Претражи Живе Речи Утехе

Свети Сава СРПСКИ Свети Николај СРПСКИ Ћавоимани Миливоје ЦРНОГОРСКИ Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска 17. јуна 2020. Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за нашу Цркву, или слично. Саму изјаву нисам чуо, а немам посебну жељу ни да је чујем. Само ћу тренутну актуелност теме искористити за неколико цртица. Прво, назив “српска” је географска али и историјска и идентитетска одредница већинске пастве наше Цркве, и одраз њеног помесног карактера. Као што је то случај са свим другим Црквама, ништа мање и ништа више. Ми када кажемо грчка Црква или руска Црква, или грузијска, бугарска, румунска, итд., никада то не доживљавамо нити као нешто несрећно нити као етнофилетско, нити као искључиво. То је ваљда свакоме макар мало упућеном у богословље позната чињеница? Придев “српска” није одредница идентитета саме Цркве као заједнице верних у Христу (нити је то њен есхатолошки карактер). Јер та заједница превазилази сваку поделу, у томе смислу и националну, па чак и биолошку (на мушко и женско) по речима св. Максима исповедника који се ослања на речи Апостола. Црква је најпре Христова, а тек потом је и Црква свих нас са нашим особеностима које треба да се у њој преобразе и ухристоподобе. А преображавају се најпре љубављу према Богу и ближњем. Не престајући да будемо мушко и женско, Србин и …………(допиши по нахођењу), ми смо позвани да превазилазимо све поделе и датости овога живота (то је уједно и нека шира дефиниција онога што називамо подвиг). Срби су као народ већински историјски носиоци црквености на нашим просторима. На просторима на којима су вековима живели, а и данас живе, иако притешњено и у мањем броју. Исто тако носиоци су црквености и у дијаспори где су са собом понели светлост јеванђеља и животом постали сведоци благе вести Христове свима народима и тиме учинили присуство наше Цркве у дијаспори историјским фактом. Међутим, када неко, био тај у Цркви или ван Цркве (причам уопштено, немајући конкретну особу на уму), почне да тврди како ова историјска, географска, помесна и идентитетска одредница већинске пастве СПЦ, смета, било за мисију Цркве, или за њено уклапање у новонастале околности, или за правно регулисање њеног статуса, такав само сведочи о сопственој искључивости и искривљеном схватању онога што Црква заправо јесте, или у најмању руку управо пројављује националну нетрпељивост (и дискриминацију) против које наводно иступа. Најјасним јеванђељским речником таквоме смета трун у оку брата његовог, а брвно у своме оку не види. У неким случајевима је више него јасно да овакав дискурс јесте израз искључивости која је потпуно несвојствена Црквеном етосу. Да не говоримо о потпуној логичкој неодрживости тврдње да је придев српски небитан, и да га треба избацити, јер само смета. Ако је небитан зашто било коме смета? А ако је битан, зашто га избацити? Много је примера кроз историју када су бивали покушаји да се наш народ идентитетски преобрази у нешто што он није. И Срби су, поучени болним лекцијама прошлости, веома осетљиви на то да им било ко са стране одређује ко су, шта су, како смеју, а како не смеју да се зову, понашају, говоре, пишу, кога да воле или мрзе. Да им други “кроји капу”. Ваљда је и та тешка историја додатно у нама изоштрила осећај за правду, али и посебан унутрашњи радар који на даљину детектује неправду, одузимање слободе, покушај тлачења, потчињења и понижења. Било да се оно чини нама или другима. Треба озбиљно да се запитамо, да ли ће сутра некоме да засмета и то што се св. Сава зове св. Сава српски? Или што Руси зову Св Николаја жичког, св. Николај српски? Неко недавно рече Св Сава је свебалкански. Није него је Христов, ако ћемо мак на конац. Па је затим свеправославни. Али је свеједно српски. И коме то смета? И зашто? То је као када би неко рекао мени смета што се ти презиваш Марковић или Јанковић. Или, мени смета што си Србин, Јапанац, Американац, Арапин, Индијанац…мушко, женско. Каквој особи то смета? То је кључно питање. И да ли су “аргументи” које нуде људи оваквог светоназора за било какво озбиљно разматрање?

У листу Blic од 10. маја 2012. године, у рубрици Нови Сад (стр. 23), објављен је текст извесног Жарка Богосављевића, под насловом Епархија нелегално поставља споменик. У овом нарученом тексту се, као и у досадашњем низу нападâ на Српску Православну Цркву, посебно на Епархију бачку, износе многе неистине, полуистине и дезинформације, а сâм наслов, украшен фотографијом актуелног врлог председника Скупштине Града Новог Сада, представља покушај нове медијске хајке, попут оне из јануара текуће године. На самом почетку текста Епархија бачка се жигоше као ,,изазивач скандала“ (!) поводом обележавања Новосадске рације и разних ранијих — дечјих и иних — манифестација, што је већ много пута демантовано и објашњавано, али што приврженици гебелсовскога схватања истине не уважавају. На крају, Епархија бачка је оптужена да је противник Балашевићевог концерта у предизборној ноћи, са гостима којима ту није било место и са ,,зорли кабастом демократском“ идејом да се надомак Саборне цркве и тик пред вратима Владичанског двора уочи храмовне славе, постави озвучење и видео-пројектор, што представља својеврсни искорак и новину у понашању актуелних градских ,,отаца“ и потврђује да је њима на срцу генијална мисао Јосипа Броза да се не треба држати закона као пијан плота, особито кад је посреди ,,србијански“ (читај: државни) Закон о заштити споменикâ културе од посебног значаја, а поготову кад је у питању Закон о Црквама и верским заједницама, који, ето, тако жестоко — и већ толико времена! — угрожава драгоцене живце наших овдашњих првобораца уносног реформског курса и безалтернативног процеса евроатлантских, а и још неких, интеграција. Ако занемаримо све отровне стреле и кошавом истине разагнамо маглу лажи, јасно ће се указати истина, а она гласи: 1. Добро је знано ко је све против помињања жртава српског народа и ко све слепо наставља политику својих очева и дедова из ,,педесет и неке“ да се због тековинâ братства и јединства не смеју помињати српске жртве, а и јеврејске жртве ваља помињати дозирано, без прецизног именовања џелатâ. 2. Градска власт не може да се помири са чињеницом да је Црква довољно организована да без учешћа Града, заједно са својим верницима и другим добронамерним грађанима, може да чува молитвено сећање на невине жртве окупаторских злочина у Бачкој и да ће она то чинити и убудуће, штавише – трајно. 3. Епархија бачка је почела са организовањем трибинâ и јавних скупова на тему нацистичких злочина у Бачкој, а сви детаљи око организовања конкурса за идејно решење споменика на Штранду биће објављени до краја месеца маја, као што је и најављено. 4. Епархија бачка је, на конференцији за медије поводом парастоса невиним жртвама побијеним приликом уласка мађарских нациста у Нови Сад 1941. године, најавила да ће приликом реализације идеје о постављању споменика жртвама Новосадске рације на месту њиховог страдања поштовати законску процедуру и да не очекује — нити тражи — било какве бенефиције од надлежних градских служби, а поготову од садашњег врлог председника Скупштине Града Новог Сада. Да је новинар Блица и писац наведеног прљавог текста био на поменутој конференцији, одавно би имао одговоре на сва своја питања. Њему и његовим налогодавцима важнија је, међутим, била предизборна кампања, трка и борба за сваки глас, него тема нацистичких жртава и постављања спомен-обележја на Штранду. Да је до њега, вероватно ни данас не бисмо читали о томе, јер Жарка Богосављевића то очигледно не занима, али су његове газде сматрале да би ова тема могла послужити као згодно оружје за поновни напад на Цркву. 5. Да се немушти Жарко Богосављевић умео јасно и гласно представити кад је телефоном звао службенике Епархије бачке и да је прихватио њихов предлог да изјаву на ову тему добије данас, а не јуче, због презаузетости Канцеларије Епископа бачког око организовања пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела, добио би информацију да се Епархија бачка још није обраћала за дозволу да се постави спомен-обележје на Штранду, али да ће то свакако учинити када за то дође време. Богосављевић би о истом трошку могао сазнати и то да је Епархија бачка, поред обележавања седамдесетогодишњице злочина у Бачкој, била један од организаторâ и домаћин два међународна скупа и да је угостила више од стотину угледних међународних представника. Реч је о другој Конференцији посвећеној јубилеју Миланског едикта и о одржавању пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела. Али, наравно, писцу нарученог текста није занимљиво да пише о таквим стварима. Јер, он мора да ради по диктату својих господара. Новинарска етика и елементарно осећање части данас пречесто уступају место сигурности, похлепи и партијској књижици, уз предност да се, за разлику од прошлости, сада сваких неколико година може мењати партијска књижица, у складу са успињањем на власт ове или оне партије. Нарочито није препоручљиво писати о догађајима који епископа бачког Иринеја, па и неке друге епископе са црних листи, не показују као идеологе ,,четништва“, ,,великосрпства“, ,,верске затуцаности“, ,,антиевропејства“, ,,нетолеранције“, ,,ксенофобије“, ,,клерофашизма“, и тако даље, и тако у недоглед, него их — о ужаса за тако слободну и тако проевропску медијску сцену савремене Србије, а нарочито њене северне, већ потпуно европске, регије! — показују као нормалне људе, људе дијалога и поштовања за све и сваког, чак и за најљуће клеветнике и прогонитеље... Питамо се: да ли је случајност да се на дан када се у новосадским храмовима одржава четрдесетодневни парастос страдалима у пожару у дискотеци Контраст покреће медијска хајка на Епархију бачку која се једина успротивила градској олигархији и једина затражила оставке градских челника због ове трагедије, очигледно изазване корупцијом широких размера? Из канцеларије Епископа бачког Извор: Епархија бачка

Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ крије су намерe центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика View full Странице

Поздрав, пошто ме сестре @ana čarnojević i @Svetlana Pecin-Saraguda прозваше да сам крив због закључавања теме "Коме смета отац Арсеније Јовановић ???" налазим за сходно да се, ето, оправдам и затражим канонски опрост. Да имам толику моћ и утицај на администрацију да мени испуњавају жеље и реагују на сваки мој миг, нисам до сада знао, ако је тако, лијепо. Да сам предложио да се тема затвори - јесам. (и сам постављач теме, прије мене захтијевао исто.) Кренуо сам читати од посљедњих па страница и ево на шта сам наилазио: Јесу ли ово ријечи утјехе? Мени личи на лично препуцавање. И да, јесте ми мучно на православном форуму читати како једни друге називамо глупим, безобразним, незналицама, сљедбеницима гуруа, и слично... (На крају испаде да је највише цитиран ВСБ, иако се са њим највише слажем, само што из поштовања према саговорнику не бих то тако експлицитнио рекао. Ето извињавам се, прво њему па онда осталима цитиранима) На крају, шлаг на торту је самозвани "ватрени апостол": Ако је и од трола - превише је. И још ја испадох рогат што указујем да на православном форуму не може тамо неки тањир да одређује кога треба искључити из Цркве и одвојити од чаше Спасења? Јесте, указао сам на све ово што је резултовало закључавањем теме. И опет бих. Као што сам и неколико пута указивао на сличне ствари на другим темама и раније. Да се не брукамо, без потребе. Ја сам у поукама тражио отприлике исто оно што је недавно и Катарина 1976, неку заједницу и дружење, мјесто гдје бих са људима сличним себи подијелио нека запажања, искуства, страхове радости... буквално ријечи утјехе. Ако су Поуке мјесто препуцавања и доказивања сопствене супериорности, извињавам се, погрешно сам схватио. Администрацији сугеришем да откључа спорну тему, како би се форумаши и даље могли овако фино "тјешити". Ја ћу се (још једном, као и сваки пут када ме нешто изнервира) мало повући са форума, да се мало дурим и глумим увријеђену даму, па се видимо за неко (краће или дуже) вријеме, кад ме прође. Знам, тежак је то ударац да форум остане без једног сошл медиа инфлуенсера какав сам ја, али преживјећете. Чуо сам да на интернету има и других садржаја па одох то мало да истражујем. Живјели, веселили се

Изволите...зашто не волите његове беседе, његова предавања ? Шта је то што вам смета код њега ?

Ових дана се у либералним медијима појавила наизглед безопасна иницијатива за промену изгледа државних симбола Републике Србије под називом ,,Нови визуелни идентитет Србије“. Међутим, прави циљ ове провокације којом се намеће изглед заставе без четири слова С, без двоглавог орла или круне, јесте да омета државну иницијативу о изградњи култа заставе у Србији. Неколико либералних медија је ових дана писало о томе како је ,,млади графички дизајнер и вексилограф [стручњак за заставе, прим. аут.]“ Владан Павловић објавио свој предлог за нови изглед државних симбола Србије, јер су садашњи, како је констатовао ,,превазиђени“ и ,,неприкладни демократској и секуларној држави“. Он у свом саопштењу наводи да је садашњи изглед заставе Србије ,,лош због превише детаља“, а износи и увредљиве тврдње како је застава Србије ,,кич“, те да ,,због хришћанских и средњовековних детаља“ она не сме да буде у употреби у ,,толерантном мултикултуралном друштву данашњице“. ,,Тренутно стање државних ознака је прилично лоше, са превише елемената и детаља, кича, промашених и неприкладних симбола и слика које су најчешће неуставне. Потребан је велики рад професионалаца на уједначавању концепата и дизајна за сва државна обележавања“, пише на свом сајту у коме се намеће као ,,професионалац“ Павловић. Своју иницијативу објавио је и на фејсбук страници Визуелни идентитет Републике Србије. Нови државни симболи Србије по Владану Павловићу, извор: Фејсбук Он даље износи спорну тврдњу како је наводно ,,у данашњем добу постало уобичајено да се редизајнирају застарели идентитети градова, општина, региона, па и држава“, јер то, како каже ,,помаже бољем повезивању грађана са идентитетима, државним органима и администрацијама, и разумевању симболике обележја“. Осим што нам није познато да је нека национална држава из корена мењала своју заставу и друге државне симболе на начин на који то Павловић покушава да наметне, остаје нејасно и како би се то грађани Србије ,,боље повезали са идентитетима“ или ,,боље разумели симболику обележја“ помоћу заставе која нема никаквих додирних тачака са српском традицијом и културним наслеђем. Са Павловићевог модела заставе протерани и двоглави орао, и четири оцила, и крст, а поремећене су и пропорције традиционалне српске тробојке. Све то замењено је безличном белом ,,розетом“ на плавом пољу. Али ко је уопште Владан Павловић? Ниједан од либералних медија који су са нескривеним симпатијама писали о овој провокацији није нашао за сходно да јавности приближи лик и дело аутора дотичне иницијативе. Осим штурих информација да је аутор ,,графички дизајнер и вексилограф“ све остало је неоправдано прећутано. Или је прећутано са разлогом? Било како било, Владан Павловић је вишегодишњи активиста из иностранства финансиране невладине иницијативе ,,Не да(ви)мо Београд“, познатије као ,,жута паткица“, која је прошле године под плаштом бунта поводом рушења илегалних складишта у Савамали организовала протесте на којим су геј активисти вређали државу Србију. Тада је као графички дизајнер помагао организаторима протеста у областима у којим је стручан. Исти ангажман имао је и на овогодишњим протестима анархиста под називом ,,Против диктатуре“ на којим је вандализован зид плача косметских жртава испред зграде Скупштине Србије. Осим тога, као декларисани хомосексуалац, Павловић је истакнути борац за одржавање парада хомосексуалаца у Србији и неретко износи оштре критике на рачун Српске православне цркве због њеног противљења овим парадама. Завршио је Високу школу ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду где ради као асистент у настави. Ради у немачкој маркетиншкој фирми C4 Gruppe. Застава по Павловићевом укусу, извор: Фејсбук Владан Павловић, експерт за одбрану илегално саграђених објеката, извор: Фејсбук ,,Нико не сме да дира педере, али сме заставу“, извор: Фејсбук Међутим, зашто би један геј активиста са историјатом рада у сорошевским невладиним организацијама сада покренуо иницијативу за промену изгледа заставе Србије? Како сазнајемо из извора блиских Павловићу, циљ ове иницијативе иза које стоји исти миље који је организовао протесте ,,Не да(ви)мо Београд“ и ,,Против диктатуре“, јесте ометање државног пројекта промоције култа заставе у Србији. Намера покретача иницијативе јесте да употребом либералних медија и сорошевских невладиних организација постепено дискредитују заставу Србије као ,,превазиђену“, ,,нетолерантну“, и ,,непримерену мултикултуралном, демократском и секуларном друштву“ какво они и њихови ментори желе да успоставе у Србији и да је са тих позиција замене својом анационалном заставом. Прва битка на овом пољу одвијаће се поводом најављеног постављања 120 метара високог јарбола са заставом Србије на ушћу Саве у Дунав, што су активисти иницијативе ,,Не да(ви)мо Београд“ већ напали и извређали као ,,кич“. Интересантно је међутим, да нико од ових самопрокламованих ,,експерата“ за заставе није нашао за сходно да ЛГБТ заставу дугиних боја окарактерише као ,,кич“. Говори Србија http://vidovdan.org/2017/07/21/smeta-mu-srpska-zastava-sorosev-aktivista-hoce-da-nam-menja-zastavu-foto/

Ове године навршава се девет деценија од погибије ваздухопловног поручника Драгољуба Гине Пајевића (1889 – 1927) чије име, још од 1927. године, носи једна улица у Јагодини. Поручник Пајевић је умро од повреда задобијених када је његов авион ударио у глечер у швајцарским Алпима. Како данас мали број наших суграђана зна ко је он био, користимо ову прилику како бисмо се подсетили њега и његове трагичне судбине. Драгољуб Гине Пајевић (према запису у Матичној књизи рођених презиме му је Пајовић) рођен је у Јагодини 15. марта 1899. године у породици досељеника из Црне Горе. Отац Јоко погинуо је у Другом балканском рату. Мајка Савета, била је братаница књижевника, војсковође и војводе из племена Кучи, Марка Миљанова Поповића. Имала је ту несрећу у животу да надживи сву своју децу. Драгољуб је погинуо, а брат и четири сестре умрли су од туберкулозе. Пајевић је, након Првог светског рата, после завршених шест разреда гиманзије, ступио у Војну академију. Потпоручнички чин добио је 1921, а чин поручника 1925. Служио је у 30. пешадијском пуку у Призрену, а онда је септембра 1922. својевољно ступио у ваздухопловство и служио је у 1. ваздухопловном пуку. Најпре је био водник балонске чете, затим од 1923. дипломирани извиђач, а годину дана касније положио је пилотски испит. Током 1926. године био је на усавршавању у Француској. За пилота је произведен марта 1927, свега пет месеци пре погибије. Одликован је златном медаљом за ревност. Тог, по њега кобног августа месеца 1927. године, изабран је за члана екипе Ваздухопловства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца која је учествовала на Другом међународном ваздухопловном митингу у Цириху, одржаном у периоду од 15. до 21. августа 1927. године. Уз представнике Краљевине СХС, нашли су се и пилоти из Француске, Немачке, Италије, Швајцарске, Холандије, Шведске, Чехословачке и Пољске. Овакве утакмице су биле смотре ваздухопловне способности пилота и могућност за представљање нових типова авиона или за упоређивање ваздухопловстава. Међународна ваздухопловна утакмица у Цириху из 1927. године била је значајна за летачко искуство пилота Војног ваздухопловства, али се у повратку завршила катастрофом једне наше посаде. Екипа нашег Ваздухопловства учествовала је са шест авиона: три Потеза 25 и три Девоатена. Вођа екипе био је командант 1. ваздухопловног пука потпуковник Живорад Петровић, а група је била подељена на ловачки и извиђачки део. Наша екипа је на овој утакмици постигла добар успех, када се узме у обзир да су користили серијске авионе. Међутим, по повратку из Цириха, са планираном маршрутом Цирих – Инзбрук – Грац –Загреб – Нови Сад, дошло је до трагичног и за два српска пилота фаталног догађаја. На првој етапи лета, формација Краљевине СХС је упала у неповољне метеоролошке прилике изнад Алпа. Авиони су се растурили покушавајући да се пробију испод облака, летећи између алпских врхова. Два авиона су успела да дођу до Инзбрука, два су се вратила назад у Цирих, а Потез у коме су били потпуковник Живорад Петровић и поручник Драгољуб Пајевић, у пробијању облака је ударио у алпски глечер Изабелу у области Форалберг. Авион се разбио, а посада је испала и остала да лежи са тешким повредама поред слупаног авиона на алпском глечеру. Сутрадан су два авиона из наше формације, која су се вратила у Цирих, кренула у потрагу за својим друговима, али пилоти нису успели да уоче разбијени авион. Петровић и Пајевић су видели авионе који су их надлетали, али како су били непокретни, нису имали начина да дају било какав сигнал и привуку њихову пажњу. Формација Краљевине СХС се тако 31. августа вратила у Нови Сад, без једног авиона и два члана екипе. Трећег дана од удеса, потпуковник Петровић је пузећи кренуо по помоћ. Тешко повређени Пајевић је остао да лежи крај авиона. Сутрадан, 31. августа пронашла га је група немачких туриста, а потом је пренет у болницу. Потпуковника Петровића су, нажалост, пронашли смрзнутог, свега километар од планинске чуварске кућице. Касније је утврђено да је смрт наступила услед пада са стене, са висине од 25 метара, када је силазио са глечера да потражи помоћ. А онда је вест о трагедији стигла у Србију. Првобитно је јављено да су оба пилота настрадала, а потом се јавила нада. Пристигла је вест да су лекари ипак успели да реанимирају Петровића, а Пајевић се телеграмом јавио мајци да је жив, али повређен. Напокон је и званично потврђено да је Живорад Петровић преминуо, а да се Драгољуб Пајевић налази у болници у аустријском месту Фелдкирхен. Имао је тешке повреде, а ноге и руке су му биле промрзле. Пајевић је оперисан и тада му је одсечена лева нога и два прста на левој руци. Неколико дана после операције, подлегао је повредама и преминуо 12. септембра 1927. године у болници у Фелдкирхену. Тело му је најпре допремљено у Београд, а потом је пренет у Јагодину, где је 15. септембра сахрањен. Тог дана све радње у граду биле су затворене и сви Јагодинци су изашли да одају последњу почаст свом суграђанину. Поворка је од куће Пајевића кренула према цркви где је одржано опело, а када је ковчег изнет из цркве, надлетели су авиони. Из једног је бачен венац белих ружа који је пао крај Пајевићевог сандука. Сутрадан је краљ Александар послао, преко свог изасланика пуковника Панте Величковића, команданта Артиљеријске подофицирске школе из Ћуприје, сребрни ловоров венац на коме је на позлаћеној траци исписано „Поручнику Драгољубу Пајевићу 15. 9. 1927. Александар“. Овај венац је пуковник Величковић положио на гроб настрадалог пилота. Суд и Одбор општине Јагодинске је донео одлуку да се у знак захвалности и поштовања према Драгољубу Пајевићу, улица у којој се налази кућа породице Пајевић, некадашња Ракитовска, назове његовим именом. Игром случаја, почетком ове године, споменик на гробници породице Пајовић поломили су непознати починиоци. Нажалост, то је већ трећи пут да овај споменик страда, будући да је смештен у „проблематичном“ делу Старог гробља. У близини је и капела Стевче Михајловића, истакнуте личности српске историје 19. века, чија је унутрашњост до сада небројано пута девастирана и која је, као и наведени део гробља, стециште наркомана. Јасно је да је проблем вандализма на Старом гробљу нешто са чиме појединац тешко може да се избори, а још мање спречи. У то се уверила и породица која је преузела одржавање гробнице породице Пајовић. Истина је, такође, да улица у Јагодини није понела име Драгољуба Пајевића зато што је био народни херој нити зато што се као јунак истакао у неком од ратова или имао важно место у прошлости нашег града. Почаст коју му је родни град доделио, говори о времену када је ваздухопловство постајало све значајнији чинилац у Краљевини СХС и када је држава имала амбициозне планове за јачање војног и цивилног ваздухопловства и развој домаће авио – индустрије. Стога су и пилоти имали посебан статус и сматрали су се јунацима тога доба. Времена се мењају, па су данас хероји и идоли неки други људи. Присећањем на прерано преминулог пилота Пајевића, који је некада био понос нашег града, настојимо да га отргнемо од заборава, за који се са правом каже да је гори и од саме смрти. Јасмина ТРАЈКОВ, СрпскоПеро