Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'самосажаљење'.
Found 2 results
-
Можда нема себичнијег осећања на свету од самосажаљења. Жаљење због својих поступакâ и погрешних изборâ је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени ни себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог, осим због себе самог, при том стално налазећи оправдањâ да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо. Углавном особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету, него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да овим кукавичким чином само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар. Скоро сви смо у неком периоду свог живота жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на свој рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу на прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности. Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук, јер избегавамо да прихватимо да смо углавном ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улоге жртве. Природно је и нормално ако понекад тугујемо због ситуације у којој смо се нашли, или се кајемо због учињених ствари. Али треба по сваку цену избегавати да стекнемо навику самосажаљења, било због избегавања личне одговорности, или због задобијања нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи. Могуће да Јудин највећи грех није била издаја Христа, већ неповерење у Божију љубав. Петар се одрекао Христа али је први дотрчао на Његов Гроб, да Га сретне Васкрслог. Упркос свом греху, и жаљењу због својих слабости, Петар није само сео и плакао: он је веровао у силу Божијег опроштаја и сопствену могућност за променом. И потрчао ја ка својој промени. Јуда је у великом самосажаљењу (које некад пређе у самомржњу) учинио онај последњи корак и убио се. Блудни син из Христове приче (Лк. 15, 11-32) не остаје у својој чамотињи, већ устаје и одлази у сурет Оцу, прихвата стање у ком се затекао, спреман да одговорно учини све што је потребно не би ли свој живот учинио смисленијим. У време поста се дешава да многи претварају ону посну, радосну тугу у самосажаљиво нарицање због сопственог греха. Па чак и након Васкрсне Радости они настављају себе да називају грешнима, наопакима, немоћнима, ни не увиђајући да тиме, иронично, пројављују гордост. Христос никад није позивао да се осећамо као безвредни или недостојни, чак напротив. Свакако да не треба да се узвисујемо над било ким (што смо чули у причи о царинику и фарисеју Лк.18, 9-14), али треба да се радујемо шансама које нам је Бог дао. Свесни својих слабости, треба да Њиме надрастемо сами себе. И да не истичемо свој грех, лош живот, итд. Какав је то хришћанин који плаче због свог крста, а не стреми свом васкрсењу? Који живи Велики Петак, а да уједно не живи и Васкрс? Који види само грех и слабост, поред Бога који је Љубав и Снага? Какав је то хришћанин који носи свој крст укопан у месту? Не, ми морамо да се крећемо, носећи своје слабости, борећи се с њима, храбро и без роптања. Нема ту места оном: „јадан ја”, или „ја сам најгори од свих”, већ радије: „хвала Богу” и „Господе, знам да си са мном и да с Тобом могу”. У закључку: блудни син је устао. У каквој год ситуацији се нашли, не треба сметнути са ума да је Бог ту и да помаже нашу промену на боље. Али да би нам помогао, ми морамо имати жељу за променом (што смо видели у причи о Закхеју Лк.19,1-10). Иако је покајање важан елемент поста, оно се никако и нипошто не исцрпљује само у себи. Покајање без труда за променом, и без вере у Божију љубав, то је само плач плача ради. Самосажаљење. Чамотиња. Циљ покајања је повратак Богу, повратак Заједници, повратак самом себи и свом назначењу: бити у љубави, уз Бога и уз своје ближње. (Mарко Радаковић) @Члан
-
На почетку емисије отац Јован тумачио је два зачала из Светог Јеванђеља која су се читала на Светим богослужењима на данашњу 15. недјељу по празнику Педесетнице. Говорећи о ношењу спољашњих и унутрашњих крстова он је закључио да су самосажаљење и угађање себи је наши највећи непријатељи у духовној борби. Звучни запис емисије Отац Јован је говорио и о светим мученицама Вери Нади и Љубави које ћемо прославити сјутра, 30. септембра. Свједочећи о страдању, за Христа Господа, ових мученица Христових које су у својим младим годинама животе своје положиле за Господа свога, отац Јован се надовезао одговарајући и на питање слушалаца зашто се данас млади све више удаљавају од Цркве. Отац Јован је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, међу којима су се нашла питања о молитви, души, значају кумства и друга на која ћете одговоре наћи ако будете одслушали ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора
-
- протопрезвитер
- јован
- (и још 12 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.