Претражи Живе Речи Утехе

Књига о cудијама спада у ред историјских књига Старог Завјета и приказује период након Исуса Навина до успоставе монархије. Овај период обиљежен је серијом одступништва Израиљевих, њихових страдања, која након кајања завршавају тако да их Бог спасава „подизањем“ избавитеља из народа, односно главних личности књиге – cудија. Да би на прави начин сагледали релевантност историјских чињеница које се наводе у Књизи о cудијама, морамо прије свега схватити контекст времена и простора у коме настаје ова књига. Наиме, у такозваним историјским књигама, налазимо хронике, генеологије и описе личности и догађаја који читаоца задивљују историографијом. Но ипак, врло је важно знати да библијски писци догађаје схватају првенствено теолошки. Стога историјско-критички метод треба примјенити како на ову књигу, тако уосталом и на цјелокупну Библију, како би се издвојила историјска истина из литерарно обрађених догађаја. На први поглед, догађаји описани у овој књизи представљају јаку историјску причу, у одређеној мјери објективизовану. Да би схватили контекст Књиге о судијама на прави начин, треба да објективно сагледамо тај улазак Израиљаца у Ханан који је описан на почетку књиге и који заправо представља наставак Књиге Исуса Навина. Ситуација у Ханану, крајем 13. вијека прије Христа, погодовала је уласку Мојсијеве групе Јевреја у Ханан. Библијски опис побједоносног налета дванаест племена под Исусом Навином вјероватно је идеализован али је историјски тачан. Ипак, ратови са Хананцима нису били толико крвави и велики. Историјска и археолошка сазнања потврђују чињеницу да су се и Јевреји коначно настанили у Ханану крајем 13. вијека. Јеврејски народ је у то доба састављен од дванаест племена која су се удружила на вјерској основи, поштовањем Бога Јахвеа. Није било централне власти и племена су имала потпуну независност. Ових пар наведених аспеката укратко представљају свијест у јеврејском народу тога времена. Оквир за тумачење Књиге о судијама подразумијева да се стварни смисао Израиљевог искуства једино може схватити са религиjског гледишта и све приче слиједе исти образац и подучавају истим поукама, што уосталом свједоче и сами стихови књиге: „И синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и служише Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске… И разгњеви се Господ на Израиља, и даде их у руку људима који их плијењаху, и прeдаде их у руке непријатељима њиховијем унаоколо, и немогоше се више држати пред непријатељима својим… Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку оних што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповјести Господње; они не чинише тако. И када им Господ подизаше судије, бијеше Господ са сваким судијом, и избављаше из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина. А кад судија умрије, они се враћаху опет и бијаху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се. Зато се распали гњев Господњи на Израиља и Господ остави те народе и неизгна их одмах не предавши их у руке Исусу.“ (Суд. 2, 11-23). Када је Израиљ био вјеран Богу, у народу је било благостање. Када би Израиљ напустио сопственог Бога Јахвеа и окренуо се другим божанствима, страдали би, пошто нису могли да се одупру непријатељима. Налазећи се у великој пометњи и патњама, народ Израиља се поново окретао Богу који их је избављао кроз помазанике из народа, односно судије, чија улога није била правничка, већ би се прије могло рећи да су били вође или спасиоци. Након смрти судије, потпуно исти образац догађаја се изнова понављао. Дакле, видимо да се кроз Књигу о судијама провлачи интересантна идеја која говори да је гријех и напуштање савеза са Богом узрок страдању. Међутим, та идеја доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мјера ради враћања Израиља своме Богу, што је свакако један потпуно нови моменат. Страдање није просто одмазда Божија према незахвалном и невјерном народу, већ је она благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће бити логика старозавјетних писаца који ће приказати Израиљеву историју као учитељицу живота. Такође, за адекватније поимање ове проблематике, потребно је направити паралелу историје старозавјетног Израиља у овом периоду са историјом Срба у периоду туркократије. Схватања и код једних и код других су готово индентична када је у питању однос Бога и човека. Трагови старозавјетне свијести су и те како очувани у свијести нашег народа. Не личи ли суштинска идеја која се провлачи кроз Књигу о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“. Библијски пандан султану Мурату јесте моавски цар Еглон, кога је на превару убио израилски судија Аод, библијски Милош Обилић. Сличан пример јесте и историјски догађај убиства аустро-угарског престолонаследника Франца Фернинанда од стране младог Гаврила Принципа, на Видовдан, 1914. Слика „Кнежеве вечере“, из истоимене народне песме, неодољиво подсећа на библијски приказ Тајне вечере. Па ако погледамо само начин на који су се судије појавиле као вјеште и способне личности из народа увидјећемо велику сличност са појавом Карађорђа у српском народу. Србија се пет вијекова бори са турским јармом, изложени су патњама и страдању. Карађорђе се ту јавља као храбра и харизматична личност која уједно штити а и бодри народ. Стога се у народу и дан данас преувеличавају казивања везана за њега. Таква свијест и књижевни стил је био присутан и код аутора Књиге о судијама. Свакако најконтраверзнија и најхаризматичнија личност у овој књизи је судија Самсон. Прича о Самсону је готово лични крсташки поход, односно рат против Филистејаца. Догађај када он са магарећом чељушћу убија хиљаду Филистејаца, за данашње поимање је поприлично неизводљив. А у контексту паралеле са нашом историјом, овај догађај поредимо са догађајем када Марко Краљевић узима рало и са њим убија Турке јањичаре. Дакле, присуство библијских наратива у средњевековној литератури и народној књижевности веома је велико. Са друге стране, приче и догађаји везани за Девору и Варака представљају илустрацију природе Израиљског друштва тог времена. Њихови подвизи против Хананаца предвођени Сисаром, те војним заповедником Јавином, царем града Хозара, живо су описани у великој пјесми коју је скоро сигурно саставио очевидац описаних догађаја (Суд. 5, 1-31). Без обзира на бројчану инфериорност у односу на Јавинову војску, за коју се у Писму наводи да је бројала 900 гвоздених кола (Суд 4, 13) Господ им учини по ријечима Деворе Вараку: „Устани, јер је ово дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи за њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице.“ (Суд 4, 14-15). Након што је Кисон набујао, Сисарина бојна кола су од тежине остала заглављена у блату. И ту имамо још једну аналогију блиску нашој националној историји, конкретно када је у питању ратна стратегија, а односи се наравно на Први свјетски рат. Приликом друге аустроугарске офанзиве која је уследила већ у септембру 1914. српска војска се грчевито и са невиђеном упорношћу борила да заустави напредовање непријатеља преко Дрине. Ове борбе познате су у историји као Битка на Дрини и спадају у ред најкрвавијих. Српска војска је на Мачковом камену и Гучеву пружила отпор достојан Термопила. Битка на Мачковом камену спада у ред најкрвавијих у току целог рата. Иако нису успеле да потпуно зауставе аустроугарску војску овим надљудским отпором сломљена је оштрица аустроугарске офанзиве. Напад је успорен, а непријатељ је практично заглављен у блатњавим пољима и излоканим путевима. Приповијест о Девори и Вараку свакако је написана негде у 12. вијеку прије Христа, и уједно представља један од најстаријих текстова у Библији, иако је извјештај у коме се налази цјелокупна пјесма, настао тек у 7. вијеку прије Христа. Владари хананских градова посједовали су бројно савршеније оружје укључујући двоколице, а Израиљци су били успешнији само због тога што су могли да створе дјелотворне савезе. Девора је наиме успјела да уједини шест Израиљевих племена – Завулоново, Нефталимово, Јефремово, Венијаминово, Манасијино и Исахарово племе, а оно што их је ујединило била је њихова заједничка вјера. У том смислу, приређивач Књиге о судијама не претјерује када тврди да их је послушност Богу водила ка успјеху, док је непослушност водила у пропаст. Ипак, треба нагласити да је тешко наћи било који изван библијски извор који би потврдио догађаје о којима пише ова књига. У самој књизи хронологија је произвољна, те се њоме не може служити као чврстим историјским извором. Према хронологији књиге, раздобље судија траје 410 година, што увелико превазилази званичне претпоставке раздобља судија (од 1200–1020). Очигледно је да се до овог броја дошло понављањем типичних библијских бројева, а познато је да 40 година означава једну генерацију. Са друге стране, археолошки остатци потврђују постојање најпре Филистејских градова, као што су Газа, Аскалон и Екрон, са њиховом богатом културом која је била под снажним утицајем западних крајева. Превасходни циљ је био снажење духа у народу, те су са тим циљем одређени моменти преувеличавани. Свака од прича о судијама служи да покаже и уједно да срж овом теолошком схватању Израиљеве судбине. Из тог разлога често је сугерисано да су догађаји врло мало тачни у историјском погледу. Узимајући у обзир личну природу већег дјела приче, очигледно је немогуће било доказати или оспорити то, иако свеукупна слика која се даје о животу у Ханану тог периода изгледа да се подудара са оним што се иначе зна о начину живота у оно време. Усмена предања сакупљена уз велика израиљска светилишта из тога доба, као што је Сихем, представљају основу за писане извјештаје који имају историјско језгро, те конкретне наводе и описе личности и догађаја од стране библијског писца. Али је неминовно да је библијској приповијести о судијама широку распрострањеност и очување у традицији превасходно омогућио епско – романсијерsки вид преношења, који је као у случају наших епских приповијести, зарад конкретне поруке и смисла, занемаривао или преувеличавао историјску релевантност текста. Извор: Теологија.нет