Претражи Живе Речи Утехе

Од успешног спортисте и породичног човека који је превазишао тешке животне изазове, до монаха који богослужи и поје на арамејском, а кроз духовну музику надахњује и доноси утеху верницима широм света. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби носи у себи једну од најнеобичнијих и најинспиративнијих животних прича у православном свету, причу која делује попут ходочашћа испуњеног искушењима и чудесним преображајем. Данас, као једини монах на свету који служи литургију на арамејском језику, језику којим је говорио Исус Христос, отац Серафим окупља вернике из целог света, доносећи им не само молитвену утеху, већ и снагу духовне музике која дотиче најдубље кутке душе. Његова прича почиње драматично. Као дете, Серафим је преживео низ несрећа које су га готово коштале живота. Пао је у мешалицу за бетон, и лекари су се борили да му спасу руке, док је наредне две године провео у инвалидским колицима, без осећаја у ногама. Те несреће су се ређале, од ударца аутомобила до отровања перхидролом, али ништа није успело да угаси пламен живота у овом храбром детету. Његова младост била је испуњена спортом. Постао је четвороструки првак Грузије у теквондоу, а уз то је стекао црни појас у каратеу. Упркос телесним повредама и искушењима, отац Серафим је у спорту налазио снагу, али и својеврсни пут ка дубљем духовном позиву који га је чекао. Преломни тренутак у његовом животу догодио се када је његова супруга, у осмом месецу трудноће, оболела и била на ивици смрти. У тренутку потпуног очаја, Серафим је одлучио да тражи спас у молитви. На гробу светог старца Гаврила Ургебаџеа изговорио је завет да ће, уколико Бог спаси његову жену и дете, напустити световни живот и постати монах. Чудесно, његова супруга се опоравила, али Серафим је, у свакодневним обавезама, на тренутак заборавио на своје обећање. Наставио је са спортом, успешно напредовао у каријери и чак постао шеф обезбеђења једног украјинског политичара. Али Божји позив био је неизбежан. Док је седео испред Јонинског манастира Свете Тројице у Кијеву, пришла му је старица која га је позвала именом: „Оче Серафиме, благословите“. Ове речи су га погодиле до сржи, подсећајући га на његов завет. Тог тренутка је схватио да више не сме оклевати. Дана 14. марта 2006. године, постао је монах. Након монашког завета, отац Серафим је добио послушање да проповеда међу припадницима једне секте. Ова мисија, испуњена опасностима, довела га је до тога да буде претучен и заврши у болници у критичном стању, без свести. Ипак, само уз Божију помоћ, успео је да преживи. Тај догађај био је прекретница у његовом духовном путу, додатно га учврстивши у вери и послушности. Године 2010. добио је велику схиму и припремао се за одлазак на Свету гору, када га је патријарх Илија замолио да остане у Грузији и постане духовни пастир Асираца у селу Канда. Прихватајући патријархов благослов, отац Серафим је у овом древном селу обновио литургијски живот на арамејском, језику Христовом, и подигао цркву у име тринаест сиријских отаца, која је убрзо постала манастир и духовно уточиште за све вернике. Његов позив је пронашао своје испуњење међу Асирцима који живе у селу Канда, недалеко од Тбилисија. Патријарх Илија га је замолио да постане њихов духовник, а Серафим је, вођен унутрашњим зовом, одлучио да обнови давно заборављену традицију служећи литургије на арамејском језику. У селу Канда основао је манастир, у којем се и данас окупљају Асирци, чувајући свој језик и духовну баштину. Отац Серафим је постао познат и по својим музикалним даровима. Његове композиције, које изводи на арамејском језику, посебно извођење Псалама, доносе духовну дубину која прелази границе језика и времена. Два пута је посетио Србију, где је одржао низ изузетно посећених концерата духовне музике, а присутни су сведочили о снажној емоцији и духовном уздизању које његова музика изазива. Отац Серафим је симбол неуништиве вере, човек који је кроз најтежа искушења пронашао свој пут ка Богу, служећи као пастир свом народу и свима онима који трагају за смирењем душе. Његова литургија на језику Христоса и духовне песме које изводи на арамејском нису само повратак изворним коренима, већ и мост између прошлости и садашњости, између небеског и земаљског. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25101/shiarhimandrit-serafim-bit-haribi

После прочитаног Светог Јеванђеља, у коме се говори о винограду и посленицима, сабраном народу обратио се Владика Методије, „Царство небеско које се овдје помоње је заправо Господ Бог наш, Он се уподобио људској природи и оваплотио се да би спасио род људски. Господ је најмио посланике у виноград свој, да проучавају и проповиједају писмо и Ријеч Божију, али се односи и на сваку душу људску која је призвана да обрађује виноград душе своје.“ Владика Методије је тумачио и часове које Господ помиње у овој причи, „Неке је најмио у првичас, а неке у трећи. То значи да су неки од дјечијих дана, то је први час, неки у младости, то је трећи час, неки у зрелости а неки и у једанаести час, у старости својој су се покајали и повјеровали у Јеванђеље“, истакао је владика Методије. По причешћу вјерних, освештан је и пререзан славски колач у част Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића – Паштровића и његове супруге Јелене. После литургије у порти цркве уследила је кратка духовна академија, на којој је празничну бесједу одржао ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије. У току академије Цетињски богослови отпојали су неколико црквено-народних и приморских пјесама. Сабране на празничном ручку поздравио је старешина цркве Светог Томе у Бечићима, протојереј-ставрофор Остоја Остојић. Он се захвалио Владици Методију, који је служио литургију по благослову Митрополита Амфилохија, свештенству и монаштву и вјерном народу, који се сабрао да прослави овај свети дан у Бечићима и Паштровићима, мјесту рођења Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића Паштровића. На указаној части и гостопримству заблагодарио је на крају ручка Владика Методије, благословивши проту Остоју Остојића, и све његове парохијане. Извор: Радио Светигора