубав, упркос мјесним и племенским разликама. То је била и главна пастирска брига Светог Петра Цетињског. Можемо ли данас ми, два вијека послије његовог упокојења, показати да смо му сарадници на том послу, и да смо, на тај начин, његови? https://mitropolija.com/2022/10/31/stega-svetog-petra-cetinjskog/