Претражи Живе Речи Утехе

У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Равноапостолни Николај Јапански Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018 View full Странице

Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче за српско војно падобранство, надам се и за спортско, каже за Спутњик Миодраг Кастратовић, један од оснивача клуба „Архистратиг“. Некадашњи припадници чувене 63. Падобранске бригаде удружили су се у Падобранском клубу „Архистратиг“, који негује најлепше успомене часне јединице, а пре свега лепоту дружења коју са собом носи овај необичан и ризичан спорт. Падобранце ветеране ових дана окупио је Аранђеловдан, јер овог небеског команданта славе као свог заштитника. Кажу да се чудним сплетом околности све важно за клуб десило на „црвено слово“, основани су на дан Светог Алимпија Столпника 9. децембра 2014, регистровани на Светог Николу, а примљени су у Међународни савез падобранаца Русије као пуноправни члан на Светог Илију. „Архистратиг“ окупља више од десет генерација падобранаца, скачу дечаци од 16, младићи од 20 и искусни падобранци од 70 година. Међу члановима клуба је и Јованка, мајка хероја 63. Падобранске Горана Остојића, који је погинуо на Косову 1989. године. Она је најстарији члан клуба и најстарији активни падобранац у Србији, последњи пут је скочила у 83 години. Био је то њен други скок, а планира и да обори Гинисов рекорд. Миодраг Кастратовић, једна од оснивача клуба који данас обавља посао генералног секретара, каже да свако може да скочи, а као најбољи пример наводи девојчицу Јану Пауновић која болује од церебралне парализе, а која је скочила са 3.600 метара. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Падобранство је скуп спорт, у клубу се надају да ће им помоћи они који схватају ову чињеницу, али не новцем, већ добром вољом да се одржи дух чувене 63. Падобранске бригаде. „Страх постоји, живимо са чињеницом да је могућа повреда или смртни исход, али ако се добро припремите, ако је обука обављена како треба, скакање вам ипак представља задовољство, испуњава вас у тој мери да једноставно никад не желите да се зауставите. То објашњава моју причу, скочио сам после 28 година, без обзира на стање мојих ногу. Да сам ја на њиховом месту, не би себе пустио да скочим, али урадио сам двоструки салто из Ан-2, који сада непрекидно анализирамо“, каже Кастратовић, који такође има озбиљне здравствене проблеме. Почеци формирања падобранских јединица на нашим просторима везани за 1940. годину, када је наредбом тадашњег Генералштаба при команди РВ формирана падобранска чета. Пре тога у Панчеву је формирана падобранска школа. Припадници 63. Падобранске, који су данас део Специјалне бригаде Војске Србије, баштине и 14. октобар 1944. године када је од рањених бораца НОБ-а који су били на рехабилитацији у Италији формиран први падобрански батаљон. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Живимо са чињеницом да је могућа повреда или чак смртни исход скока, али падобранство толико испуњава човека да не желите да престанете да скачете, кажу у „Архистратигу“. Оснивач клуба, руководилац Центра за обуку падобранаца, пуковник Ненад Кузмановић каже да припадници ове јединице и после времена разарања и смрти могу да се похвале својим угледом. Рејтинг наших падобранаца гледа се кроз спорт, али и кроз борбене активности, ангажовање у ратним операцијама, којих је, на несрећу, код нас било доста, од Словеније до Косова и Метохије, подсећа Кузмановић, у чијој породици скачу три генерације. „Ниједан наш припадник није оптужен да је било шта нечасно урадио, били смо крајње часни и професионални у свему томе. То се препознаје где год да одемо, са дужним поштовањем се опходе према нама. Често кажемо: ’Ех, да хоће наша држава да има однос према нама као што га имају странци, свет‘“, каже овај пуковник у пензији. Како би окупио и припаднике 63. Падобранске из старих времена „Архистратиг“ сваког маја организује „Балкански скок пријатељства“ на спортском аеродрому „Лисичији Јарак“ у Београду. Ове године учествовало је 147 падобранаца из 17 земаља, који су направили 523 скока. Два припадника Шездесет треће стигла су из Аустралије, неколико њих са Новог Зеланда, из Јужне Америке, Азије, а највише их је било из република бивше Југославије. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ „Архистратиг“ је поносан што је пуноправни члан Међународног савеза падобранаца Русије. Гости из братске земље важни су гости „Балканског скока пријатељства“, који се одржава сваке године у мају. „Поносни смо зато што смо у прилици да оставимо иза себе све што се догодило, неки наши другари су се стицајем околности нашли на другој страни. Ми смо их прихватили отвореног срца, били су наши гости, говорим о онима из земаља окружења. А прошле године стигли су и падобранци из Израела, Русије, Грчке и из Легије странаца“, каже Кастратовић. Пуковник Кузмановић додаје да се „Балкански скок пријатељства“ организује уз подршку министарстава спорта, одбране и унутрашњих послова Републике Србије. „Подршка није само декларативна, министар Вулин скакао је са нама прошле и претпрошле године, скок су обећали и министри Зоран Ђорђевић и Небојша Стефановић. Надамо се да ће они следеће године учествовати у нашем дружењу“, каже Кузмановић. Падобранци ветерани са поносом истичу да су чланови Међународног савеза падобранаца Русије, јер сматрају да је то организација која окупља најбоље у њиховом послу и пасији. Падобранство је изузетно скуп спорт, зато је чланове „Архистратига“ обрадовала вест да ће Војска Руске Федерације нашој поклонити два „Антонова 26“. „Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче. Колико знам, имамо само један, али се скаче и из хеликоптера, биће то значајан ресурс за српско војно падобранство, надам се и за спортско“, каже Миодраг Кастратовић. Пуковник Кузмановић је скоком из тог авиона поставио висински рекорд. Пре тринаест година скочио је са 9.205 метара, што је скоро хиљаду метара више од плафона лета Ан-26. Авион је летео брзином од преко 500 километара на сат. Скочило је нас 12, без употребе кисеоника, присећа се Кузмановић. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Љубав према летењу и слободном паду у „Архистратигу“ окупља више генерација падобранаца. "Температура је била минус 57, премаз којим су наше кациге биле третиране је некако испарио, као и слој који штити стакло од замрзавања. Кад смо искочили из авиона моментално су нам се заледили визири на кацигама, били смо буквално као гуске у магли до неких четири и по хиљаде метара кад се то одледило, кад смо прогледали и видели земљу“, присећа се Кузмановић. „Архистратиг“ је ових дана обележио још један јубилеј, 15 година од првог скока једног од оснивача клуба, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка, који је некадашњи припадник 63. Падобранске бригаде. Владика је једини црквени великодостојник у овом делу света који активно скаче падобраном, а да сада је скочио око 350 пута. Сенка МИЛОШ