Претражи Живе Речи Утехе

Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака. Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас. Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити. Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“ По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух. Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша. Извор: Теологија.нет

Готови смо тврдити да човек, уопште узевши, своје страдање цени тежим него туђе. То је брз и непроверен суд. Свој бол ценимо оноликим колико он боли нас и нашу осетљивост. Машта при том не игра скоро никакву улогу, јер је пуна реалност у нама, а не на размаку. Друго је кад замишљамо како бисмо трпели оно што је засада ван нас, а што сматрамо несрећом или страдањем. У таквом случају машта живо ради, и увеличава. Увеличавање нам постаје јасно ако нас снађе оно чега смо се ужасавали (нпр. сиромаштво, осакаћење несрећним случајем); или кад нас снађе оно што снаћи мора (болест, старост). Стварна наша страдања, ма како велика, знатно се разликују од онога што смо маштом замишљали. Нити се луди, нити се умире. Основа живота се љуља, делимично руши, али се после опет успоставља. Тачно као висови, провалије, и воде, после земљотреса. И човек је, са својим нагонима, страстима, и вољом, пун висова и провалија, и може се преслагати, и са истим елементима постојати као друго, некада и боље и лепше од ранијега. Због размака, и непознавања ни узрока ни последица, велика је наша машта кад замишљамо шта трпи неки други страдалан човек, било телом било душом. Право стање тога другога непознато нам је чак и онда ако трпи оно што смо ми трпели некада, или баш и оно што трпимо истовремено с њим. Јер нема два истоветна ударца, ни два истоветна реаговања на ударац. Ако не друкчије, увеличавамо туђе страдање тиме што га више изолујемо од олакшања и изравнања, него своје. Чинимо тако и из урођене себичности, из самољубља и сујете, јер своју опрезност и памет, па и срећу, подижемо у вредности више него туђе такве особине. Увеличавамо маштом не само појединачна страдања, него и страдања класа, и суму страдања у свету. Општа историја нам износи примере великих друштвених покрета насталих због нетачног цењења општих страдања. Историја књижевности нам износи примере литерарних епоха врло жестоких праваца, опет због увеличаног мерења људског страдања. Људи, они људи који су инспирисали друштвени покрет, или дух у књижевности, испуњавају се горчином и мржњом и роптањем на Бога много више по машти него по мери страдања свога и општег. Не желимо обарати, ни потцењивати ни количину ни разноврсност људских страдања. Желимо само подсетити да страдање није само надодавање на живот нечега што је животу потпуно страно и разорно, него је и увођење у живот и материју нашу таквих елемената који могу да уђу у однос и изравнање са нашим материјалним и духовним егзистовањем. Та изравнања су бескрај комбинација и могућности, и чине засебну велику науку у којој се садрже све науке о материји и сва учења о духу. Да подсетимо, што се материје тиче, да једна иста материја егзистује и остварује чињенице у сунцу, са четрдесет милиона степени; у земљи, са неком десетином хиљада степени; а у човеку са неколико десетина степени. А што се тиче духа, подсећамо да исте школе сврши, и исто занимање обавља понекад човек слеп, глув, и нем, као и онај са здравим и комплетним чулима. Посматрајући и пратећи лично у себи читав свет изравнања, Достојевски је створио сву своју огромну и разноврсну књижевност. Увеличавао је, наравно, и он страдања људска, али и кад се то одбије, остају примери и документи неоцењиви, остају истине које, знамо, хране и науку и уметност. Ради примера, нећемо се позивати на текст Достојевскога из романа, него на текст из његова дневника, вођеног на основи личног живота и искуства док је издржавао робију у Сибиру. Он је видео тамо изравнања под најтежим условима живота, на најгорем материјалу људском. Дивио се Достојевски посматрајући како су разбојници гласно и од своје побуде понављали за свештеником речи: „Прими ме, Господе, као разбојника“; и затим, што и јесте главно, како су по читав дан, и по више дана, држали се, разговарали, забављали се и радили као људи с којих је пао сав терет, који не страдају, који су некако нормално ту и на том послу. Шта је изравнање? Није то врста материјалног прераспоређивања човекова, испремештај његових отпорних места према невољи која се у њега уселила. Изравнање у страдалноме спиритуалног је карактера, нарочито у моменту настајања. За моменат, у човеку се дели дух од тела, и човек чини један избор при којем га води и помаже неко тајанство, нешто меко и милостиво, што без икаквог ауторитета придобија страдалника да изабере мирно очекивање изравнања неке врсте. Касније, изравнање узима и материјални карактер, јер остаје као функција у целом животу и раду човека. То је оно што прост народ лепо каже: Патња га изменила, патња га озарила. Гледате некога страдалника и видите: умањен је, и изгубио је, по свима рачунима овога света; крњ је и разбијен; али уједно не можете не видети да се тај човек може гледати и с ове, и с оне стране, са стране где стојимо ми, и са стране где стоји он. Нама с ове стране није лако гледати страдалног како треба, с његове стране. Али ако смо проникљиви и осетљиви, искусићемо да страдалник гледа нас с оне стране као неко ко је тамо прошао кроз тесна врата, и живи на неком спрату, у подземљу или у надземљу, али свакако на спрату који је само његов. Из његових се очију чита да он бар једну ствар боље зна него ми: зна да ми са страхом гледамо његов живот, а он без страха живи тај живот. Ми мислимо да су код њега тело и душа завазда се раздвојили, и да оно непогођено од невоље, не помаже погођено. А стварно, душа и тело везали се код њега јачим везама но икад, и до саме смрти оно што је остало поштеђено даје се ономе што страда. Лукерја Тургењевљева — и овде не наводимо роман, него дневник писца — Лукерја, тешко болесна, чим остане сама, пева. Раније, певање у њој било је раскошни додатак њеној младости и веселости. Сад, то је постала функција изравнања: то је одмор, уједно доказ живота, уједно мала амбиција, уједно уметничко занимање у слушању и оцењивању гласа и лепоте израза. Ми никада не можемо знати шта све у телу или души страдалнога остаје неповучено у страдање, и у какве нове односе то ступа са оштећеним областима живота и личности. А ако би баш и све било повучено, не знамо колико је у страдалном оне вере и филозофије у којима се чува у човеку макар зрно иманентног божанског елемента. Може то бити и једноставна народна обичајна филозофија. Познавали смо малог чиновника који је много страдао од рођака и од другова, али који је са достојанством трпео, оснивајући свој морал, и васпитни систем за своју децу, на простонародној речи: Види Бог опачину кроз дебелу облачину. Чим то изрекне, он се смири. Тврдио је да се њему губици и невоље доста брзо изједначују нечим на другој страни, и да он ударце дочекује стрпљиво, јер они и нехотице утичу на добар свршетак нечег дотле неизвесног. „Није то да ми нешто падне кроз прозор; него се и ја, и жена, и деца одједаред досетимо како нешто да довршимо или изведемо. Као да нам израсту још по две руке, тако се провреднимо; или као да се дан продужи, тако много свршимо и не уморимо се; или злотвора постидимо; или одједаред пријатеља нађемо. И добро смо расположени: чини нам се да смо нашли нешто што је Бог у шали био сакрио од нас.“ Наравно да изравнања долазе само у случају великих страдања, оних која су дошла да остану дуго, или до гроба, дакле у случајевима кад цео живот па чак и биће морају да се преуреде. Има људи који се у невољи прозле, уђу у гњев и мржњу, постану безбожници, развију у себи једну свирепу машту која их цепа и раскида, што је ново зло и страдање. Па и њима дође изравнање; наравно онакво каквоме су сами пошли: предаду се некој обесној навици, или каквом пороку, траже и нађу стање у којем туга и трагедија не могу опстојати. Али је чешћи и човечнији случај да људи у страдање пројицирају што најбоље знају и имају. Страдање се на тај начин раздели у низ проблема, у појединачна ограничења и ускраћења, и онда је лакше носити их, јер се лакше види како бар нека од тих страдања воде у нестрадање, и нека од зала могу значити пут ка добру. Чим се страдање раздели у разна значења и односе, пада у човеку гњев, и глупа жеља за одмаздом. Чим падне гњев, најбесмисленије стање од свих стања у човеку, и стање инфериорно и према најтежем страдалном стању, човек се већ одбацио у правцу надмоћи над страдањем, а ту друго нема до изравнања, некада праве победе. Човек пре свега мирно призва страдање. Пошто га је признао, почне га упознавати; упознавање води у разне односе, а разни и нови односи у преображење. То преображење значи да ранија, такозвана нормална појава наша престаје важити као једина. Она се постепено и заборавља; нове чињенице су полазна тачка за нова гледишта, нова осећања, нова цењења. Негде окрњен, али негде зановљен, човек се уравнотежава и изравњује, почне волети нове нагоне и нова расположења. Пронађе, да под свима околностима има смисла што се родио, јер у свима стањима има човек посла на свету. Друкчији човек почне сасвим друкчије утицати на људе, животиње, и на мртав материјал под рукама. Бива да га људи, животиње, и материјал који обрађује, боље разумевају и слушају него раније. То је потресно и неизмерно искуство. То је момент кад страдални јасно раздвоји страдање од зла, види разлику, види да у злу има мрака и празнине, а у страдању има могућности за живот угодан себи, људма и стварима. Пуно је тајанствености у томе како се кроз страдање откривају изравнања, нове могућности и способности. Када су потпуно осиромашили, отац и син се помирили, разумели, остали заједно до краја живота. Не из узајамне сентименталне потресености, него су им се изравнања ванредно допуњавала, и они осетише да су заједница више него икада. Познато је у рату многоструко забележено искуство да пас тачно разликује глас већег или мањег страдања човека и коња, и у тачном смислу чини избор куда ће поћи и повући некога. Али је свакако најзанимљивије како „мртав“ материјал за обраду испољује други и друге стране своје природе према томе које чуло човечје га прати и цени при обради; и како човек који је изгубио једно чуло, не само да за тај губитак добије изравнање у смислу телесном, него доживи изравнање духовно у смислу радости што према свом материјалу уђе у нов однос, и тако у нове фазе рада и стварања. Један признат столар из нашега града почео је да губи вид. Постепено се свет затирао пред њим. Видео је само до извесне линије у даљину, и само до извесног степена особине предмета. Па се и то, и толико, скраћивало и сужавало. Затим је светлост почела да мучи око. Разбијала се, и ужасан је напор био да се кроз тај титрави елеменат гледа, и све је већи био бол очију при том. Посматрали смо како се човек у свему мења. Све се више мучи, а све се мање тужи. Ако га неко нарочито запита, скоро му није право што други задире у нешто што не зна, и што, најзад, још није ни свршено. Одговарао је мирно: „Још видим белу лепу даску, радим, још сам способан и човек.“ Сви смо стрепели очекујући да „се све сврши“. Мајстору су глава и врат све ниже повијени; мучно их закреће подешавајући однос између очију, светлости и даске. Па тек зажмури; лице се тад опусти као тешко уморан човек кад падне на одмор. Једног дана мајстор престаде радити, а ћутање његово одаваше очај и несрећу. Па се онда вид сам од себе нешто мало поправи, односно врати на оно стање кад је столар још радио. Опет започе рендисање, тестерење и приглављивање делова. Али, гле, мајстор ради и држи очи затворене, не гледа иако још види. А руке се крећу некако друкчије него пре, као да су сад на њима и очи. Почео нов живот, нов рад рукама које сасвим друкчије пипају откад и виде. „Зашто не отворите очи, мајсторе?“ — „Могу и тако, све знам; радим као кад сам био млад, све боље и боље; а очи ми се одмарају, и отворим их само пред вече, малецно, да ми не буде жао. Једног дана, и ви ћете сви да их затворите и да се одмарате… Како да вам то објасним, ето, ја сам потпуно спреман да ослепим.“ — И ослепео је. Али је даље радио, и мир га није напуштао. А дрво, откад га је само рукама ценио и радио, постало чудновато. И сасвим једноставни купци запажали су да је кадифасто по површини, и чисто топло. И то је сад постала мајсторова амбиција и радост; „моја нова фирма“, говорио нам је. И заиста, мајстор је отада био све више уметник. Дрво му се дало са једном својом тајном, и столар је носио велику победу у свом бићу. Заборавио је своју некадашњу појаву; није ценио ни рад свој ни себе према узору из изгубљеног живота, него само из новостеченог. Варамо се о туђем страдању и онда кад га ценимо као друштвено унижење и искључење. Колико је велика била заблуда наша, људи из оног малог града, и у другом једном случају, кад смо ценили несрећу познаника одведеног у апс за кривицу коју је он одрицао, неки суграђани веровали у њу, а већина остајала у ставу неодређеном. Кад је напослетку клеветник признао истину, и сва варошица ударила у весеље, изненадише нас мирно држање бившег апсеника, и још више писмо његово једном пријатељу: „Изгубио сам сад нарочито однос према клеветнику, свом другу, чије сам покајање свом душом очекивао; па однос према апсанџији и једном сапатнику у апсу који су веровали у моју невиност као у светињу, и волели ме као болесно дете. И сад ми је тако као да сам изгубио најбољи део свог живота, и улазим у ситно и празно.“ Које чудно изравнање је било досуђено том страдалнику, и како га је он високо ценио! Људи страдални, као оне биљке које у сутон или у зору морају да окрену главе у одређеном правцу, бивају обрнути у други један свет, у друго гледање. Спочетка, човек се осећа као осуђен, боли га да изгуби онај првашњи свет, и у њему неку своју каријеру. Наступају изравнања. Она воде кроз тежак процес сад јачања сад одумирања бола, али свршавају са преображењем човека са упрошћавањем његова живота у смислу духовне надмоћи. Прикивање човека за страдање носи собом неминовно најважније изравнање: живљи покрет у пространој ирационалној слободи која је скривена у сваком човеку, као што је скривена на дну или у понору из којег је свет произишао — а у тој слободи закључују се све могућности. Из те слободе, како је раније речено, страдални људи потежу некада у зло; али из те слободе, која је старија од природе и над природом, може да дође тајна могућност која покаже како кроз страдање води пут у нестрадање. Изравнања смире у човеку природу, и доносе нове могућности рада и радости. Преображен страдалник гледа са критиком, са супериорношћу у своја ранија стања. Онај слепи столар, давно мртав, живи још у многим његовим суграђанима као пример надвишавања просечног живота. Често нам је говорио: „Верујте ми, у овом мом страдању ја сам се одморио од ранијег мог живота, који је такође био страдање, чини ми се и горе од овога.“ Извор: Теологија.нет

Исидора Секулић је 5. јануара 1948. године два пута писала Младену Лесковцу (1904–1991). Убрзо након што му је послала писмо добила је његово, и одговорила му је истога дана. У тим писмима је, између осталог, записала: Сутра ће Бадње вече. Ја тада, као моји прапреци незнабошци, износим на друм вечеру курјаку, и чиним неке напоре да сагледам претка у дубокој прошлости, или да се дам сагледати од њега. Жижак од кандила на Бадње вече мени је чудесан сигнал… Поздравите сутра навече од мене Вашу породицу; и чувајте у себи и у њима тајну једне чудесне светске традиције која ће можда опет једаред ујединити свет. Родило се мало детенце, и постало неизмерно велики човек, и учинило нешто, и казало понешто што је важило, и још важи, за један од највећих колектива људства. Зима је, свирепо хладно. Ја још два до три пута дневно добијам и језу. У постељу метнем термофор – и то ме сећа обичаја у хладној, влажној Енглеској – угрејем се, али онда ме загрли несаница. [II] Хвала на сећању и писму – да ли за Божић? – кад полако отпада оно што чини топлину тога датума и те институције. Одиста, Божић се баш тиме и разликује од других празника, црквених дана и датума, што је институција. У њему, у појму „Божић“, у визији „Божић“ – има тако много свега људског и човечног, од паганских, па и препаганских времена и радости, да том загонетно топлом и привлачном дану припада, најбоље, име институција. Дужа дан, подмлађује се живот, расту наде. Родио се Христос, један од најсимпатичнијих песника и луталица кроз љубав и страдања… Бадње вече, и црква у кући: тамјан, мир, песма, вертеп, и староставност, сан навечерја једног великог дана. Легенда о дану у години кад сви људи имају свећу, пањ, бео хлеб, печеницу, вино. Итд. Ја се, сем свега тога, увек спремам да прогледам у дубину до првог свога претка, првог човека на пустој планети, или на планети на којој је пре мога претка владало неко друго царство, нека друга игра вечности. Извор: Теологија.нет

А наша је тема: Расколњиков признаје злочин. — Човечанство је страховита веза. Самоће нема, скривености нема. Страховито искиданим стазама, али ипак, враћа се Расколњиков онима од којих је бежао. Грозовит његов крик: Сам, сам да будем! Одинъ! одинъ! није могао, и не може услишити ни Бог. Ван човечанства, као утекла звезда из сазвежђа, Расколњиков је учинио огроман и узалудан покушај усамљења, да би најзад довршио круг у самилости оних од којих је бежао. Са једним сасвим изузетним знањем је Достојевски знао да сви земаљски закони и све земаљске казне нису дорасли гресима на земљи. Земаљски закони не могу предвидети, не могу открити, не могу ни похватати ни казнити сва прегрешења. Зато не могу ни све забранити. Божји закон је онај који забрањује апсолутно сваки грех, кажњава сваки грех, и кроз људство раствара сваки грех. Као што отровна кап, кад се улије у поток или реку, више не постоји, тако пред-људма признати злочин грешников нестаје у човечанству. Али пре тога, Божји закон гласи: све се плаћа. То јест, далек је и ужасно мучан пут грешника док не дође до стања да без трунке гордости и лажи призна преступ пред људма, пред свима људма, пред најнижим људма, свеједно. Признање греха је чудо: то је разрушење дотадашњег човека. Кад је Расколњиков клекао и признао злочин јавно, ушао је у конац свега дотадашњег: у саломљење гордости, у немоћ пркосне воље, у малаксавање дијалектике разума, у истрошеност заблуделе маште. Ушао је и у одрицање од тела и слободног рада, јер следује тамница. Сав се стари човек разруши, и на рушевини тој стоји само свест о послушности једном највишем закону, једином коме није срамота покоравати се ни у најтежим околностима. Отуда осећање да та покорност одмара, отуда преображење на лику оних који су пред себи равним и такође грешним људма признали грех као пред Богом. Да је Расколњиков признао преступ не у полицији пред два ситна чиновничића, него да је то учинио пред пуком до зуба наоружаних људи, и они би остали пренеражени, пренесени би били из својих обичних бића и расположења у друго нешто. Доживели би један од најтајанственијих тренутака на земљи и у животу човечјем. Суштина признања је у томе што је убица престао да се крије, вратио се људма, вратио се и судијама као људма, заузео међу људма своје место онакво какво му приличи. Од тога часа, човечанство не може више одстранити од себе преступника, не може га више ни мрзити ни презирати. Преступник је опет с људма, опет човек. Људство прима грех преступника. То подсећа на верско учење о преношењу греха. Многи се људи опиру верском учењу, и сматрају преузимање греха стварју апсурдном. Заслуге, и преузимање заслуга, међутим, не сматрају стварју апсурдном. А не досећају се да је то по природном и моралном закону једна иста појава у два вида. Оставимо веру по страни. Спиноза, који без резерве одриче појам и чињеницу и греха и заслуге у природном стању човечанства, пре друштвеног стања кад још не може бити речи о једнодушним сагласностима за одређивање норми — и Спиноза тврди: да после сагласности и одредаба има и греха и заслуга, са свима последицама од њих. Сагласност може постојати између људи, али може постојати између Бога и људи. Међутим, овако или онако, свака сагласност и једнодушност претпоставља један ланац искустава, знања, веза, традиција. Због последицâ последицâ, свако дело сваког човека улази у предање човечанства. У том смислу може се ланац грешења доиста бацити унатраг чак до неког првог греха. Веза човечанства је тајанствена. Афинитет између егзистенција је дубок. Човек је човеку не само брат, него сенка, услов, узрок и последица. Сваки човек и свако дело, добро и зло дело, имају своје присталице и противнике, судије и браниоце, потраживаче и јемце, пропагаторе и затираче. Само је тако могућно да се све дешава, увек поново дешава. Веза човечанства, присна и судбоносна, стоји и по етици Спинозиној, на основи друштвености људске и нормирања морала; и по етици Паскаловој, по којој има један праузрок свима потоњима. Човечанство је, дакле, веза и по гресима. Није то писао само Достојевски. Нико као Достојевски, али и други. У француском роману једном реч је о човеку несрећном некада са првом женом, који сад стоји крај смртне постеље друге жене. С њом је био везан још за живота покојнице. ,,Немој ме сахранити поред ње, Јакове, ја сам њу отровала“ — признаје грех друга жена, самртница. Муж неодољиво прима грех. „Знао сам ја за то“, одговара Јаков; иако никада слутио није да се оно десило. „Нас двоје смо једно, твој грех је и мој. Никада те нећу заборавити.“ Важна је ту нарочито последња реченица: кроз сећање, као кроз живу жилицу, прима грех убице човек, како хоћемо, и сукривац и невин. Недужни човек у Јакову прима грех са самилошћу, а сукриви плаћа за преступ, јер без њега, Јакова, преступ не би настао. Да ли би тај проблем савести могле решити судије и земаљски закони? Не. Отровна кап, отровна жилица има даље да колута и тече. У Јакову се грех већ мења у значењу и дејству. Али закон божји, „закон без мрље“, тражи више. Признање злочина мора бити учињено јавно, пред свима људма. Тек кад то учини Јаков, тек кад дође до оног „ватреног кајања које разорава срце“, које руши старог човека, грех ће се растворити и изумрети у људству. Расколњикова је гонила полиција, гонио га је закон, гонио га је онај истражни судија у чијем мозгићу је била читава барутана отрова. Али кад је убица клекао пред врата човечанства, та су се врата пред њим одмах широм отворила. То је апсолутна реакција људства пред криком признања. Та апсолутност је доказ да реакција долази од нечег дубоко усађеног, и да је истина да су греси појединаца аманет света. „Ја сам убио Аљону Ивановну и њену сестру Јелисавету.“ Бежању је крај, самоћи је крај, искључењу из људства је крај. Расколњиков клечи и дубоко се сагиба пред људма који није никада видео. Баш као што је некада клечао и дубоко се клањао пред гробом свога малог од шест месеци умрлог брата, кога такође никада није видео. Веза међу људма је тајанствена, силна. Извор: Теологија.нет

Стигла је блага, бела вест тишине и спокојства, чистоће, реда и мириса… Чудна су твоја дела, Господе. Малочас су још зјапиле рупе непоплочаног града, кострешиле се груде осушена кала, мучно се протезао сиротињски коњић да повуче терет, видели се олињали капути духовнога племства, досадно и подмукло су зверала око себе деца не знајући чиме да се забаве. И одједаред, за две четврти часа, завршило се чудо. Одело је лепо и у свих људи једнако, улице су чисте и равне, деца кликћу и престају ружно да мисле, точкови кола клизе сами од себе, и свугде мирише ничим неокужена атмосфера висина. – Снег нам је дошао! – вичу деца. – Снеже, бели снеже, лези ми на душу! – мисле у себи људи. По фабрикама, по тамницама, по болницама, чама се смеши… А шта ви кажете, господо из Парламента, из кабинета, и из клубова? Изволите, изађите напоље да видите бело, чисто, лепо, да видите чудо. Изађите и изнесите са собом све. Све рупе и грбе државног живота, све мисли и сва дела своја. Изнесите у снег зупце наклапања и кавги; изручите у снег све што имате у кожним торбама, у главама и у срцима, све што цените, и до чега највише држите. Изађите, оци народа, носиоци идеја, писари закона, савлађивачи задатака, изађите из зидова и идите на Топчидерско Брдо да видите велики симбол, и прочитате белу посланицу Господњу. Што стојите? Што се снебивате? Је ли вам жао газити по белом? Газите само, колико год газите, бело ће остати бело, јер је испод белог опет бело. Не знате пут? Овила се белоћа око тробојних мотака и стубова, па се бојите одлутати из државе, и наћи се у царству нечистог духа? Не бојте се, као што је пала по тробојним моткама мира и благостања, пала је белоћа и по црвеним заставама освете и револуције. Све је бело, и свима је исти пут, и само један. Изађите господо, и једни и други, и тробојни и црвени, изађите да научите велику лекцију, да се и без удараца и бола може стишати, очистити, изједначити. Чудо. Свемоћно и неодољиво, мекано и бело као душа, сродно и познато и старцу и новорођеноме, и опште и једно и за сељака и филозофа, и за шуму, село и град, и за све вере и сва племена. Отворите широм врата и прозоре, и пустите да веје снег на све оно што сте затворили по касама, по орманима за акта, по архивама, судницама, школским собама и црквеним саборима. Не бојте се свежег и хладног, не туђите се од белог. Не! Јер је бело боја будућности, бело је боја последњих чежњи. Бела политика, бела Интернационала! Дајте, стараоци државе, оци цркве, гласници уметности, дајте једаред једну мисао, једну реч, једну победу или смрт, али белу, чисту, милостиву. Излазите из својих тврђава, претставници Правде, Вере, и Просвете, ви досуђивачи награда и казни, ви велики капетани хлеба, положаја, сигурности, и достојанства. Излазите из зидова уображености, упорности, охолости, небратства, и безбожности, и пођите у снег и вејање, и погледајте, свеједно, лево или десно, горе или доле — само сте ви црни! Инспиришите се, господо! Снегом се поспите! Белу политику и белу просвету дајте! Дајте је ма само за тренутак, али је дајте! Извор: Теологија.нет