Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'сарићу'.
Found 1 result
-
О првим летовима суботичанина Ивана Сарића, који је јучерашњи дан, 16. октобра пре 107година извео први успешан јавни лет авионом. Иако су пре њега, над Србијом и Београдом, ваздухопловну вештину приказивали пред публиком Рудолф Симон и Јан Чермак, Сарић је био први наш конструктор авиона, који је на својој летелици полетео пред својим суграђанима у Суботици. На основу обимне документације која се налази у Музеју ваздухопловства у Београду, као и исказа самог Сарића, које је у разним приликама давао новинарима и историчарима, данас, стотину и више година након тих првих летова, могуће је реконструисати овај историјски догађај. Познато је, наиме, да се пре авијације Иван Сарић (1876-1966, треће дете у породици Паје и Ане Сарић) опробао и био веома успешан најпре као бициклиста, а потом и као фудбалер и возач аутомобила. Јуна 1909. године, тада већ као тридесетчетворогодишњак, учествовао је на аутомобилистичкој трци „Друмовима Француске”. Тада је у Паризу, на једном летелишту, први пут видео авион у лету. Према неким подацима, тада је упознао и славног Блерија, човека који је у свом једнокрилцу први прелетео канал Ламанш. Било је то свега шест година од првих летова браће Рајт, доба кад је тадашњи развијени свет обузела права ваздухопловна грозница, и кад се епицентар истраживања из САД преселио у Европу, пре свега у Француску. Задивљен невероватним призором, о чему је до јуче само слушао и читао, Сарић је донео непоколебљиву одлуку да се и сам окуша у овом „спорту”. И поред строге забране снимања авиона, није могао да одоли искушењу и, користећи тренутак непажње чувара, фотографисао је авион Луја Блерија – „блерио XI”. Исте вечери, по доласку у хотел, пун утисака, почео је да скицира детаље које је запазио са слике авиона. Кад се вратио у Суботицу, наставио је с разрадом и почео да предузима прве практичне кораке. Најважније, истовремено и најтеже, било је доћи до авио-мотора. Његов пријатељ Делфос, с којим је учествовао на аутомобилским тркама у Француској, израђивао је у Келну авио-моторе по лиценци тада чувеног произвођача Анзанија. Још у Паризу обећао је Сарићу да ће му, уколико овај успе да направи летелицу, уступити један мотор. Све остало, на основу оскудне литературе, личног запажања и фотографије коју је начинио у Паризу, одлучио је да уради сам. У породичној кући, у садашњој Улици Отона Жупанчича број 24 у Суботици, скривен од очију јавности, с тајном коју је поверио само својој супрузи, почео је припреме. Купио је дрвну грађу, даске и летве од чамовине изрезао је на потребну величину. Већину металних делова од лима такође је израдио сам. Једино је затезаче наручио из иностранства. Након што је прибавио све неопходне делове, јуна 1909. године почео је да саставља авион који је назвао „сарић бр. 1”. Био је то једнокрилац, распона 8,5 метара. Поред недовољно чврсте ремењаче, главну чврстину крилу давале су челичне жице скупљене у две пирамиде, постављене изнад и испод трупа. Како му се Блериов систем управљања помоћу кривљења крајева крила није допадао, Сарић је покушао да нађе друго решење – на крајевима крила поставио је елероне, које је за крила причврстио шаркама. Труп, дужине 7,5 метара, чинила је дрвена решетка учвршћена оковима и жицама. Стајни трап, по узору на авион „блерио XI”, завршавао се точковима које је скинуо са свог теретног бицикла. У пилотској кабини, у којој је уградио ручицу за гас, као пилотско седиште послужила је плетена баштенска столица. Октобра те године била је завршена елиса а почетком децембра стигао је обећани „анзани” мотор од 25 КС. Одмах га је уградио и пробао. Почетком 1910. године авион је завршен. У мају је, на коњичком тркалишту, почео да гради бараку у коју је намеравао да смести летелицу. Кредит је добио од једне дрваре, а уз помоћ чувара тркалишта направио је хангар у облику слова Т. Средином јуна, на наговор пријатеља, Сарић је одлучио да авион прикаже јавности. Пренео га је у хол тадашњог хотела „Пешта”, касније Суботичко позориште, где је остао изложен неколико дана. Велики број Суботичана похрлио је ка хотелу да види и то чудо које може да лети по ваздуху. Већина их је у неверици одмахивала главом: „То не може да лети.” Коначно, једног јунског јутра 1910. године – не може се са сигурношћу утврдити тачан датум – почео је да испробава авион. Најпре је направио неколико рулања преко дугачке ледине, и тек онда се одлучио на полетање. Први покушај неславно је завршио јер његове помоћнице, које су држале реп авиона задржавајући га док мотор не достигне довољну снагу за полетање – нису имале доњи веш. „При полетању, мотор авиона испустио је велику ваздушну струју, која је подигла сукње мојим помоћницама. Оне су у трену, да би придржале сукње, пустиле авион и ја и летелица смо се насадили на нос”, записао је касније Сарић. Већ следећи покушај био је успешан. Кад је авион постигао потребну брзину, Сарић је повукао палицу ка себи и летелица се одлепила од земље! Прелетео је неколико метара и безбедно слетео. Мада ни сам, у том тренутку, највероватније није био свестан шта је то значило – био је то историјски лет. Следећих дана свакодневно је одлазио на тркалиште, истовремено учио пилотажу и пробао авион. Летео је праволинијски, на висини од око 20 и дужини од око 1000 метара, од једног до другог краја тркалишта. Кад би дошао до краја ледине, окретао би авион и враћао се, слетајући крај хангара. Резултати нису изостали – из дана у дан био је све спретнији и сигурнији пилот. Тек кад је постао потпуно сигуран у себе, одлучио је да направи први заокрет. Међутим, у одлучујућем тренутку погрешна команда одвела га је на нежељену страну. Авион се занео, закачио крошње дрвећа на ивици ледине и пао. Срећом, захваљујући малој брзини и висини, летелица није оштећена, а пилот је остао неповређен. Истог дана поправио је мања оштећења на авиону и наставио с пробним летовима. Одлазио је на летелиште рано ујутру и летео с једног на други крај пољане. Крајем јула доживео је још једну незгоду. У лету му је због недостатка бензина стао мотор и пао је у велику бару, што је донекле ублажило пад. Поново је, уз пуно среће, остао неповређен. Било је то озбиљно упозорење. Схватио је да је постојећи мотор сувише слаб за његов авион. За набавку снажнијег мотора било је потребно много новца, који није могао да издвоји из својих скромних примања. Поново се обратио свом старом пријатељу Делфосу, а овај је обећао да ће му послати јачи мотор. Али, није стизао. У једном тренутку Сарић је одлучио да сам сагради нови.Направио је нацрте и био спреман да се упусти у нову пустоловину. Ипак, у јесен 1910. године добио је нови, јачи мотор. Био је то последњи предуслов да Сарић, коначно, суграђанима покаже своје градитељско достигнуће и пилотску вештину. С члановима спортског клуба договорио се да приреди јавни лет! Почетком октобра, на улицама Суботице, на преко 1000 плаката, најављен је први аеромитинг на Балкану! У недељу, 16. октобра, на коњском тркалишту, Сарић Иван, суботички авијатичар, извршиће више летова на свом моноплану. Око 7000 људи тога дана, око 15 часова, окупило се на тркалишту. Пуне трибине, железнички насип, кровови оближње фабрике… У таквој атмосфери, набијеној очекивањима, с помешаним осећањима среће, страха, наде, чекало се полетање авиона. И мада је дувао јак ветар, иначе највећа опасност за лет крхког авиона, Сарић није желео да одложи наступ и разочара присутне. Полетео је уз бурно клицање. Подигао се на висину од тридесетак метара и облетео круг око тркалишта, око три километра. Публика је остала нема. Кад се лет завршавао и авион почео да слеће, опет га је задесила невоља. Пукао је цилиндар и дим из мотора замаглио му је лице. И опет, као и претходна два пута, имао је срећу. Безбедно је слетео, а одушевљена маса понела га је до трибина где му је председник општине у знак признања преко рамена обавио црвену ленту. О том догађају суботички месечник „Невен” писао је: „Свакоме је познато да се и један синак буњевачке нане већ одавно бави идејом летења. Начинио је својеручно летећи строј, те већ више месеци прави покушаје. Сада му је већ пошло за руком узлетети, па се већ више километара возио у ваздуху у један мах. Дне 16. 10. хоће да се јавно прикаже суботичком грађанству.” Понесен постигнутим успехом, свестан да може боље, јаче и брже, свој конструкторски дух усмерио је ка новом авиону, коме је дао име „сарић бр. 2”. Током 1911. године на том авиону обавио је неколико пробних летова. Међутим, прилике уочи Првог светског рата прекинуле су рад на новом авиону и мотору. Почетком 1914. године Сарић је направио макету – студију двокрилца №3 која се данас чува у Музеју, а развио је и четрнаестоцилиндрични ротативни мотор типа „двострука звезда” снаге 59 кW (80 КС) који је требао да буде погонска група за поменути двокрилац. Такође је конструисао и десетоцилиндрични ротативни мотор снаге 74 кW (100 КС), али ни један од ових пројеката није реализовао. За време Првог светског рата Сарић је послат у аустријску фабрику авиона у Винер Нојштадту, где је конструисао модел хеликоптера који је 1915. године успешно испитан у Будимпешти. Ипак, по завршетку рата, повукао се из јуначке епохе ваздухопловства. Када је 1919. године краљ Александар Карађорђевић на северу Бачке куповао земљу од Дунђерског, посетио је Суботицу где се у Градској кући срео са Иваном Сарићем. На краљево питање којој нацији припада, Сарић је одсечно одговорио: – Ја сам Буњевац „српске вере“! После Првог светског рата, поред чиновничке службе, бавио се и фотографијом, а био је и један од пионира фудбалског спорта у Суботици и то као играч пре, а после као фудбалски радник после Првог светског рата. Љубав према бициклизму, аутомобилизму и авијацији се подразумевала, а последњи пут се у плаве висине, Иван Сарић отиснуо у септембру 1935. године на једном аеромитингу. Сарићев први авион, годинама је чуван на тавану породичне куће, а 1957. године пренет је у Музеј вазухопловства. Музејски стручњаци у шали воле да кажу да је Сарић авион саставио од свега што је нашао у дворишту – ту су се нашли точкови бицикла, делови клавира, стара баштенска столица, каца за млеко, која је служила као резервоар за гориво. Како је зуб времена учинио своје, дрвени делови су били прилично дотрајали, те је група младих конструктора на основу оригиналних металних делова начинила верну реплику, а поред авиона Иван Сарић је музеју поклонио и прве дрвене елисе, макету хеликоптера, слике и преписку са чувеним европским конструкторима авиона. Преминуо је у дубокој старости 23. августа 1966. године. Са супругом Иреном имали су кћер Пирошку и сви су сахрањени на Бајском гробљу у Суботици. Од 1985. године, у Суботици је постављен споменик Ивану Сарићу, рад чувеног вајара Ота Лога, који је реконструисан на 100-ту годишњицу Сарићевог подвига, 2010. године, према нацртима Маје Ракочевић Цвијанов. Симболика читаве композиције, на кој се налази Иван Сарић наслоњен на бицикл, држећи елису авионског мотора је јасна. Суботица и Србија су и на тај начин спасли од заборава лик и дело овог човека, једног од пионира авијације на нашим просторима…. Милан РАКИЋ (на основу текстова и фотографија Јова Симишића, Ј. Лемајић, Мирка Грлице, Музеја ЈРВ)
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.