Претражи Живе Речи Утехе

Позваћу у помоћ и речи самог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт 10 27). Данас су друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божију, рекао је својевремено Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Инспирисана горенаведеном поруком Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а одговарајући на изразито интересовање верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, Информативна служба СПЦ обавештава јавност да је на друштвеној мрежи "X" ("Икс") отворила свој званични налог, под следећим корисничким именом @Infosluzbaspc. Линк Информативне службе СПЦ је: https://twitter.com/Infosluzbaspc. Извор: Информативна служба СПЦ

За време Светскога Рата слушао сам говор једног научника у Лондону. Он је рекао, између осталога, ове велике речи: “Христос је друга савест људи која препорођава, осветљава и појачава нашу урођену савест. У овим тешким данима код људи без Христа урођена савест лако бледи и ишчезава”. Ове речи ја сам добро запамтио, и носио их у паметуј својој као неко бисерје. Пре шест година кренула је једна група нас из Јерусалима уз Витлејем. Неки су сели у аутомобиле, други на камиле, трећи опет на коњска кола “арабије” (од ове речи постала је наша реч рабаџија), а они прави и предани богомољци пошли су пешке. Уговорисмо да се сачекамо сви у највећој радњи седефа у Витлејему, па да одатле, сви заједно пођемо у свештену пећину, где се Спаситељ света родио. Кад смо се сви искупили кренусмо једном другом улицом ка Пећини. Неки страх обузе нам душе, успори кораке и завеза језике. Пећина се налази на самоме крају вароши. Около нас трчала су арапска деца, вичући и кличући и тражећи бакшиш. Наједном пред нама се указа велика црква, сазидана Царем Јустинијаном над самом пећином. Уђосмо у цркву, па се онда низ степене спустимо у Пећину. Ту смо дакле, у хладној пећини, где је закуцало најтоплије срце у историји рода људског! У Пећини ништа особито; само је особит Он, који се родио у њој. Има и пространијих и бољих пештера у Палестини. Има их много; али он ни од пештера није хтео изабрати себи најбољу. Према истоку часна Трпеза, а испод ње, на земљи једно велико кандило, што гори дан и ноћ, кроз многе векове.Ту, где то кандило гори, родио се Он, – а наспрам тога места, на другој страни, виси цео ред запаљених кандила. Ту су биле јасле, у којима је Он, повијен, лежао. Посматрајући све ово са поштовањем и сећањем на Христа, страх нас прође и ми осетисмо чудну топлину у срцима. Некима се отеше и сузе на очи, а неки почеше гласно да јецају. Ово место дејствује као чистилиште. Човек мисли само на Христа и на себе. И кад учини сравњење, свак мора да се заплаче од стида. Мало ко од нас да није рођен у већој удобности него Он. Тако је хтео Он, Цар над Царевима и Господар над Господарима, како је назван у Апокалипсису. – Зашто се баш онда морао родити? – кроз плач упита једна жена нашег вођа, једног грчког калуђера из Патријаршије Јерусалимске. Видите како је овде у лето хладно, како ли је тек морало бити у зиму кад се Он родио? – Па Он је и дошао да буде слуга свима – одговори вођа. – Сам је рекао: Син човечји није дошао да му служе, него да служи. Знате, госпођо, да несавесним људима није било право ни што се Он овде родио, ни што се уопште родио. Тек што се родио морала је његова Света Мајка да бежи са Њим на рукама, одавде у Мисир испред мача Иродова, а шта би тек чинили завидљивци, да се он родио на бољем месту. *** Враћајући се из Витлејема нама су зујале у ушима речи: – Он је дошао да буде слуга свима, и будући слуга свима Он је био друга савест свију. Он је сав био служба и савест. Онај ко служи – онај буди савест код људи Онај пак, ко се грамзи за право и господарство – онај сагорева савести у људи. Зато су тако често слуге већи морални фактори у свету него њихови господари. То се не пише у књиге и у новине, али то се уписује на небесима, где ће многи први бити последњи. Тешко је било отпочети ма какав разговор после силних утисака о оној свештеној Пећини. Најзад први одреши језик наш вођа, показа нам једну цркву украј пута: Ето, на оном месту преноћила су три Цара са Истока, када су се после поклоњења Господу вратила дома; па после једне паузе опет рече: – Светлост Звезде довела их је до Пећине, а са светлошћу Христовом вратили су се у своју земљу. Тада се један Абисинац окрете нашем вођи и проговори: – Данас сам ја од тебе много научен. И ако сам много пута читао Јеванђеље, никад се, признајем, нисам пажљивије задржавао на речима Христовим о служби. Кад си ме подсетио на Његове речи да Он није дошао да му се служи, него да служи, открио си ми једну битну истину о Христу Господу. – Па да! одговори наш вођа задовољно. – Тако је написано. Има и других Његових сличних изрека као: А ја сам међу вама као слуга; или: Ко је међу вама старешина нека буде као слуга; или: Ко хоће да буде први међу вама нека буде свима слуга; и још друге његове речи у томе смислу. – Не само речи, брате, него и сва дела Његова показују, да је Он дошао због службе, – рече неко трећи! – Па ето и Његово рођење у пећини! Један Рус доктор уздахну: – Ја се осећам као да сам у оној Пећини душу окупао. А како ви, господине конзуле? (То беше један конзул из Каира). – А ја – одговори конзул – као да сам добио још једну савест. Били смо већ на домаку Јерусалима. При заходу сунца ми смо погађали, које је које здање у граду. Ено цркве на Сиону! Гле тамо ниже Омарове џамије! А тамо даље ено велике цркве Васкрсења! Ено Голготе! Док смо ми тако посматрали панораму Јерусалима, наш вођа се удари руком по челу, па ће рећи: – Ах, опростите нешто сам заборавио, и огрешио се! Ми заћутасмо. – Заборавио сам, вели да вам кажем један древни обичај. Ко год од Хришћана посети Пећину у Витлејему, треба да да завет пред Богом, да ће добро дело учинити. Молим вас, дакле, пренесите се духом поново у свештену Пећину, и заветујте се нешто, сваки за себе, јавно или тајно. Ми стадосмо као окамењени. Какав би завет могли дати? Толико се добрих дела може учинити у свету, али на које ми имамо сад да се заветујемо? – Знате какав завет да учинимо – рече један кога смо ми због његове ћутљивости звали философом. Један завет за све нас. Ви видите да људи свуда у свету највише чине несрећним себе и друге због јавне утакмице око власти, господства и томе слично. Хајде, ми овако сакупљени да се заветујемо, да ћемо остатак свога живота испунити служењем у име Христово, утакмицом у служби. – Сјајно! – узвикнуше сви. – Заиста сјајно! – рече Абисинац. Та Син Божији је желео очистити свет од паганског такмичења око власти, господства, које данас чини све народе несрећним и збуњеним. То је Христос, браћо! И ако смо ми крштени у Његово име треба и да служимо у Његово име. Тако се ми заветовасмо и растадосмо. Никад се више нисмо видели. Колико је ко од тих мојих сапутника испунио овај завет није ми познато. Једно знам: да је наш завет био потпуно искрен. И могу веровати, да су моји сапутници боље од мене испунили овај ретки завет. А ја за себе могу рећи, да уколико сам га могао испунити за последњих шест година, утолико осећао сам се живим, и срећним и – човеком. Свети Николај Жички https://mitropolija.com/2023/12/27/bozicna-razmisljanja-sluzba-hristova/

Поводом неистинитих информација које су се појавиле на друштвеним мрежама, а пренела их једна медијска кућа, а у вези са званичним налозима Патријарха српског г. Порфирија на друштвеним мрежама, обавештавамо јавност да је за управљање налозима Његове Светости Патријарха, као и свих патријаршијских гласила, искључиво надлежна Информативна служба Српске Православне Цркве и да нико други са тим пословима нема ни посредне ни непосредне везе. Једино што је тачно у вези са наведеним објавама је да је Информативна служба Српске Православне Цркве ових дана, код овлашћеног заступника компаније Мета покренула поступак верификације патријарховог фејсбук налога (добијање плаве тачке), имајући у виду чињеницу да на тој платформи постоји низ лажних налога који узурпирају име и титулу Патријарха српског. https://spc.rs/za-patrijarhove-naloge-na-drustvenim-mrezama-zaduzena-je-informativna-sluzba-srpske-pravoslavne-crkve/

Јуче на службу Великог петка у цркви Светог Василија Острошког у паришкој општини Пјетрфит гдје живи велики број Срба у Паризу одслужена је прва служба у новом манастиру Српске православне цркве. У бившем манастиру католичког сестринства који је прилогом брачног пара Доклестић купљен, а који су сву своју имовину у Паризу и Лондону завјештали Митрополији црногорско приморској почеле су службе у страсној седмици Великог поста. Црква је посвећена светом Василију Острошком на радост многобројних Срба који живе у Паризу. Служби су присуствовали посланик округа Сен Дени г. Стефан Пеу, изасланица бискупа Сен Денија, госпођица Ана Мари Петижон, г. Радомир Милић из Подгорице угледни члан округа Сен Дени који већ педесет година живи у Пјетрфиту као и Срби из овога паришког округа. Прву службу су одслужили по благослову Митрополита црногорско приморског г. Јоаникија протојереј ставрофорБорис Б. Брајовић и протођакон Владимир Јарамаз уз пјевницу коју су предводили Никола Ракићевић, Мара Стругар, Митар Мирковић и предсједник Савеза Срба у Француској и један од најугледнијих личности у Француској поријеклом из Грбља г. Ђуро Ђетковић. У својој бесједи на крају службе протојереј ставрофор Борис Б. Брајовић је нагласио да је крсноваскрсна молитва Великог петка у овом новом светилишту посебно добија на значају кад се зна да се послије толико година у Француској почиње црквени живот у новом храму. Црква Светог Василија Острошког за Србе у Француској је тако наставак литијског хода из Црне Горе који је све Србе у свијету а посебно у Француској подстакнуо на ново промишљање духовног живота. Служба изношења плаштанице обављена је у порти манастира светог Василија Острошког који је привремено одређен за молитвене службе. https://mitropolija.com/2022/04/23/prva-sluzba-u-crkvi-svetog-vasilija-ostroskog-u-parizu/

Евхаристијска служба је старосавезног порекла. Укорењена је у јудејској пасхалној вечери. Јудејска Пасха У годишњем кругу јеврејских празника једно од најзначајнијих места заузимала је Пасха. То је био празник који је установљен ради успомене на избављење Јевреја из египатског ропства. Прослављао се 14. дана месеца нисана. То је био дан када је Бог наумио да изведе свој народ из Египта и да га поведе у обећану земљу. Преко Мојсеја заповедио је да се тога дана у сваком дому закоље здраво мушко јагње и да се крвљу тога јагњета покропе довраци. Те ноћи Господ ће пролазити Египтом убијајући све првенце. Дом чији довраци буду попрскани крвљу жртвеног јагњета Господ ће мимоићи и биће поштеђен. Видљива везу између старосавезне и нове пасхе је јагње чија крв спасава од смрти. Као успомену на овај чудесан догађај поштеде јеврејских првенаца и почетка изласка из Египта Господ је заповедио да се тај дан празнује у свим наредним поколењима. Јевреји су генерацијама чували ову успомену и свечано прослављали Пасху, прво само као породични празник, а од времена реформе цара Јосије то постаје свеопшти, јавно манифестни празник уз обредно клање жртвеног јагњета у јерусалимском храму. Приликом прослављања Пасхе чували су се одређени обичаји у вези са начином обављања обредне вечере: пасхално јагње су јели уз бесквасне хлебове, обучени и обувени. Ово стога да се подсете да је Господ тако заповедио прецима; да једу у журби, спремни за пут, немајући времена да припреме квасне хлебове. Тако се после Пасхе, одмах везан за њу, наставља Празник бесквасних хлебова који се празнује 15. до 21. нисана. Временом су се ова два празника спојила у један, што нам сведочи и сам назив код Св.апостола Матеја који Пасху назива Празником пресних хлебова. Зашто је Христос славио Пасху Као и сваки Јеврејин и Господ Исус Христос је славио Пасху. Поставља се питање: Зашто? Ако је Он тај који иде на добровољно заклање као ново пасхално Јагње, као оваплоћени Син Божији који својом крвљу искупљује човечанство и установљава Нови савез Бога и човека, зашто онда прославља јудејску Пасху која је у заласку? Одговор на то питање даје сам Спаситељ када је Св. Јован оклевао да га крсти: «Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду».[9] По личном сведочанству, Он је дошао на свет не да укине Закон и пророке, него да их испуни. Као што је целог свог живота, као Законодавац испуњавао Закон, извршавајући све обавезе које из њега проистичу (обрезање, довођење четрдесетодневног првенца у храм, крштење на Јордану…) тако је, испуњавајући свако и најмање словце и сваку цртицу из Закона, славио и јудејску Пасху. Да ли је Тајна вечера била пасхална вечера У извештајима Јеванђелиста о Тајној вечери примећују се неке карактеристике обредне пасхалне вечере: Апостоли питају Господа где жели да му уготове да једе Пасху. Сам Господ Христос, седећи за трпезом саопштава Ученицима да му је била велика жеља да баш ту Пасху једе са њима. Поред законских одредби о времену, постојале су и одредбе о начину обављања пасхалне вечере. У извештајима Јеванђелиста налази се приказ задовољења тих одредби: Христос је опрао ноге својим ученицима за време вечере, а прање за време вечере било је предвиђено само на пасхалној вечери. Господ, указујући на свог издајника, означава га као оног „који умочи руку са мном у зделу“, што указује на Пасху будући да су Јевреји на редовним трпезама користили прибор за јело, док се само на пасхалној вечери јело на старински, наслеђен, примитиван начин, умачући горке траве и бесквасне хлебове у неку врсту воћне салате. Правила за јеврејску пасхалну вечеру налагала су да се током вечере ломи хлеб тзв. афикоман (afceimn) којег је домаћин делио присутнима на крају вечере. По том обрасцу, Господ Христос је преломио хлеб дајући га ученицима као своје Тело. Као и хлеб, тако је и вино било саставни део јеврејске пасхалне вечере. „Чаша“ дата Ученицима „по вечери“[19] одговара трећој чаши која се наливала после пасхалне вечере и испијала после трократног благодарења. Пасхална вечера се завршавала певањем,баш као што и присутни на Тајној вечери „отпојавши хвалу изиђоше…“ На основу ових података може се закључити да је Тајна вечера, по свом карактеру, била пасхална вечера. Међутим, без обзира на утемељење у јудејској Пасхи, Нова Пасха, Христова последња пасхална вечера са Ученицима, није била пресликана јудејска пасхална обредна вечера. То је била нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, Господ Христос дао Тело своје и Крв своју Ученицима, жртвоприносећи тиме себе „за живот света“. Прва Евхаристија била је последња вечера Господа Исуса Христа са својим ученицима, коју је обавио пред своје крсно страдање. Ова Пасха, ова Христова последња пасхална вечера са Ученицима, Пасха пред Његово страдање, није била обична пасхална обредна вечера. То је била нова Пасхална вечера; нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег[25] на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, не допустивши безаконицима да својим безакоњем изазову велику тајну спасења – добровољно давање Себе за живот света, дао тело своје и крв своју Ученицима својим, тиме жртвоприносећи себе и као Првосвештеник Новог Завета – који приноси, и као пасхално Јагње Божије које узима грех света – које се приноси. Обавивши своју последњу вечеру са Ученицима пре јеврејске Пасхе, Господ је и физички одвојио Стари савез од Новог савеза, који је установио приношењем свога Тела и своје Крви, запечативши то својим страдањем и васкрсењем и тако је установио прелаз старе Пасхе у Нову Пасху. Ломећи хлеб и благословивши чашу, Господ их даваше својим Ученицима уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“.Није казао: „Ово је слика Тела мога“ па стога тај хлеб није био образац, слика, икона Његовог Тела већ само, истинито Тело које је задржало вид хлеба. Христос заповеда Ученицима својим да то што је он учинио даље они чине за Његов спомен. У свакодневном поимању ствари, „чинити спомен“ значи евоцирати успомену на некога ко је живео раније или на неки прошли догађај. Међутим, у библијском поимању, чинити спомен значи данас учествовати у догађајима који су се некада збили; значи васпостављати учешће у суштини прошлих ствари, чиме се те прошле ствари оприсутњују у садашњости. Тако, чинити Евхаристију у спомен Христа значи учествовати у Његовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и заједничарити са Њиме на свакој Литургији докле не дође. Речима „(…) ову Пасху (…) нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем“ и „(…) нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије“ Господ Евхаристију поистовећује са Његовим другим доласком. Дакле, учествовањем у Евхаристији, хришћани учествују у смрти и васкрсењу Христовом, односно, учествују у будућем Царству Божијем. То царство је Његово славно васкрсење пошто ће се из смрти вратити победоносно као цар из бојне победе. Залог да ће хришћани бити причасници тога Царства су речи: „(…) до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.“ Етимолошки: Pesа`h = јевр. пролазак 2. Мој. 12;1-13 2. Мој. 12;14 Јудејски цар; владао 640-609. г.пре.Хр. 5. Мој. 16;5-6 2. Мој. 12;8-11 2. Мој. 12;18 Мт. 26;17 Мт. 3;15 Мт. 5;17 Мт. 5;18 Мт. 26;17; Мк. 14;12. Лк. 22;15. Јн. 22;12. Николај Д. Успенски, „Анафора“, Краљево, 2009., стр. 19. Исто; стр. 13, 18. Исто; стр. 14, 16, 19. Исто; стр. 19. Лк. 22;20. Николај Д. Успенски; н.д., стр. 16-18. Исто; стр. 19. Мт. 26;30. Епископ Атанасије „Евхаристија у Источној Цркви“, Београд, 1993., стр. 46. Јн. 6;51. Епископ Атанасије «Трагање за Христом», Београд, 1993. стр.46 Јн.6;51 Протојереј Георгије Флоровски «О смрти на крсту»; «Теолошки погледи» 1-3, 1990. Мт. 26;26-28. Лк. 22;19 / 1.Кор. 11;24-26. Николај Д. Успенски; н.д., стр. 25. 1.Кор. 11;26. Лк. 22;15,18. Мт. 26;29 (подвукао Д.Ј.). КО ЈЕ БИО НА ТАЈНОЈ ВЕЧЕРИ? Постоји једна недоумица: Ко је био присутан на новоустановљеној Евхаристији на Велики четвртак? Односно, прецизније: Да ли је Јуда изашао раније или је био присутан при ломљењу хлеба? Св. апостол Матеј извештава да је Господ прво разобличио свог издајника, а онда установио Евхаристију. Исто пише и Јеванђелист Марко. Међутим, трећи синоптичар, Јеванђелист Лука, сведочи управо о обрнутом следу. Ови извештаји ипак говоре само о редоследу разобличавања издајника (подсетимо, то су речи: „Који умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати“) и установљења Евхаристије, а не о редоследу Јудиног изласка и ломљења хлеба. Јеванђелист Јован помиње Јудино напуштање скупа, али, обративши пажњу на друге детаље, не помиње директно речи установљења. Дакле остају отворене обе могућности: и да је Јуда примио Тело Христово; и да је раније изашао не примивши Тајне. Као и у погледу карактера Тајне вечере, егзегете се не слажу ни у тумачењу овог детаља. Једни сматрају да је Јуда ипак прво изашао, а да је Христос потом преломио хлеб и дао га ученицима као своје Тело. Ово оправдавају расуђивањем да је Господ дао своје Тело само Ученицима, дакле након што је Јуда изашао и тиме отпао од учеништва. По њима, немогуће је да би Господ учинио причасником свога Тела некога ко је самог себе већ искључио из заједнице Ученика. Други пак аутори сматрају да је Христос и Јуди дао своје Тело и тиме показао своју безграничну љубав омогућивши му последњу прилику да «дође себи» и да одустане од злодела које је наумио да учини. Но, Јуда је ту прилику да остане у броју Ученика Христових прокоцкао. Уопште не треба искључивати могућност да је Господ исказао љубав и према своме издајнику давши му своје Тело као и осталима. Није ли се и Петар нешто касније одрекао Христа, па му је опет Он подарио своју љубав? Нису ли се и остали апостоли разбежали у Гетсиманији, па опет, оставивши Господа, нису били ускраћени његове љубави? Колико пута свако од нас својим сагрешењима изда Христа, па и даље остаје сапричасник Тела и Крви заједно са свима Светима? Колико пута смо били недостојни учасници Свете Евхаристије? Тако је могуће да је и Јуда био учесник ломљења хлеба, примио Тајне, али да то код њега није произвело одустајање од злог наума. За разлику од свих покајаних грешника, Јуда изласком прекида све везе са Исусом и потпуно се предаје сатани. Мт. 26;23-26 Мк. 14;20-22 Лк. 22;19-23 Др Емилијан М. Чарнић „Еванђеље по Јовану“; Крагујевац, 1986. стр. 100. ТЕЛО И КРВ „ЗА МНОГЕ“, А НЕ „ЗА СВЕ“? Након што је преломио хлеб и дао га својим Ученицима, Господ узима чашу и заблагодаривши даваше им да пију уз речи: „Пијте из ње сви; јер је ово Крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова.“ Помало збуњује израз «за многе». Наиме, Христос даје Ученицима чашу рекавши: „Пијте из ње сви“, затим каже да је то Крв Његова „Новога завета“, а потом додаје: „која се пролива за многе ради отпуштења грехова“. Позива да пију сви, установљава Нови савез својом Крвљу, а онда не каже да се та Крв пролива за све него „за многе“. Да ли то значи да се позив да пију сви односио само на Апостоле тада и тамо присутне? Са киме се склапа Нови савез; само са присутним Апостолима? Просто је немогуће да је то тако; да се не сматрају сви људи позванима да пију из Његове чаше, и да се склапање Новог Савеза не односи на све људе. А ако није тако, зашто се онда Крв пролива „за многе“ а не за све? Наиме, овде је реч само о духу језика. У јеврејском одн. арамејском језику, којим је писан оригинал овог Јеванђеља, не постоји прецизан израз који би разликовао „многе“ од „свих“ одн. једним изразом се изражава и мноштво (тј. многи) и целокупност (тј. небројено мноштво); тако да текст може да гласи: „(…) која се пролива за небројено мноштво(…)“ одн. „(…) која се пролива за све(…)“. https://hramsvetogapostolapavla.com/tajna-vecera-evharistijska-sluzba/

У периоду од 27. марта до 10. априла 2022. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког и војног г. Арсенија и наређењем команданта 3. бригаде Копнене војске пуковника Драгана Антића, Верска служба 3. бригаде узела је учешће у вежби "Ватрени штит 2022" у ноћним условима на полигону Пасуљанске ливаде, известио је за Епархију нишку војни свештеник поручник Иван Ганић, 3. бригада Копнене војске, а преноси Информативна служба СПЦ. Током припреме и увежбавања, на полигону Пасуљанске ливаде је монтиран богослужбени простор у пољским условима, намењен за окупљање и молитву христољубивих припадника Војске Србије. На поменутој вежби учествовало је преко 1.000 припадника Копнене војске, Ратног ваздухопловства, 72. Специјалне бригаде и 63. Падобранске бригаде. Војни свештеници 3. бригаде и 31. пешадијског батаљона, Иван Ганић и Срђан Василијевић, заједно са помоћницима, заставником Игором Николићем и старијим водником прве класе Миланом Цветковићем, уз благодарност Богу пружили су духовну подршку припадницима Војске Србије уз служење светих Литургија, помена и молебана. Уз помоћ Божју, Здружено-тактичка вежба Војске Србије Ватрени штит 2022 у ноћним условима успешно је реализована. Извор: Информативна служба СПЦ

Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа. По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима. Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију. На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Отац Глигорије Марковић, свештеник цркве Светог Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду и духовник у београдском Централном затвору и Специјалној затворској болници у оквиру Разговора о вери говори о свештеничкој служби међу затвореницима. Ово је је једна мисија која изискује посебну преданост и пожртвованост према овом узвишеном позиву. Отац Глигорије нам даје увид у нека своја искуства која је током година стекао у свом раду.

Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. “Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”. Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Подгорица, 31. октобар 2020. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти. Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа. Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега. Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави. Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу. Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље. И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију. Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика. Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра. Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”. Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању. Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке. По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали. Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни. Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност. Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости. Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату. Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју. Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве. Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота. На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу. Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио. Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед. Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама. Ђеде, нека ти је вјечан спомен! Архијерејски протопрезвитер цетињски и секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Владика Јоаникије, са свештенством и вјерним народом, служио празничну вечерњу службу са петохљебницом у Цетињском манастиру. Након вечерње, служен је помен крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско.приморског Амфилохија. По благослову Владике Јоаникија, крај одра свог и нашег духовног оца, сабранима се обратио отац Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је подсјетио да је Лучиндан је дан када славимо Светог Луку, а да од прије двјеста година славимо на тај дан и Светог Петра Цетињског Чудотворца. Он је додао да је трудом Митрополита Амфилохија, као светитељ је почео да се прославља и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Он је рекао да нико није могао да очекује да ће су упокојити у та два дана (31. се упокјио Свети Петар Цетињски, а сутрадан Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац), ”Ево дан прије Светог Петра да буде и трећи дан, као што се три дана обиљежавају Божић и Васкрс, тако је дао Бог да ћемо ми од ове године три дана обиљежавати три наша Цетињска Митрополита”, рекао је отац Гојко и додао да ћемо се сјећети данашњег дана упокојења нашег Митрополита и ове двојце Цетињских Архијереја. Отац Гојко је рекао да ми стојимо на камену, подсјетивши на Господње ријечи Апостолу Петру, када му је дао име и рекао му да ће на том камену саградити Цркву, а то значи да се Црква гради на тврдој вјери, на нечему тврдом у људима. ”Људи су меки, и пролазни, и слаби, и грешни, управо смо чули молитву да нема човјека да живи, а не гријеши, али Господ је тражио то чврсто у људима”, додао је. Осврнуо се такође на нашу тешку историју, те да је и у највећој окупацији остао камен, камен Ловћена, а на том камену Иван Црнојевић са Цетињским Митрополитима, саградио Цетињски манастир који је постао светионик међу људима. Направио је аналогију између праотаца, Авраама, Мојсија, до данас. ”Драги наш Митрополите Амфилохије, добро си нас научио коју књигу да читамо, Библију да читамо”, рекао је и подсјетио на однос народа према Мојсију, напоменувши да је Владика Амфилохије знао да упореди Светог Петра Цетињског са Мојсијем. ”И немам, драги Владико и учитељу, и оче, ништа да кажем, него да знам сада овдје пред овим одром, сви професори Богословије, када на Цетињу, као пред Црвеним морем, кад није било никакве шансе да се на Цетињу обнови богословска школа, ти си рекао да ће бити и свесака и оловака, само да кренемо”, рекао је отац Гојко и нагласио да нема шта друго да каже него да Владика личи и Мојсију и Светом Петру Цетињском. „И због тога данас имамо Богословију, имамо радио, имамо часопис по оном Вашем водоскоку испод манастира Мораче, Храм у Подгорици, Храм у Бару, обновљене женске и мушке манастире, школе вјеронауке, три хора: никшићки, подгорички и которски, који могу пјевати и пред васељенским и пред руским Патријархом, као што су пјевали. Наш Митрополит је једини Епископ у Православној Цркви који је успио да на једном мјесту окупи цариградског и московског Патријарха да освештају Храм у Подгорици“, нагласио је отац Гојко Перовић. Он је казао и да је Митрополит као пророк Мојсије дочекао да изведе свој народ из ропства: „Процвјетала пустиња и камено море се по ко зна који пут раздвојило овдје у Црној Гори, и Митрополит је дочекао да изведе овај народ из седамдесетпетогодишњег мрака гдје смо сами своје храмове и цркве претварали у штале и магацине. Чуда смо се нагледали како каже један стих у Светом Писму. Бог подиже великог Пророка међу нас и Бог походи народ свој. И то се односи на Митрополита Амфилохија“, нагласио је ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је на крају казао да је Владика говорио претходних година како је све успио али не и да измири Црногорце и ко зна кад ћемо то дочекати, али ако ћемо ићи путем Митрополита Амфилохија, то је онда пут љубави и мира. У току службе, из Херцеговине су дошли и умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије и Епископ захумско-херцеговачки Димитрије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Светог апостола Филипа, у суботу 24. октобра 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Током свете службе Божје, у којој је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранаског и монаштво Манастира, у чин презвитера рукоположен је досадашњи ђакон Александар Раковић. Ријечју архипастирске бесједе сабранима се обратио Владика Јоаникије, који је казао да је данашњи свети дан велики благослов за нашу Епархију, јер је Црква Божја добила новог свештеника Александра који се од најранијег дјетињства припремао за ову свету службу. То је, оцијенио је Владика, много важно, јер без добре припреме нико не би смио да прима свештенички чин. „И ово што се припремио је само добар темељ и почетак, јер када неко прими свештенички чин треба да схвати да је на почетку, да треба још много да учи, да се удубљује у тајне свете вјере православне. Наша света вјера је по својој дубини неисцрпна и по својој садржини необухватљива, а што се више човјек с њом упознаје све му је слађа, све више његов дух хоће њом да се наслађује“, рекао је Епископ Јоаникије. Навео је да су у Цркви свештена лица прва призвана да се наслађује тајнама свете вјере православне, да хране свој ум Божјом истином и своју душу тајнама свете вјере. „Ко је више призван да се смирава и да се уподобљава Господу Исусу Христу него свештеник. Наравно, призвани смо сви ми хришћани да се удубљујемо и да учимо нашу свету вјеру, али, понајприје они којима је дато то пуномоћство од Цркве да вјеру проповједају. Када свештеник полази на дјело свете службе, он треба да се угледа на свог Учитеља и на свог Спаситеља Господа Исуса Христа, на тог доброг Пастира Који је положио живот свој да се многи спасу, чија је смрт била живоносна, да се угледа на Сина Божјег у Којем имамо примјер и сву подршку за ово свето дјело“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је додао је Господ дао све, дао је самог себе, хришћанима да живе правим истинским животом, а нарочито свештеницима да врше своју свету службу. „Излио је на њих благодат Светог Духа, опасао их и оснажио силом своје истине, правде, љубави, доброте, милосрђа, разумијевања и других дарова, а те дарове свештеник умножава својим трудом. Ниједан дар Божји не дјелује механички без нашег учешћа, ако ми нећемо да прихватимо дар Божји он ће од нас одступити. Бог је дао све, само зависи колико смо ми спремни да прихватимо и да се прилагодимо том дару и тој светој служби“, указао је Владика будимљанско-никшићки. Досадашњи ђакон Александар Раковић, који је данас постао свештеник и ускоро ће поћи на парохију, лијепо се припремио кроз школовање на Богословском факултету, а добро се научио и ван факултета, јер је, по ријечима Преосвећеног Епископа, рано заволио љепоту дома Божјег и свету службу. „Треба сад он да учи дјецу и омладину, њима највише да посвети пажње, а и старијима. Дјеца и омладина су спремнија, њихове су душе отвореније да приме ријеч Божју, да приме поуку, да се прилагоде Божјој милости и Божјој љубави, а старији су, већ, стекли своје навике и теже се мијењају. Међутим, гдје Бог хоће превазилазе се закони природе и када је то ради спасења некога, онда је Господ спреман да обнови нашу мисао, нашу савјест, наш ум и наше срце“. „Свештеничка служба је узвишена, света, можемо рећи, величанствена, али је, истовремено, и тешка. Господ даје да свештеник окуси и једно и друго, и оно што је лијепо, узвишено, величанствено, што усхићује његово срце, даје му радост у тој светој служби у вршењу дјела Божјег. Врло често, на то путу има и горчине, и то је по Божјем промислу, такође, да се испита колико смо вјерни. Кад би било само оно лијепо, сви би ишли тим путем, али кад има и оно горко онда не бисмо“, указао је Владика Јоаникије. Оцијенио је да у Црној Гори никада није било лако свештеницима. У Посланицама Светог Петра Цетињског се може видјети каква је његова служба била, а ни Светом Василију Острошком није лако било са својима. „Ту треба показати доста разумијевања, снисхођења, трпљења, бити спреман да се прими поруга и увреда. Свештеник нови треба да посјети сваки дом који му је од стране Цркве повјерен да о њему води пастирску бригу. Многи га неће примити у свој дом, а он их, како учи свето Јеванђеље, не би требао да оставља. Немојте да им се нијесте обратили, јер је свештеник посланик Божји свима који су му повјерени и треба сваког да упозна. Није наш народ тако злочест, има злочестих и неразумних, немојте сваког неразумног да схватите да је злочест. Свештеник мора да нађе снаге, односно да снисходи до те мјере да му је свако брат и пријатељ“, поучавао је Преосвећени Епископ. Он је, честитајући новом посланику у винограду Господњем, оцу Александру, пожелио Божјег благослова, да га Господ укријепи благодаћу Пресветог Духа. „Нека га оснажи силом своје истине, правде, љубави, мудрости, а понајвише трпљења и снисхођења према својим парохијанима да, увијек, према њима има љубави, разумијевања и да се, често, сјећа ријечи Христове, ако је Христос тако поступио онда и ми треба тако да поступамо у овом свијету, а Христос каже: Нијесам дошао да судим, него да спасим свијет“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У немогућности да призна своју грешку за неистинито извештавање и конструисање непостојећег проблема обнове Владичанског двора у Новом Саду, а све у недостатку ваљаних аргумената, портал NOVA.RS наставио је своју прљаву кампању против Епископа бачког др Иринеја. Објављивањем свог најновијег памфлета и директним и бесмисленим оптуживањем епископа Иринеја за тобожње угрожавање безбедности новинара, изгубљена је и последња нада да ће се овај медиј придржавати макар основних цивилизацијских норми, ако већ није у стању да прихвати и примени основе новинарске етике и буде у служби истине. Прва подвала у овом памфлету јесте да су се Епархија бачка и епископ Иринеј огласили саопштењем о актуелној обнови Владичанског двора. То је потпуно нетачно јер такво саопштење не постоји. Друга замена теза лежи у оптужби да је у том (непостојећем) саопштењу објављен приватан број телефона новинара Милованчевића. Ово је посебно занимљиво јер је у нашем тексту (Информативне службе, а не епископа Иринеја или Епархије бачке) објављен ПДФ електронског писма којим овај новинар доставља своја питања Епархији бачкој. У заглављу тог електронског писма, по правилу, стоје службени подаци: меморандум портала, службена електронска адреса и службени број телефона на које се могу дати одговори. Дакле, на нашем интернет-сајту није објављен ничији приватни број телефона него службени контакт који јесте јавни податак. Уосталом, зашто би било који новинар службеним путем давао свој лични телефонски број за контакт са Епархијом бачком? Трећа и најопаснија замена теза јесте да је епископ Иринеј угрозио безбедност новинара. То се никада није догодило нити се може догодити. Свима је добро знано да Преосвећени Епископ бачки др Иринеј, као један од најугледнијих и најобразованијих српских епископа – познат у црквеној и академској јавности широм света – као члан Светог Архијерејског Синода и портпарол Српске Цркве, скоро свакодневно има контакте са новинарима и другим медијским посленицима и до сада се нико није жалио да му је са његове стране угрожена безбедност. Поред тога, ни епископ Иринеј нити Епархија бачка нису аутори објављеног текста са службеним подацима новинара реченог портала. Ако се прихвати логика NOVA.RS, онда се неминовно долази до закључка да је због њиховог неистинитог извештавања и вишемесечне медијске кампање још више угрожена безбедност епископа Иринеја и његових сарадника. Коме они могу да се обрате за помоћ због узнемиравања истом врстом телефонских позива као и новинар наведеног портала? Епархија бачка, њен епископ, као и наша Информативна служба осуђују сваки облик насиља и свакодневно проповедају мир и љубав међу свим људима. Посебно наглашавамо да је епископ Иринеј у многим ситуацијама позивао на мир и ненасиље. Навешћемо само пример када је стао у одбрану и заштиту права припадника Исламске заједнице у нашој земљи после погрома на Косову и Метохији, и тако даље и томе слично. Њега оптуживати за угрожавање било чије безбедности је право морално посрнуће у амбис клевете и лажи. Свако ко је читао актуелне и многе друге текстове против епископа Иринеја нема потребу за додатним анализама апсурда у који су загазили њихови аутори. Очигледне су и клевете и дезинформације, као што су очигледне и све чешће замене теза из те медијске кухиње. Да подсетимо: У тексту наше Информативне службе СТАРЕ МЕТОДЕ НА NOVA. RS објавили смо преписку новинара овог портала и секретара Епархије бачке и јасно показали и доказали да је Епархија бачка одговорила на сва постављена питања и да је новинар у својим извештајима свесно обмануо и дезинформисао јавност. Ако је неко угрожен, онда су то истина и право свих грађана да буду благовремено информисани, а не дезинформисани. Коме они да се жале? Информативна служба Епархије бачке Извор: Епархија бачка

Ново издање емисије "Живе речи" емитовано је уживо у недељу 27. септембра 2020. Лета Господњег. Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, који је након молитве говорио на тему значаја присуства свештеника (пастира) у болницама и геронтолошким центрима и домовима.

Презвитер Лео Малешевић, помоћник координатора Катихетског одбора Епархије бачке, говорио је о специфичним условима наставе у школској 2020/2021. години, часовима веронауке и уџбенику који је у припреми. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом монашењу и владичанској служби. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља. Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне". Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Виши суд у Београду прихватио је тужбени захтев Епископа бачког г. Иринеја против дневног листа Blic Уредник и новинар дужни су да с пажњом примереном околностима, пре објављивања информације која садржи податке о одређеној појави, догађају или личности, провере њено порекло, истинитост и потпуност (Члан 9 Закона о јавном информисању и медијима). Настављајући праксу објављивања нетачних и непроверених информација, дневни лист Blic поново је приморан да се врати основним начелима новинарског кодекса и да јавности у Србији пружи објективне и тачне податке. У низу правила о јавном информисању – којима је обезбеђено изношење информација у циљу унапређивања вредности друштва, спречавања сукоба и очувања мира, истинитог, веродостојног и потпуног информисања јавности – посебна пажња посвећена је заштити достојанства, части и угледа личности лица на које се односи информација. У складу са тим начелима, Виши суд у Београду усвојио је тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Blic наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Међутим, уместо да поступи у складу са пресудом суда, Blic је у свом штампаном издању од 22. фебруара 2020. године, објавио текст под насловом Одговор на текст „Колико кошта, владико, што сте себи битнији од Цркве”, у којем се ни једном речју не помиње предметна пресуда суда којом је јасно утврђено да је Blic писао неистине и обмануо јавност. Уосталом, ни Преосвећени Епископ бачки, нити овлашћено лице из његове Канцеларије није одговарало на предметни текст и лажи Blica, како је саопштено у наслову текста од 22. фебруара текуће године, што опет представља лукаву конструкцију уредништва овог листа. Подсећамо да ово није први пут да је Blic приморан, од стране Вишег суда у Београду, да сноси одговорност за објављивање пашквилâ и ширење нетачних информација, и да саопшти истину. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 24. септембра 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 22. јануара 2020. године. Пресуда Вишег суда у Београду Пресуда Апелационог суда у Београду Истином против пашквилâ – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Виши суд у Београду прихватио је тужбени захтев Епископа бачког г. Иринеја против дневног листа Blic Уредник и новинар дужни су да с пажњом примереном околностима...

Сабор свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске, Улцињ уочи Рождества Христовог 2019. г. Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића: Служба доброчинства светима. Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре, Овај велики сабор свештенства и монаштва пред Рождество Христово, сваке године је имао један свечани карактер. Данас, због најновијих дешавања у Црној Гори, радост нашег сусрета не може проћи без горчине. Суровост и дрскост државе према Цркви и народу је очигледна. Законици у Влади Црне Горе постали су безаконици и немилосрдне судије према људима који су оправдано устали против њихове самовоље. Народ је блокирао путеве по Црној Гори и изјаснио се да оно што у Скупштини пролази, противно свакој словесности – неће проћи нигдје у овој средини. Према Исламској заједници и другим вјерским заједницама, ова Влада је изражавала дужно поштовање, а према православнима омаловажавање.Траже од народа да вјерује и клања се онако како они хоће или како било ко затражи. Годинама је Црква била кукавна сирота, вршила је мисију, и не знајући колико јој се у свему противи сама држава. Сада, ова дешавања (блокаде) на улицама и раскршћима открили су колико се неприродно држава опходила према Цркви. На молбеном канону Пресветој Богородици у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, готово у хору, једна група младића питали су владику Амфилохија да им каже – шта сад да раде. Значај овог питања тек ће се видјети. Наше данашње сабрање, поводом тога, има већ истакнут одговор – на оном транспаренту који су носиле наше сестре монахиње, ријечи Светог Петра Цетињског: У имену Божијем је суд и правда. Нашем данашњем сабрању нека управо те ријечи дају свечани карактер . Моја данашња тема – Служба доброчинства светима – самим поменом нека буде један прилог вашем добром расположењу. Добар аргумент о доброчинству нашао сам код апостола Павла у Посланици другој Коринћанима. Он каже: Бог је кадар да нас обогати у сваком добром дјелу и они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља да живе. И наша пастирска дјелатност, данас, овдје, јесте служба јеванђелског доброчинства (добродјетељи). Доброчинство је служба апостолска од које се јеванђелски живи. По Апостолу, ова служба је јело (храна) и живот светих. Служба доброчинства има и својство проповиједи која је Тројица Јединосушна. Ова ријеч доброчинство настала је у новозавјетном изражавању; као ријеч о невјероватном догађају, чуду доброчинства, када Господ са пет хљебова и двије рибе нахрани пет хиљада људи. Доброчинство има и карактер благослова сиромашнима и вјернима. Служба доброчинства је блаженство кроткима који ће наслиједити земљу, блаженство чистима срцем који ће Бога видјети и свима чије је Царство Небеско. То је доброчинство – у смислу божанског откривења. Доброчинство је служба светима у једномислију и чистоти живљења у вјери и љубави. Живот у Христу, почиње у бањи крштења и онога трена кад се крстимо, душа очишћена Духом Светим, заблиста јаче од Сунца (Н. Кавасила, Мој живот у Христу, стр. 97, Беседа Нови Сад 2002). Човечанској природи Бог није предао неко мало добро задржавајући већи дио за себе, већ је у њу положио сву пуноћу Божанства каже Нил Кавасила. Доброчинство у пастирском смислу помиње и апостол Јаков и каже: Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини гријех му је (глава 4). Заједничарење онога који даје и који прима бива, по Апостолу, у простодушности искуства које је хвала Јеванђељу Христовом. Апостол хвали Коринћане како у служењу светима преко могућности и добровољно даваху са усрђем (2Кор. 8,4). Павле говори да Бог љуби онога који драговољно даје; да ко шкрто сије шкрто ће и жњети, а ко са благословом сије, са благословима ће и жњети. У Старом Завјету, на примјер, Мелхиседек Авраму драговољно даје у смислу добре воље која превазилази очекивања примаоца. Такво доброчинсто је било праслика Христовог давања себе за живот свијета (А. Шмеман) . Савремени човјек готово да је сасвим изгубио наду да може нешто да добије преко својих очекивања. Он добија што заради и купује много тога и што му не треба. Плодови његовог рада (праведности) се слабо умножавају. Доброчинство има исцјелитељни смисао; као освећени јелеј, освећује оне који се њиме помазују. Јелеј доброчинства, Јелеј милосрђа, Јелеј обрадованости – то је сами Господ Исус Христос. Апостол у свакој посланици исказује уважавање и похвалу за доброчинство. Који давају благодаре онима којима су удијелили. Онима у Ефесу Павле се обраћа као светима, онима у Коринту као вјернима,Тимотеју као љубљеноме, Филимону као страдалноме итд. Код њега су ријечи: свети, вјерни, освећени, страдални и љубљени – синоними. Узвишеност пастирске службе је бити одушевљен за доброчинство светима или љубљенима, а и страдалнима. Служба доброчинства је да дијелимо од онога што се има. У Првој посланици Коринћанима се наводи: Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно. Тако и Господ заповиједа да они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља живе (1Кор. 9, 1 1 и 15). Апостол овдје још наводи и све оно што имамо у Мојсијевом закону: да који жртвенику служе – са жртвеником дијеле. Умногиме данас све више блиједи ова оријентација у доброчинству спрам Жртвеника. Настају форме и установе које су аутономне и надређене жртвоприношењу. Који жртвенику служе, тражи се, са жртвеником да не дијеле. Због поремећаја службе доброчинства јављају се удари и од стране световних владара. Свети Жртвеник може се разрушити и изокренути и преврнути, али они који Јеванђеље проповиједају могу га усправити и окадити миомирисом доброчинства. Везу између оног који даје и који прима Апостол исказује ријечима: Нико нека не тражи што је његово него сваки оно што је другога (1Кор. 10, 24). Спомен таквога односа имамо у пасхалној вечери Господњој, када Он узе хљеб и захваливши преломи и рече: Узмите и једите ово је тијело моје; и чашу по вечери говорећи: Ова је чаша Нови Завјет и који једе овај хљеб и пије чашу недостојно биће крив тијелу и крви Господњој (1Кор. 11, 24-30). Хљебом се називала и мана (храна) коју је Бог јеврејском народу послао у пустињи док су лутали. Они су ману примали од Другога, којега нијесу ни знали, мистериозно и мимо очекивања. Са своје стране, јеврејски народ је то примао, али је тражио и јаребице (месо) – храну од које се умирало. На Пасхалној вечери у Сионској горњици, Онај који је слао ману у пустињи и сада чини доброчинство – даје храну која је Живот вјечни. Заједништво у Тијелу и Крви Христовој, апостол Павле је у својим посланицама нагласио као основу службе доброчинства. Он каже: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове. Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова (1Кор. 10,16). Христос је Цркву, тј. нас, учинио својим Тијелом, наводи Св. Златоуст; а Кипријан Керн каже да Црква има евхаристијску природу и да ван Евхаристије нема Цркве, а да ван Цркве нема Евхаристије. У посланици Ефесцима, Павле говори о Цркви као Тијелу Христовом и о нама као удовима тога Тијела; говори о односу Христа и Цркве као Женика и Невјесте. Владика Атанасије Јевтић истиче да се Црква и Евхаристија поистовјећују у Христу. Он каже: Света Евхаристија је највеће, најстарије и најсуштинскије предање Цркве, сама срж Светог Предања (А. Јевтић, Еклисиологија апостола Павла,Требиње 2006, стр.148), а Апостол Павле пише: Темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3,11). Кипријан Керн у својој визији пастира истинско доброчинство види када свештеник прије сједињења дарова, пред причешће, каже: Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују (Литургија Св. Јована Златоуста, Манастир Ћелије 1978, стр.129). Оријентацију за доброчинство, свештенослужитељ, по њему, има благодарећи првенствено Евхаристији. Митрополит Амфилохије у свом чланку Литургија и подвижништво каже, да литургијски призив Светиње Светима потврђује узајамност и сличност Божијег и људског подвига у Цркви. Сусрети Бога и човјека морају бити лични и саборни, истиче он. Саборни – то значи бити присутан тамо гдје је добро, гдје су дарови и милост Божија. Хришћанима је првобитно све било заједничко и примали су и давали једни другима све што су имали. Супротно томе је када нема милости, кад завлада саможивост и гордост. Среброљубље и властољубље по Јефрему Сирину разорно утичу на саборност. Зато припрема оних који улазе у Цркву обухвата и одрицање од оваквих склоности. Крштење има свој индивидални аспект, али и изузетни значај за црквену саборност. Цијели Велики Пост до Велике Суботе посвећен је том акту воље да се постане или, пак, остане члан Цркве. Одјећа Крштења и печат (залог) Духа Светога су таланти које је Господ дао и током живота треба их умножити. Крштење, које се вршило на Велику Суботу, врло брзо се пренијело и на дан Богојављења и Божића, а, касније, и свакодневно. У наше вријеме у Подгорици крштења се у једном дану врше више пута у истом храму. Да ли је то добра пракса питање је. У једном дану у истом храму не можемо два пута служити Литургија, а Крштење које је првобитно вршено у току Литургије, имало је исто карактер изузетностити.То је био чин који се тицао цијелог евхаристијског сабрања. Новокрштени требало би да настави свој живот како савјетује Св. Кирило Јерусалимски; Храни душу своју читањима Божанских писама, јер припремио ти је Господ духовну трпезу (Св. Кирило Јерусалимски, Катихезе, Острог 2оо9, стр. 39, превод митр. Амфилохије 94). Катихумени за Цркву увијек су били драгоцјен подстицај. Због њих је много ствари усклађивано и развијано у Цркви. Усавршавана је настава и стварани услови за учење. Служба доброчинства светима има и свој празнични (свечани) карактер. Пастир чим се појави међу вјерне, побуђује ли свечано расположење пита се Кипријан Керн. Он каже: Заиста, свештеник треба најпре сам да се приближи Богу да би могао друге да му приводи (Пастирско богословље, Врњачка Бања 2003) Као изврсни канон Пастирског богословља он наводи и Апостолске посланице. У том смислу, он је вјеран предању које се односи на припрему катихумена за крштење. Доброчинство, ако није служба светима, више је блуђење, расплињавање, које је наспрам, поред, негдје изнад, и свагда нестаје и никад не остаје, ма колико се даје. Апостол говори Коринћанима: жалост која је по Богу доноси покајање а жалост овога свијета доноси смрт ( 2Кор. 7, 8-119). Жалост овога свијета описана је кроз примјер коринтског блудника који жену оца свога узе, а Коринћани га не одстранише из своје средине. Прекор апостола је строг – каже се да нездрави удове могу цијело тијело убољети. Неправда и нечистота за које се чуло у Коринту, по апостолу, су мрски и зли чинови. У сваком времену мрски и зли чинови па и данас узрокују жалост. Коринтски блудник је нечасан не само у оном поступку који помиње Апостол, његова безакоња се настављају кроз вјекове и допиру до нас на овим просторима. Св. Петар Дамаскин помиње стотине злих стихија против доброчинства. Наш Митрополит за зле и мрске чинове користи ријечи тугомора и брозомора. Тугомора је дух Коритског блудника а брозомора шта је то! Дијадох Фотички каже да загађеним органима сазнања није могуће познати добро. Закони који се усвајау помућеним умом не користе никоме. Брозомора то је ваљда то кад у једном друштву царују такви закони. Владика Николај тврди да човјек може живјети без имања, али без душе не може. По њему српски народ личи на многострадалног Јова, много пута је падала и пропадала његова имовина и велико је чудо да још постоји српски народ и да се још чује српска ријеч. (Кроз тамнички прозор, стр. 121. Косови Луг 2019.) Јов се прославио у служби јеванђелског довброчинства упркос свему што га је снашло. Гледајући његово трпљење и ми се кријепимо да у вјери стојимо пред Богом. Наше народно предње препуно је умотворина које говоре о жртви за другога, у смислу доброте која се увећава. Напримјер: Баци добро у воду оно ће испливати; Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара; Боље с миром него ли са чиром ; Ко тебе каменом ти њега хљебом… Ово је мудрост у смислу доброчинства (љубави) и према непријатељима. Јеванђеље Христово је добит (давање) преко свих наших очекивања. Данас, у нашем друштву, доброчинство, у смислу новозавјетном и богојављенском, као да је замрло. Расплинутост у размишљању појављује се, сигурно, због недовољне поуке (катихезе), недостатка вјеронауке и представе светости. Ваља размислити изнова о бољој припреми за крштење. Ми тај институт тешко можемо повратити неким административним мјерама, централизацијом и контролом свега што се догађа на парохији и у храму. Служба доброчинства, коју помиње апостол Павле, попуњава недостатке светих наглашавајући мандат свих да дају и добијају , одлучују и слушају, пророкују и договарају. Недостатак новопросвећиваних се не попуњава акоослаби црквена саборност. Наш Митрополит увијек подстиче заједништво и надахњује нас да једни друге чашћу већим чинимо. У таквом доброчинству, сва очекивања превазилазе баш они које честосматрамо незнатним и неутицајним. У чину Крштења, у једној молитви се каже: Благо човјеку који се узда у Господа и у чијем духу нема лукавства. Доброчинство са примјесама лукавства нема у себи узајамност и сличност Божијег и људског подвига. Хуманитарна активност у свијету није имуна од лукавства; под видом наводног доброчинства, неки хуманитарци прикупљали су и податке за војне сврхе. Хришћанско доброчинство има у својој основи тројични смисао, празнични – литургијски, пастирски, исцелитељни, одбрамбени, црквени и натприродни, има својство откривења и предања. Доброчинство има и својство Хљеба и Трпезе. Доброчинство је и служба светима и спомен сваког добра. Ово моје саопштење данас дотиче се и једног спомена који пада ове године, а то је 120. годишњица од рођења архимандрита Кипријана Керна, теолога који је као руски емигрант 1920. г. дошао у Београд, гдје је завршио Правни и Богословски факултет. У Битољу је послије био професор Литургике, Апологетике и Грчког језика све до 1936. године, када прелази у Париз, гдје на Институту Св. Сергија предаје Литургику, Патрологију и Пастирско богословље. Најважнија дјела су му: Антропологија Св.Григорија Паламе, Епиклеза у првим хришћанским Литургијама, Пастирско богословље, Патрологија и др. Упокојио се 1960. г. Данас, на свим факултетима који имају катедру за Пастирско богословље, не само код православних, већ и код римокатолика, дјело овог писца уврштено је у примарну литературу. Истраживања архимандрита Кипријана Керна на теме: Пастирско призвање и настројење, Рукоположење, Идеолошке основе пастирства, Породични живот свештеника, Спољни изглед пастира, Материјална обезбијеђеност свештеника, Душеводитељство – осим сазнајног домена, имају практични значај. Његово дјело поучно је за пастире, свештенослужитеље и богослове. Овим јубилејем стодвадесете годишњице од његовог рођења, схватамо да су сви ти списи и сада популарни – јер се односе и на проблеме нашег времена. Он је опомињао пастире да не запостављају своје усавршавање, да имају високу свијест о свом позиву. Дивио се љепоти свештеничке службе и цијенио поредак у богослужењу. Ово слово завршио бих ријечима Светог Кирила Јерусалимског: Моје је да кажем, твоје да допуниш, а Божије да усаврши! или возгласом: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима нама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Свете великомученице Екатерине, у суботу 7. децембра 2019, поводом имендана мати Катарине, игуманије манастира Подмалинско код Шавника, Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој задужбини. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе празник је сабранима честитао Преосвећени Епископ Јоаникије, нагласивши да је Света великомученица Екатарина, као и многи други мученици из првих хришћанских вјекова, била непобједива са Господом, jeр је њој Господ дао силу да порази све своје противнике, да оне који су се са њом спорили порази својом ријечју, али и оне који су хтјели силом, мучењем и пријетњама да је поразе. „Она је, заправо, својом храброшћу, одважношћу у Христу Господу, поразила њих и зато се на дјелу показало шта значе оне ријечи Светог апостола Павла када говори о вјери, када каже да се треба наоружати оружјем вјере, па то упоређује са војничким наоружањем, које се користи у непосредној борби. Ко се, по ријечима апостола Павла, наоружа тим оружјем је непобједив“, казао је Владика Јоаникије. Он је, осврћући се на дешавања у вези са Законом о слободи вјероисповјести, чије доношење је актуелно ових дана, навео да је наш народ најосјетљивији кад неко дира храм, јер се, како је истакао Владика Јоаникије, наша вјера поистовјећује са храмом, наша служба се поистовјећује са храмом Божјим, осјећање наше части и достојанства поистовјећује се, најприје, са храмом. „Храм је израз наше вјере и светиња, зато што се у њој врши служба, посвећен је Богу живоме, у њему се врше Свете Тајне. Храм је израз наше слободе и славе наше свете вјере и зато смо толико везани за храмове. То људи који о овом јаду раде у Црној Гори очигледно не разумију и не знају шта то значи, и у праву је наш Митрополит кад каже да су устали да ратују против Бога, а знамо како су сви они који ратују против Бога, против онога што је Божје, против светиње пролазили у овом свијету“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Радио Светигора

Вредно је да се позабавимо и овим питањем. Јер, ако је ова служба и благодарствена и прозбена, зашто се не зове на оба начина, него само Благодарење? 2. Назив је попримила од оног својства које је претежније. Јер, више је разлога за благодарење него за прозбу, будући да смо већ примили већину од онога што смо тражили. Тако прозба представља само део службе, а благодарење целину. Наиме, оно што тражимо да добијемо, представља само део онога што смо већ добили. Јер, добили смо све што од Бога зависи, и није преостало ништа што нам није дао. Али, има и добара за које још није дошло време да их задобијемо, као што је непропадљивост тела, бесмртност и Царство небеско. Но, постоје и друга добра која смо примили, али их нисмо очували, као што је отпуштење грехова и други дарови који нам кроз свете Тајне бивају предати. Нека од добара, као што су спокој, здравље, богатство, изгубили смо зато што смо их на погрешан начин користили, и зато да не бисмо постали гори, јер смо их учинили средством зла и уживања. Или смо, попут Јова, ради веће користи лишени добара овога света. 3. Из овога се јасно види да Бог није оставио никаквог простора за прозбу, али нам је дао сваки разлог за благодарење. Но ми, изазивајући својим немаром властиту оскудицу, имамо потребу за прозбом. 4. Погледајмо за шта се Богу молимо. За отпуштење грехова. Па њега смо крштењем изобилно добили, без икаквог труда са наше стране!Зашто га онда опет тражимо? Зато што смо изнова постали криви због својих греха. Али, ко је узрочник те наше кривице? Ми сами. Према томе, ми смо и разлог за те молитве. 5. Молимо се и за то да наследимо Царство. То наследство, међутим, већ нам је предато. Јер, постали смо деца Божија, а Он је Тај Који то Царство поседује. А ко је наследник, ако не дете? И шта од очева поседа остаје изван наслеђа?Ништа. Па како онда можемо тражити оно што нам је већ предато? Пошто смо рођени од Бога и удостојени усиновљења, дрзнули смо се на оно што је усиновљењу страно, и тако смо уместо синова постали зле слуге. Због тога ми иштемо Царство, као да нам је оно нешто туђе, и као да нам никако не припада. Према томе, ми сами смо разлог и за ове молитве. 6. За телесна добра Господ је заповедио:“ Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“, и „не брините се душом својом шта ћете јести (… ) и у шта ћете се оденути“. Отац ваш небески даће свакоме што му је потребно. Кад ми у нечему од овога оскудевамо, то се збива зато што смо лакомислени и неверни, и што се не држимо ове заповести – а тада је и оскудица и молитва у вези са њом наше дело. Или се то, као код Јова, збива због Промисла и човекољубља Божијег, како бисмо стекли још већа и драгоценија добра; а тада је ова оскудица, наравно, дело Божије, и она не постаје разлог за мољење и за прозбу, него за славословље и благодарење, као што је и Јов говорио: „Да је благословено име Господње“ у све векове. 7. Видиш ли да сви дарови које нам је Бог дао, воде само ка славословљу и ка благодарењу, а да смо ми узрочници молитава и прозби. Због тога, кад у својим обраћањима Богу помињемо сва добра, и телесна и душевна, помињемо их само због благодарности, без обзира на то да ли их поседујемо или не; јер, Бог нам је сва добра дао одједном, и ништа нам са Своје стране није ускратио. Имајући то на уму, блажени Апостол је поручио да благодаримо за све, рекавши: „Радујте се свагда; на свему захваљујте“. 8. Из тог разлога са правом називамо Евхаристијом ово најсавршеније и најнепосредније обраћање Богу, односно ову службу светог Причешћа, на којој помињемо не ово или оно доброчинство, него уопште сва добра која нам Бог дарује – и она која већ поседујемо и она која ћемо тек примити. Дакле, називамо је не по ономе за шта се због своје беде молимо, него по доброчинствима која нам Бог пружа; не по својој немаштини, него по богатству Његове доброте. 9. У овој служби, уистину, упућујемо Богу и молитве и благодарност; али, благодарење је дело Божије, као што смо рекли, док прозба представља плод човечанске немоћи. Благодарност се односи на више ствари, а прозба на мање, односно ово прво се односи на сва добра уопште, а ово друго само на поједина од њих. Због тога је и требало да овој служби дамо име по ономе што је узвишеније и веће, и да је назовемо Евхаристијом. Јер, тако се и човек назива словесним живим бићем; па иако једним својим делом учествује и у бесловесној природи, он је ипак назван по оном делу који је узвишенији и већи. 10. Уосталом, и први који је ову службу установио, Господ наш Исус Христос, принео је и предао нам ову свету Тајну не молећи се Оцу, него благодарећи Му; због тога и Црква, примивши ову службу онакву каква јесте и дајући јој одговарајуће име, њу назива Евхаристијом. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота