Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'себи“'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Постоје питања која се неизбежно постављају пред свакога ко је крочио — или покушава, или жели, или се нада да ће крочити — на пут који води ка Христу. Питања су тешка, а понекад и застрашујућа - до шока: „Шта то значи?.. Ово је немогуће, ја то не могу! Да ли је заиста тачно да треба?..” Тако и ја – изнова и изнова понављам давно познате речи Христове, које сам сто пута цитирао у публикацијама: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој, и за мном иде“ (Матеј 16:24) И коначно, одлучио сам да о овој најтежој теми разговарам са свештеником. Одабрао сам протојереја Димитрија Шишкина, којег одавно познајем по публикацијама и књигама. Отац Димитрије је настојатељ храма иконе Богородице „Свих жалосних Радост“ у селу Тенисти, Бахчисарајски округ Републике Крим (Симферопољска и Кримска епархија) - Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар уопште не треба да мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека? – Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо нешто „постигли“. Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио. – Шта значи узети крст? – Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! У томе је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и у принуђивање себе на стварање добра. Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело. Одрећи се себе не значи да уопште не треба размишљати о себи, већ значи мислити о себи исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о другим људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38-39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само пропасти за вечност, већ и не учинити ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину. – Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрала слободно и није обавезан за све или као категорички захтев за све који желе да следе Христа? – Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – у потпуној несебичности. Поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо размишљали само о себи. Иначе, управо се то догодило овом младићу, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својим својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода своје имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш да сматраш да си испунио заповест о љубави према ближњем ако си богат, а около има толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним. Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом. – Из ваших речи произилази да не треба мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта радити са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? Да не паднете у малодушност. – Понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10) Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу и Његовој милости. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема; и да када строго преиспитамо сопствене животе, схватићемо да још нисмо почели да чинимо ништа истински добро, већ још увек покушавамо да нешто покренемо, организујемо, изградимо, али при томе остајемо непотребне слуге. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спаса. Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“. – Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо." – Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко; али сама свест о својој неприступачности делимично служи као компензација за недостатак рада. Ову идеју јасно изражавају свети оци – на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или : „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (св Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (св. Игњатије (Брианчанинов). – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколико светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање? – Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиња светињама“ – говори да је управо о томе реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о светом, изабраном народу ("А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју; “ (1. Петрова 2:9). Ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје. Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрестане наде у Бога. Док „самокритичност” често долази управо из гордости, из неспремности да се помири са својом слабошћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. Али ово није понизност, већ супротно осећање. Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне на оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. У нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника. – Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не? – Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести, и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Али ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији. И тако – можете претпоставити да је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу. Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном гневом, раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим личним животом. То мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног и душевног живота. Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите га с разлогом, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод. - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а то ти је преко потребно...Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити своје време - а када можете рећи: не, извини, ја сам верник, не могу да живим без цркве. – И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом. – „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације – понекад тешке и горке. Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. Шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи? – Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење, не можемо га једноставно узети и истиснути из себе. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, како би се свесно односило према својим околностима као према прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег. Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење и упозорење. Осим тога, неопходно је расуђивање и савет са искусним духовницима. На крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у бројна рестриктивна правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима. – Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим? – Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми идемо кроз науку овог самопожртвовања, носећи крст, следујући Христу кроз све кратко време нашег земаљског живота. https://pravoslavie.ru
  2. Цитат из наслова сам "украо" од генерала Срете Малиновића. Он је ту мисао изрекао на ТВ Прва говорећи о свему што нам се дешавало последњих деценија... А повод је следећи. Како на свом Фејсбуку од јутрос обавештава Мухамед Јусуфспахић, специјалне јединице МУП-а Србије су изашле на терен и обезбеђују рушење џамије у Земун Пољу... ПОЗАДИНА Како је јуче јавила (непостојећа - још једна од особености овог "циркуса" од државе нам) агенција ТАНЈУГ у Земун Пољу су окупљени верници спречили рушење објекта, тј. будуће џамије која је требала да се изгради у овом београдском приградском насељу. Хоџа Емин Зејнулаху је тим поводом потврдио да је реч о нелегално грађеном објекту, али каже да је то питање слободе вере. Зејнулаху је рекао да је дошло до неразумевања између општинске власти и Исламске заједнице, али да мисли да ће се постићи договор. "Последња информација која је дошла до нас је да се полиција повлачи и да ћемо муфтија и ја бити позвани од стране надлежних на разговор у току следеће недеље да нађемо неко заједничко решење за овај објекат, за ове грађане, што ме веома радује", истиче Зејнулаху. Према његовим речима, реч је о објекту верско-просветног карактера који није комерцијалан. "Већ годинама желим да овај народ социјализујем, да буду равноправни грађани ове земље и да не живе једни поред других, већ једни са другима", рекао је Зејнулаху. Изградња објекта је почела пре четири године. "Оно што је сада спорно, што су хтели данас да руше је простор за жене. Физички се ми муслимани одвајамо када обављамо молитве, мушкарци од жена, и они су то хтели да руше. Ми смо предали за озакоњење, предали смо за легализацију. Ми смо у процесу легализације, као и цело ово насеље", објашњава Зејнулаху. Међутим, рано јутрос је полиција изашла на лице места и обезбеђује уклањање објекта. О томе сведоче фотографије и објаве на ФБ налогу председника Врховног сабора Исламске заједнице Србије Мухамеда Јусуфспахића. Е сад, оно што ме интересује је следеће: "РТС је у Градском секретаријату за инспекцијске послове сазнао да је решење за рушење издала Општина Земун, као и да ће се судбина објекта, како је најављено, решавати договорима од следеће недеље." То је јавио (непостојећи) ТАНЈУГ, односно РТС. Ако је тако, откуд јутрос демонстрација силе од стране државе? Као да нам није доста што се огрешисмо једни и други (и трећи) ономад када рушисмо, опет једни другима током рата у БиХ нарочито (и Хрватској) верске објекте. И једна и друга и трећа страна у том несрећном сукобу... По речима земуснког хоџе, чињеница је да је "објекат нелегално грађен, али каже да је то питање слободе вере." Колико сам схватио претходне четири године траје зидање. Дакле, питање је да ли су муслимански прваци у престоном граду, и шта, предузели у претходном периоду на плану евентуалног добијања дозволе и легализације објекта (као да је ово једини нелегални објекат у Србији). Тј., да ли је од почетка постојала претња рушењем зато што је нелегалан објекат (па каква год му намена била), односно да ли су знали да (евентуално) не постоји никаква шанса да се објекат озакони. Ако јесте тако, зашто се онда "на силу" инсистирало да се градња приводи крају и да дође баш данас уочи Рамазана (пост почиње у суботу) до оваквих сцена. Даље, питање за земунске општинске "прваке". Ако је објекат од самог почетка "ницања" био противзаконит; ако није постојала ни најмања шпанса да се он некако озакони, зашто се чекало толико времена, да буде буквално стављен под кров? Где је био инспекцијски надзор? Ако се није могло наћи било какво решење на релацији Исламска заједница Србије-Град Београд, или пак Република; дакле, ако од самог старта није било никакве шансе да џамија буде подигнута на том месту, зашто се чекало до сада, да се изазове револт муслимана, који су како видесмо јуче изашли да бране рушење, а јутрос су "склоњени" полицијском интервенцијом? Да ли је можда позадина свега сукоб две исламске заједнице у Србији, ове једне коју представља Мухамед Јусуфспахић и муфтија србијански Абдулах Нуман и друге, оличене у сада већ државном чиновнику, муфтији Муамеру Зукорлићу? Ако тако посматрамо, да ли је ово још једно "одмеравање снага" одлазећег и изабраног Председника, јер је први (ово је лични утисак) имао добре односе са Јусфспахићем, док је други опет, (Зукорлић) као (сада) државни чиновник, вероватно у бољим односима са изабраним Председником. (У то ме некако уверава и спречавање рушења такође нелегалног објекта у Новом Пазару иза којег "стоји" муфтија Зукорлић). Или је ово још једна представа, где ће се данас попут deus ex machina, (изненада) појавити изабрани Председник и "решити ствар". Како год "окренеш", не ваља нам ово ни једнима ни другима. Не толико због слике која ће бити "послата у свет", него због нас самих и наших односа. Волео бих да неко од муслимана који су упућени у проблематику, а за које знам да читају наш Форум, узме учешће у дискусији...
  3. Исповест хероја који је проглашен издајником-ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА. О рату у СФРЈ, о борби за Републику Српску. О политичкој врхушки Српске. О НАТО агресији на нашу земљу. О Слободану Милошевићу. О томе како га је актуелна власт прозвала НАТО генералом.... Генерал Срето Малиновић је ратни херој, одликован медаљом части. За ову земљу је током ратних година, али и ван њих, урадио много. Прво су га прогласили херојем, а потом издајником и НАТО генералом. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник. Мајка прижељкивала да Срето буде поп, али он је постао пилот. Летео је посвећен оном чему се заклео – Отаџбина изнад свега. Са 31. годином је примио ескадрилу, био је један од најмлађих командира ескадриле. Са 37 година постаје командант пука. Први ратни лет му је био октобра 1991. године, у рату. Иако је на вежбама бацао много бомби, пуцао у мете на полигонима, ово је ипак било нешто друго – стварне мете, праве бомбе. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник. Најчешће је летео са Жиком, пилотом Животом Ђурићем, који је био његово лево крило. Чували су један другом леђа. Kада је 1995. године била акција Олуја, генерал је чекао наређење да полети, да стане у одбрану свог народа. Али, наређења није било. Kрајина је издана и продата, нема генерал других речи за то што се тих година дешавало на подручју Хрватске. Много му је горчине остало због тога, јер је њему отаџбина изнад свега. Отаџбина се носи у срцу, а држава на леђима. У дневнику је написао: “За крст часни, име и слободу?! А заклетва, а народ!? Е, јадан ли је са нама! Народ који има овакву војску не мора да брине за своју будућност – он нема будућност! У шта смо се то претворили или смо увек били такви, само нисмо имали прилику да то покажемо? Нама непријатељ није потребан, довољни смо сами себи!“ „Надали смо се да ћемо са ескадрилама 98. кренути у борбу, што би било нормално, али су околности натерале наше вође на другачије одлуке. Kо је наредио повлачење војске и напуштање територије РСK? Није ваљда овај егзодус неки политички пројекат премештања народа у коме активно учествују наше вође? На овако прљав начин? Да сам главнокомандујући снагама, пуцао бих себи у главу од срамоте!” Политичари, написао је, одрађују посао на штету властитог народа. Kако другачије тумачити Радованово игнорисање властите војске и некакво кокетирање са Аркановцима и другим шлепер добровољцима. Нешто се ту не уклапа, а брука ће и овога пута пасти на војску и официре. Смрти се не боји. Смрт је, каже, трен. Треба се живота бојати, он носи муку и тешкоће. На дан бомбардовања 1999. године, генерал Малиновић се обратио својим пилотима чувеном беседом и речима “Србија нас зове, анђели моји челични”. У тој беседи постоји и један део који јавности није познат, а она је почела са: “Највећи син нашег народа и наша снајка водећи нас у боље сутра, данас су нас увалили у сукоб са највећом светском силом у историји ратовања. Kако су нас водили, тако су нас и довели. Нас ће прво разарати, плашите ли се? То што сви ћутите, схватићу да се не плашите. Да ли сам ја овде једини који се плаши? Није могуће да ја једини знам шта нас то овде чека. Развалиће нас! Ма, нека разваљују, имамо ми свој посао који треба да обавимо. Биће тешко, али како су нас до сада водили јуначки синови, имаћемо прилику да бар јуначки изгинемо! Паднем ли, има мој заменик, падне ли, има његов заменик. Оплакиваћемо се кад прође све!” За време бомбардовања, 98. Ловачко бомбардерски авијацијски пук је изгубио само једног пилота. То је био Живота Ђурић, лево крило генерала Малиновића. После беседе коју је изговорио пилотима, Генерал Малиновић је осетио да са Жиком посебно разговара. Kазао му је оно што је понавља милионе пута да чисте главе мора у авион. Жика је рекао – па матори ваљда знаш мене. Сине, зато ти то и говорим, јеси ти мене разумео сине, рекао је Малиновић. Ујутру 25. 3. 1999. кренули су у напад на команде кампове и касарне ОВK. Летело се у бришућем лету, брзином од 800 км на сат. Жика је код Глоговца уништио базу ОВK са две бомбе. Погођен је са земље. Док су чекали да се сви пилоти врате, Малиновић је знао да Жика више никад неће слетети. Нашли су га после пар дана. После свега што је генерал Малиновић урадио за ову земљу, доживео је да га прогласе за НАТО генерала. То што њега етикетирају као издајника, каже генерал, не пада му тешко, колико што такве речи упућују његовим војницима, јунацима и херојима. Kаже да је само радио свој посао и није дозвољавао никоме да га увуче у политичке фрустрације. Почетком 2000-тих година, почела су упозорења Малиновићу да се склони, да пази куда иде и слично. Kулминацију таквих етикета генерал доживљава 2009. године, када је био заменик команданта ратног ваздухопловства и када је унапређен у чин генерала. Kада су дошли да му честитају на постављењу, један је човек дошао и рекао му да је био “задужен да га скине”, односно да да зелено светло да генерал буде елиминисан, зато јер је претња и не би извршио наређење. Генерал га је питао: “Знаш ли шта је наређење?” Овај рече да не зна. А генерал му одговори да је задатак био да се “помлати народ испред Скупштине 5. октобра 2000. године” ТВ Прва
×
×
  • Креирај ново...